Степинац, Аустрoугарска и језуити*

Ексклузивно из новог издања Magnum crimen-a: Најновија историјска истраживања показују да је Алојзије Степинац био пројекат језиута и страних обавештајних служби, убачен у редове српске војске (касније и државе) пред распад Аустроугарске…

Након смрти надбискупа Бауера (1937), на његово место је дошао његов coadiutor Алојзије Степинац. Крајем светског рата 1918, побегао је као млади официр у хабзбуршкој војсци у јединице југословенских добровољаца на супротну страну фронта. Одатле пребачен на Солунски фронт, после његовог пробоја и марша српске и савезничке армије према Средњој Европи. Француска научница Annie Lacroix-Riz је у великом делу о католичкој цркви и фашизму 1996. писала да је Степинац 1918. побегао из хабзбуршке војске и пребачен на другу страну фронта као обавештајац.[1]

Најзначајнија клерикална организација у Хрватској је била нова „Католичка акција“ коју од 1936. ствара надбискуп Степинац. То је у складу са држањем Римске курије двојице папа Пија XI и Пија XII. Један од истакнутих вођа хрватског католичког покре, фрањевачки провинцијал у Дубровнику Бонифације Перовић је у својим успоменама 1976. писао да је католички свет „био усталасан великим збивањима. Махничево доба радикализма је већ минуло, наше су очи биле упрте на опасности са Истока све агресивнијега, најпре од хегемоније Срба, а посљедњих година и од страховладе комуниста. Политичке странке су нестале, остао је само народни фронт Хрвата окупљен око сељачке странке… Политичко вођство Сељачке странке међутим, развојем политичких догађаја све мање задовољава радикалне захтјеве особито хрватске младежи, која због тога све се више приклања револуционарним плановима Анте Павелића у емиграцији“.[2]

Надбискуп Степинац, иако као формално солунски добровољац са великим надама прихваћен од престолонаследника Павла Карађорђевића, потпуно је напуштао држање према југословенској држави његовог предчасника надбискупа Бауера. Када је уметник Иван Мештровић, тада један од најутицајнијих југословенских унитариста у земљи, градио велики споменик Краљу Петру, на једном од главних тргова Загреба, Бауер је за то дао велики прилог. Споменик је до почетка рата довршен у облику монументалног мраморног павиљона за уметничке изложбе. Проглашењем независне државе 1941, брзо су му додали три минарета и претворили у муслиманску џамију, а да је у свести народа остао помен о томе да је то био само један уметнички павиљон, без додатка лика краља Петра.

Још као koadiutor надбискупа Бауера, са правом наследства на његово место, Степинац је прегнуо да реформише „Католичку акцију“ и усмери је у једном програмском смеру. Историчари нису обавештени да је од 1936. стварао „Чисту католичку акцију“, јер је њено историјско постојање открио поменути Бонифације Перовић у својим успоменама. Нико од научника, а ни судија истражитеља након 1945, није био обавештен да је то постојало, сем што је на неколико страница поменута у мемоарима једног од њених вођа. Бонифације Перовић је до 1936. био у Дубровнику, као један од активиста огранка „Католичка акција“ („Домагој“), а тада је дошао у Загреб, где је и даље вршио сличну функцију.

*Одломак из проговора Милорада Екмечића новом издању Magnum crimen-a Виктора Новака (у припреми…)

[1] Annie Lacroix-Riz: Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la guerre froide, Paris, 1996, стр. 327. Степинац 1918. није био свештеник, него професионални официр хабзбуршке армије. Бонифације Перовић у поменутим успоменама је навео како је у Осијеку изразио жуљу да иде у богословију. Студирао у језуитском Germanicumu у Риму, Annie Lacroix-Riz: o.c., стр. 327 наводи како је са 35 година, без искуства постављен за koadjutora („Cum jure successiones“) помоћу Језуита.[2] Bonifacije Perović: o.c., стр. 206.