Срби и Хрвати преко језика „спојени судови“

После приватног и незваничног договора 1850. године између православних и католичких корисника српског нормативног језика из Вукове језичке реформе, посебно састављено латиничко писмо за католичке кориснике тога језика постало је конкретно писмо за могуће замењивање српске миленијумске азбуке, што је била миленијумска исказана практична тежња католицизма.И она се остваривала практично забранама ћирилице у окупацији Срба и плански сваковрсном фаворизацијом хрватске латинице у комунистичкој Југославији, нарочито после Новосадског договора (1954).

Кратак опис неуредног стања српског језика и писма

            Срби, посебно комунисти и њихови потомци Србо-Југословени и данас пате, као „остављена млада“, за Југославијом и ослабљеним „братством-јединством“ посебно између њих и некадашњих истодржавних суграђана Хрвата. Србо-Југословени имају бар Титов гроб у Београду где редовно после 1980. године иду да се заједнички сити исплачу с бившим приврженицима „братства-јединства“. Други то немају. („Нико нема што Србин имаде.“)

1. Један народ – један језик а и једно писмо близу је…

            Да су Срби и Хрвати „исти народ“ својевремено су тврдили и „оци хрватске нације“ као што је Анте Старчевић, али и највећи хрватски лингвисти као што је био Ватрослав Јагић.

Да су, на неки начин, остали исти народ, и данс тврди једно од највећих и најпознатијих имена из српске лингвистике проф. др Драгољуб Петровић. Истина, Петровић, за разлику од „отаца хрватске нације“ такође налази на основу историјских чињеница да је то заиста био један народ, тј. да су Хрвати у прошлости били, по неким сведочењима, „једно периферно српско племе“, што није далеко од истине да је реч о „једном народу“ према реченом Анти Старчевићу и Ватрославу Јагићу који су говорили да је то „исти народ“ који себе зове „Хрвати“ или „Срби“. Ништа чудно што су Хрвати тога времена звали језик из Вукове реформе и „хрватски или српски“. Блиски су у томе да је то, ипак, исти народ у коме се појединци зову „како хоће“.

Ништа није, онда, чудно, што је „исти народ“ добио и један стандардни језик. Јер ако је реч заиста о једном народу, како би могао бити један народ, а да има два различита језика. Вук (Караџић) био је, стицајем околности, тај кога је Беч „оспособио“ да, као лична језичка институција, изврши радикалнију реформу предвуковског српског књижевног језика (куд је језик, ту је, наравно, и писмо). Вукова реформа се полако у народу примала јер је Вук изабрао онај тип језика на коме је народ већ стварао усмену/народну књижевност, јер су тадашњи српски писци писали за „вишу класу“, тј. за оне Србе који су се стигли описменити, посебно у оквиру Аустроугарске, док је у Турској империји било мање описмењених Срба, јер су сви имали готово исти статус („раја“, нешто као и данас када мало кога од Срба има добар пас за шта да уједе, јер или многи раде ни за шта, или раде за кору сувог хлеба уз смањивање плата и пензија, а повећање цена).

2. Вуково уједначавање Срба и Хрвата у језику

            У Вуково време, дакле, погодно тле беше да се Срби „расправљају“ и ускоро почну да се „дописују“ на постојећем народном простом језику и упрошћеном (ћириличком) писму.

Пошто је део Хрвата и многих неизјашњених католика у националном припадништву Хрватима или Србима) такође у народу говорио тим језиком, а мало и писао, њима беше такође „незазорно“ да прихвате још пре Срба за коју годину (1861) званично тај језик (први пут тада под именом „југословенски“ у хрватском сабору) који је Хрватима послужио за њихово национално изграђивање и проширивање на све што је било католичке верске исповести. То језичко јединство Срба и Хрвата одговарало је Бечу, јер је Аустроугарска, убрзо по прихватању Вуковог језика код Хрвата и Срба, добила на управу (окупацију) великог броја Срба и дела Хрвата који су с „мухамеданцима“ и православним Србима живели у то време у областима данашње Босне и Херцеговине. И они су се, већином, сматрали Србима мухамеданске вере. Тако су, у ствари, по ономе што малопре рекосмо, Срби, Хрвати и данашњи Бошњаци нашли у једном језику па су припадали и једном народу. Данас су то три народа и добили су, логично, у складу с политичким ставовима и одређењима, и три језика. Сви су ти, данас посебни политички језици, лингвистички изданци, без сумње, истог језика – Вуковог простонародног српског језика уздигнутог на ранг стандардног језика.

