НАД СРБИЈОМ СЕ ВРШИ СОЦИЈАЛНИ ГЕНОЦИД

Над Србијом и појединим земљама региона као и Грчком, од стране повериоца на чију страну је стао Брисел као и ММФ, спроводи се социјални геноцид. Док је учешће дуга у БДП наспрам стопе незапослености и реалних примања запослених у најмању руку одвратно и неодрживо.

Људи су свесни да пут којим газе води у провалију. То је пут за који се путем контролисаних медија говори да нема алтернативу. То је лаж и лицемерје, јер алтернатива увек постоји, као што постоји лаж и истина , црно и бело, тако увек постоји и једна и друга страна медаље.

Дакле, људи су свесни да прихватају, раде и гледају све оно што их сваког дана све више убија. Међутим, путем медија, али и у свом окружењу, срећу многе који су са стањем ствари очигледно задовољни.

Почнимо од посла и примања, као и онога, што се за иста у Србији може купити. Да, не ширимо без везе. Не може готово ништа. Просечна примања која држава објављује, су заправо бруто примања, а не нето. Просечне плате нето у Србији се крећу од 23 до 38 хиљада динара. Шта може да се за тај новац у Србији која има цене сличне онима које су у Немачкој учини у оквиру породице ако је стопа незапослености 20 одсто. У Србији, где се од Власти тражи да се и цене енергената и комуналија такође приближе онима у Немачкој. Можда би и могло нешто, ако би живели изоловани од света, где не би имали струју, воду, комуналије, телефоне, кола, као и многе кондикторске производе. На срећу, или на жалост поверилаца, грађани Србије нису изоловани од остатка света у физичком смислу већ само у материјалном и оном што им се безалтернативно нуди.

Шта се нуди и шта се може очекивати у будућности?

Нуди се све гора ситуација у којој је потребно по мишљењу поверилаца које измедју осталог подржава и Влада која све то беспоговорно и спроводи, да се даље стеже каиш. А зашто? Зато што сматрају, да је то једини начин да се ревносно плаћају каматне обавезе према повериоцима, које износе на годишњем нивоу нешто више од 1,1 милијарде евра. То је једнако реалној вредности једног Телекома, који рецимо, уз сво присуство партијског вођења и злоупотреба од стране истог, бележи профите на годишњем нивоу, од најмање 50 милиона евра. Покушајмо крајње прагматично да поставимо ствари на своје место. Дакле, Србија, само за камату повериоцима даје годишње неку вредност која би могла доносити профит од 50 милиона евра нацији.

Шта је најгоре у свему томе и зашто сматрам да је у Србији на делу социјални геноцид?

Најгоре је у томе што се те камате не плаћају од националног дохотка већ напротив, највећи део се плаћа искључиво од новог задуживања које се из дана у дан све више увећава износ укупног јавног дуга, а самим тим све веће каматне обавезе према истом. То је оно нагоре, и од туда социјални геноцид према грађанима као и сва прљавост и одвратност свега онога што се у реал економији над Србијим дешава. То се јасно види.

Шта може бити још горе од свега тога односно шта чини, или шта се већ учинило, лошије од тога?

Због политичког система који је наметнут, и који је на неки начин од стране грађана прихваћен, није у могућности у оквиру којег би се они самоорганизовали и преко ноћи променили све што се под хитно мора променити. Све што је остављено као правно могуће јесте да се оде на бирачка места и бира боље од горега. Политика је постала веома скуп спорт, а грађани који би се самоорганизовали нису у стању ни да преживе, рецимо, а камоли да покрену такву кампању која би могла конкуристати толикој новчаној сили какву данас имају странке које аплицирају за власт. Одавно се више не праве програми којима би се дошло до бирача већ искључиво преставе с којима се манипулише. То је вероватно оно најгоре.

Шта је грађанима остављено као алтернатива него да слепо у све гледају и све прихватају. Да све знају, али ништа не могу поводом тога учинити. Прихватају лекове од којих их све више боли глава, служе се изговорима и од истих покушавају да преживе. То је дакле тако и никако другачије. Жалосно и јадно. шта друго рећи.

На крају питања за све гласе:

Где је ту крај? Дали је у тоталном ропству и препуштању грађана на милост и немилост страној управи, до истребљења, или је у бекству грађана из Србије у непознатом правцу, – Где је ту крај?

Може ли се овим темпом развоја и стопом раста БДП, односно националног дохотка и укупне ситуације бити боље?

Да ли грађани Србије треба даље да чекају некакве тектонске поремећаје на глобалном нивоу и да се надају да ће неки бољитак пасти с неба, тек тако?

Може ли се заиста напредовати овим начином управљања привредним активностима у Србији, уз овакву стопу незапослености и примањима запослених, наспрам висине трошкова живота које прати све више задуживање и све више обавезе према истом?

Да ли је, пре свега, морално добра економска политика та која се нада да ће из годину у годину све мањом популацијом и већим бекством углавном младих из Србије, уз интезивно стезање каиша и распродајом националне имовине дугорочно постићи резултате?

Када се ти резултати овим начином и постигну, ко ће и када у истим уживати?

Дејан Тадић