Тако су то били и остали „спојени судови“ истога „рајинског народа“ које повезује исти Вуков стандардни језик који је политички еволуирао у овим новим, нашим временима.

Док је тог истог језика, онај ко данас слуша Србе, Хрвате и Бошњаке (о Црногорцима је нека нова, а опет сасвим слична причица у вези с језиком) видеће некакву разлику у језику, али нико неће моћи лако, ако није одавде, да тврди о којем је језику од новоименована три језика реч. А и кад види представнике та три народа неће ни одокативно да уочи неку већу разлику иако они међусобно за себе мисле да су „најлепши“ и „најбољи“.

Тако, дакле, од Вука наовамо у стандардном језику Срба, Хрвата и Бошњака (Црногорци су, рекосмо, посебна причица) нема никаквих суштинских разлика, иако различито зову основну намирницу („хлеб“ и „крух“ и основни јутарњи напитак „кафа“, „кава“ или „кахва“) кад сви једу и пију, не осећају никакву разлику у укусу ни када то раде сви заједно.

Дакле, и раздвојени државно и политички, остадосмо језички исти. Вука нико није заменио новим Вуком ни новим језиком. То што су осамостаљене стандардне језичке варијанте и неким језикословним и правописним ситницама, готово да се није ништа променило у могућности нашег  међусобног језичког (спо)разумевања.

А да је то један (исти народ) доказује и онај први неинституционализовани Књижевни договор у Бечу (1850) експлицитно. Већ у првој тачки Договора (писао га Ђура Даничић на латиници а потписали Вук и национално неизјашњени католици такође сви на латиници) јасно је записано: „jedan narod treba jednu književnost da ima“. Дакле, ето, тада је изричито речени да је реч о „једном народу“, па самим тим и једном језику и, наравно, једној књижевности, јер, заиста, како би један народ имао две књижевности (на различитим језицима)?

3. Уједначавање с Хрватима у латиничком писму…

            На том приватном договору у Бечу (1850) постоји у забелешци Договора и једно писмо (латиничко). Јер би било невероватно да један народ и једна књижевност имају два писма (мада се спомиње да „нам је књижевност различита по буквици“, па се ваљда тада веровало да ће и писмо бити једно, можда то латиничко којим је записан Бечки књижевни договор). Зашто бисмо имали два писма кад то нико други ни тада ни данас нема у стандардном језику? Имају једино, вечни „изузетници“ – Срби. Они имају два писма, али данас у сразмери: ћирилица – 10 одсто, латиница – 90 одсто. Само Срби то имају. Хрвати имају латиницу 100 одсто, Бошњаци су изабрали такође исту латиницу 100 одсто. Тако су Бошњаци од ранијег готово сто одсто ћирилице, прешли готово сто одсто на латиницу. Тако су се у писму Бошњаци прикључили Хрватима и Срби су се прикључили Хрватима, осим  ових десетак процената. Према томе и Бошњаци и Срби готово да су се изједначили с Хрватима. (Црногорци су опет посебна причица. Изједначили су се углавном у писму с Хрватима, али су измислили и два нова слова „меко ш“ и „меко ж“, па су зато, како рекосмо,  они посебна „причица“.)

4. Срби данас, посебно њихове институције, не знају ни шта ће ни како ће ни у језику ни у писму…

            Лингвистичка је чињеница и тачна спознаја да народ и данас ствара језик, а стандардни језик (који има улогу у олакшаном споразумевању и народном обједињавању) нормирају лингвисти у језичким институцијама и одређују писмо стандардног језика. Сви европски и светски језици регулисали су питање писма у једноазбујчју. Хрвати, као власници „хрватског језика“ на вуковској основи, изабрали су писмо по светској пракси (једноазбучје у хрватској латиници), Бошњаци су се приклонили у писму Хрватима, остало је да се Срби такође приклоне Хрватима, а до тога их дели свега десетак процената преостале српске ћирилице. Србима данас у том приклањању Хрватима у писму нимало не смета и народна одлука у Уставу Србије, у коме у Члану 10. јасно пише да су службени „српски језик и ћириличко писмо“.

Срби се тога не држе, јер су уз помоћ и лингвиста измислили светски „изум“: „службени језик“ само за државу и њене највише институције, а за народ су одобрили „неслужбени језик“, па се тај „неслужбени језик“ у јавности може писати чиме хоћеш, а Правопис српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010) поред службене ћирилице по Уставу одобрава и стандардно писање језика Срба на „латиничком писму из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (читај исправно: на хрватском латиничком писму).

5. Српска језичка и алфабетска пракса изван српског Устава и изван целог света

            Неко и некако, изгледа, увек мора да буде изузетак у свету! Јер, каква је то наука о језику ако и у њој нема изузетака. И ко би био изузетак ако то нису Срби. Ако нико неће, Срби ће потврдити правило да ништа и нигде не постоји без изузетака. „Бела врана“, ако није за друге, резервисана је, чини се, увек за Србе.

Тако су и зато, ето, Срби изузеци у свету данас по писању свога стандардног језика.

Србима је хиљаду година наметано, уместо ћириличког, латиничко писмо. Нема окупације Срба у којој Србима није наметана латиница. Једино им није било наметано писмо у време владавине Турске империје. Турци су (до)пустили да преживи Српска православна црква и да у њој преживи ћирилица. По ослобођењу од Турака, поново је оживело наметање Србима латиничког писма. Вукова реформа језика и писма изродила је постојање два писма за један језик. Православни Срби писали су, по традицији и навици, српском ћирилицом, а Хрвати  су писали латиничким писмом – гајицом, која је била обједињено латиничко писмо Срба католика и Хрвата. Како су касније Срби католици асимиловани готово сви до једног у хрватски национални корпус и откако је створена Југославија, хиљадугодишње акције за полатиничење Срба сада су добиле шансу да се тај посао заврши пошто је за тај исти језик створено и друго писмо, латиничко. Док није било другог писма за језик Срба, латиничење се догађало, али само у директним окупацијама делова Срба. У Србији је била српска ћирилица углавном јед(и)но писмо све до Новосадског договора (1954). Тада су, тек у комунистичкој Југославији, моћне (без икакве контроле) власти и институције под Брозом успеле оно што није могло трајно да успе хиљаду година преко спољних окупација Срба. Тек под комунистичком влашћу злоупотребљени лингвисти и српске језичке институције успеле су да најтрајније до сада, кроз школство пре свега, већину Срба „преведу“ на хрватско абецедно писмо.

Покушаји, посебно у време Слободана Милошевића (када је ћирилица добила формалну предност и враћена макар у све државне институције) и у време Коштунице (када је ћирилица добила формалну стопостотну уставну заштиту (сто посто ћирилице за језик Срба или једноазбучје), лако се „изигравају“, јер се у Србији одредба о службеном српском језику  и ћирилици „багателише“ у широкој јавности, а једино је примењују и даље у државним канцеларијама. Изван њих српске азбуке нема више од десетак процената. Тако се у Србији јавља још један од хиљаде и хиљаде изузетака.

У Србији је изузетак и по томе што чак и лингвисти имају накарадно тумачење да уставна одредба о ћирилици не важи за свакога. И једини српски лингвисти у свету сматрају да је „легално и легитимно“ да за језик у јавној употреби не важи Устав, па се „јавна употреба језика“ разликује од одреднице „службена употреба језика и писма“. Чак и српски лингвисти мисле да у „јавности“ може и неуставно писмо, а не знамо где, ваљда у „тајности“, само тада мора уставна ћирилица.

6. Српски народ – народ с премного изузетака

            Све су то српски изузеци, па чак и изузеци изузетака у свему, у свим појмовима. Тако не би било нетачно описати Србе као „народ изузетака“.

За разлику од такве ситуације у Србији са српским језиком и писмом, у Хрватској имамо нешто сасвим друго и друкчије. Хрватске језичке институције које су успеле да вуковски српски језик претворе у „хрватски језик“, уселе су недавно да и српску ћирилицу легализују у њиховој науци као хрватско писмо. Ту се потврђује сведочење проф. др Драгољуба Петровића да је познати (недавно преминули) лингвиста Далибор Брозовић, видевши да ће Срби, по свој прилици, напустити ћирилицу, рекао својевремено Д. Петровићу да они „немају ништа против ћирилице“ и додао: „Дапаче, ако се Срби ње буду одрекли, Хрвати ће је здушно прихватити као своје писмо.“[1] И пошто су је се Срби већ одрекли у 90-ак процената, хрватски лингвисти су прогласили и ћирилицу као „хрватско писмо“ То заснивају на чињеници да су неки Хрвати писали и ћирилицом и да је постојала и „хрватска ћирилица“ у коју убрајају, пре свега, познату „босанчицу“ која је сада „њихова“.

Истина, Хрвати нису отишли толико далеко у похрваћивању ћирилице, па нису, као неки српски лингвисти и филолози, измислили састављача те латинице. Нису, рецимо, прогласили Гаја или некога другога да да је саставио из опште ћирилице „хрватску ћирилицу“. За њеног састављача  нису слагали, јер имају некаквог научничког резона који им не дозвољава да баш све слажу у вези с писмом, као што је наш филолог измислио да је Вук створио и данашњу хрватску латиницу. Хрвати, ипак, нису, дакле, „својој ћирилици“ измислили аутора. Она је остала без тог податка, али се, ето, створила некако сама од себе. И рекли су истину: неки Хрвати својевремено су писали своја дела на три писма: на глагољици, латиници и ћирилици. То је, без сумње, тачно, као што је тачно да су и неки Срби писали и глагољицом, и латиницом и ћирилицом.

Али, хрватски лингвисти не иду путем којим иду српски лингвисти у писму. Они и не помишљају да у данашњи свој стандардни језик врате неко од преостала два писма којим су се у историји служили. Њихов Правопис остаје у једноазбучком решењу питања писма. Очигледно, неће да свој народ деле данас по писму. А наш, на пример, председник Матице српске Драган Станић, алијас Иван Негришорац каже овакву мудрост у вези с писмом: „Нама је, Збиљићу, историја дала два писма, и то мора да се поштује“, па зато само стандардни данашњи језик Срба мора да буде двоазбучан. Значи, човек сматра да треба поштовати све што ти „донесе историја“, па никад се не треба борити против окупације, јер је то донела историја“. Нисам никада чуо да је неки председник матице другог народа такву „мудрост“ изјавио.

Дакле, захваљујући својим лингвистичким и државним институцијама, Срби ће постати народ који ће се, као и Бошњаци, приклонити хрватском писму. И тако ће нам свима ускоро бити језик још јединстенији него у време Југославије. Срби су на путу да се, тек после Југославије, коначно приближе сто посто у писму с Хрватима. Ако је лингвистички јединствен језик (а јесте), зашто да не буде јединствен и у писму и тада нико више неће моћи лако знати је ли то српски или хрватски језик. Тако ће Срби и Хрвати поново бити један народ као у време Старчевића, Јагића и биће „један језик“ и „једна књижевност“ као у Време Бечког договора (1850).

Ко иде напред, а ко назад, Срби, изгледа не схватају, јер немају институције које једине могу да обезбеде напредак свом народу на основу новца које им народ тешко обезбеђује за рад на народну „ползу“.

Срби су, тако, делимично „прекодирани“ у свом књижевном језику а посебно данас у писму. И то више нису они Срби који су били до 1868. године, када је усвојена реформа српског језика и писма Вука Стеф. Караџића. Оцене реформе Вука Караџића биле су и остале различите до данас. Једни га сматрају издајником који је извео реформу језика, која је Србе потпуно удаљила од „књижевног језика“ и богате језичке традиције до Вука, док га други сматрају једног од стотину најзначајнијих и највећих српских горостаса. Трећи су они (међу којима је и моја маленкост) јкоји сматрају да је највећи губитак за Србе у томе што је Вукова језичка реформа уистину прекинула ону важну нит која се огледа у језичкој стандардно еволуцији, а не „револуцији“, која нас не удаљује до те мере да, без превођења на данашњи језички стандард, ми готово ништа не можемо разумети ако читамо данас старије српске записе и дела од пре двеста и нешто година, рецимо. На тај начин Срби се јесу удаљили у језику више него што је разумљиво и корисно од самих себе у традиционалном смислу, више него што се то догодило у језицима многих других народа. Ипак, околности, па и оне у језику народа и писаца пре Вука, као и идеја југословенства и заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца тј. политичко и државно обједињавање Јужних Словена у једну државу, умногоме је условио и језичко обједињавање Срба и Хрвата на оном типу језика (то је био језик српске народне усмене књижевности и говора „простога“, неописмењеног у великом проценту у време Вука) који је био у говору онога дела српскога народа који се граничио и спајао с Хрватима. Тако је изабран језик говора оних Срба, који је ио прихватљивији Хрватима. Стицај околности и политичке усмерености тога доба изнедрио ј, преко Вукове реформе, онај тип језика који је значио удаљавање од језика других православних Словена, Руса пре свега. А удаљавање Руса од Срба и данас је у политици очигледна америчко-западноевропска опција. И то Србе непрекидно убацује у нове и нове проблеме.

Сматрамо, ипак, да је касно за исправљање, односно укидање Вукове језичке реформе. Њено укидање донело би двоструку невољу. Срби би се морали поново учити старом типу свог књижевног језика који они данас веома мало разумеју разумеју и њиме не говоре, па би буквална контрареформа Вуку донела нове проблеме који би се тешко могли решити. То би била нова језичка револуција у виду контрареволуције у језику, то би био нови „језички лом“ код Срба и нико не може знати колико би од тога могло бити користи. Ми мислимо да превелике користи од контрареформе у српском језику тешко би било. И тешко би било користи од тога ако би Срби данас постали народ новог језика на који би се морало преводити с хрватског, бошњачког и црногорског језика. Срби би се тако изопштили из оних новоименованих народа који су се политички „изродили“ углавном из српског народа. Да не говоримо о новим проблемима Срба у БиХ, Хрватској и Црној Гори, ако се тамошњи Срби с „новим језиком“ не би разумели с бившим истојезичким деловима српског народа. Мислимо да би добитак тада од контрареформе у стандардном језику Срба био мали или никакав и да би било и велике штете.

Предлог српског решења језика и ћирилице данас

            Шта онда чинити у српском језику и писму? Шта је предлог решења.

Прво, потребна је делимична контра реформа, тј. враћање српског језика на једно писмо, традиционално писмо – српску ћирилицу нез иједног писма у алтернативној употреби. Јер, алтернативна писма (ћирилица и латиница), тј. уникатно двоазбучје нефункционално је у језику, доноси многоструке штете, па и економске, ментално, политички и идентитетски опасно разбијају српски народ, што нико други у свету не ради. Уз то, уједначавање Срба с Хрватима у писму, формално ће утицати на ниподаштавање српског језика у свету у корист „хрватског језика“ и српски језик ће утицати на  посматрање српске културе као хрватске поткултуре. А, још, то ће утицати на грешке у „књижењу“ српског језичког стваралаштва у „хрватску културну баштину“, и то се у свету већ неко време догађа. Срби, дакле, треба убудуће да престану да свој језик пишу латиницом која је специјално састављана да Вуков српски језик пишу католички корисници српског језика (међу њима и Хрвати).

То, наравно, не значи да се помиримо с тим да се српска књижевна дела сврставају на основу писма у хрватску културну баштину, јер свако зна да је српски језик у прошлости, па и данас још пише, милом или силом на глагољици, ћирилици и латиници. Није, дакле, основни разлог враћања Срба само на ћирилицу у свом језику због тих грешака у увршћивању српских дела у „хрватску културну баштину, него је то најпре важно због чувања српског традиционалног идентитета на ћирилици и због тога што је опасна деоба једног народа по писму у свом језику. И та опасност значи и олакшану асимилацију латиничких Срба католика у други национални корпус.

Друго, српски стандардни језик данас, уз свођење на једноазбучност у српској ћирилици, треба да подразумева и српско уједначавање у изговорности. Потребна је, јер је за обједињавање српскога народа корисна, и једноизговорност. Она треба да важи за стандардни језик у службеној употреби, а не би подразумевала књижевност и свакодневни говор, као некњижевни, нестандардни језик.

Срби треба, дакле, да се међусобно обједине у писму и изговору као што су то учинили они који су остали данас изван српског националног корпуса, а служе се тим истим језиком. Сви су се они углавном објединили у писму и изговору, осим Срба који су и данас и двоазбучни и двоизговорни.

У свему другоме дужи је процес. Језичку еволуцију у нормирању треба да спроводе непрекидно стручњаци у институцијама. Неопходна и неизбежна једноазбучност и једноизговорност у језичком стандарду, пак, лако је и брзо остварива преко институција и школства.

(2. август 2015)

Драгољуб Збиљић