Александар Вучић: „Jа заиста највише поштујем Ангелу Меркел и то уопште не кријем“

Разуме се да Александар Вучић интервју заказује у суботу ујутру. То му је омиљени радни термин викендом. Док га чекам у његовом кабинету да се обрије, на великом ЛЦД телевизору гледам један од спортских канала. Председник Владе готово да је половину разговора провео стојећи и објашњавајући детаље бруталног напада који је доживео у Сребреници.

„Кад говорим о стабилности и помирењу, ја говорим о стварној стабилности и о суштинском помирењу. То ми је најважније. Ја не говорим о политичким последицама, повољним или неповољним за било кога”, каже он, ходајући по канцеларији.

Вучић признаје да се плаши како су неки споља желели неповољне политичко-правне последице по Србе и Србију а онда, кад је то пропало, показују знатно мање интересовање за сам процес помирења.

„И то је реченица којом бих најтачније дефинисао оно што се догодило у Сребреници и оно што ће нам се догађати у наредном периоду. Погледајте ово са Хрватском. На шта они реагују? На то што ми тугујемо. Никога нисмо увредили, ниједну ружну реч нисмо рекли, а онда су они дали налог неком свом министру: Хајде, почни да вређаш Вучића.”

Да ли сте добили извештај наших безбедносних служби о нападу на вас у Поточарима? Ако јесте, какав је њихов садржај?

Добио сам много информација, пре свега од БИА. Чекам резултате органа Републике Српске и БиХ.

Док сам био у Поточарима и посматрао шта вам се дешава, видео сам да је довољан један опасан инцидент да се регион поново запали. Коме је сада то у интересу?

То питање ме мучи данима. После резолуције која није усвојена чини ми се да је одједном у великом делу света, не само у региону, нестала жеља чак и за причом о стварном помирењу. Очигледно је да су неки помирење доживљавали у коначном српском поразу. Чудно ми да је да смо уопште преживели. Или је требао неко од наших момака да извуче оружје и да запуца, чиме бисмо ми били окривљени да на гробљу вадимо оружје и пуцамо.

Ако смо имали британски предлог резолуције, потом руски вето, па Поточаре, шта можемо да очекујемо следеће?

Данас имам само један страх. То више није испуњење наших економских реформи. То јесте регионална нестабилност и политички сукоби. Велики страх имам због ситуације у Босни и Херцеговини. Видели сте да сам замолио нашег пријатеља Милорада Додика да још једанпут размотри своју одлуку о референдуму. Иако разумем његове аргументе, цена је сувише висока.

Јесте ли, можда, имали прилику да о томе разговарате с Билом Клинтоном на комеморацији? Најпре вам се два пута захваљивао, после је изјавио да се инцидент могао избећи да сте дошли мало раније или касније.

Клинтон је тражио мој поглед. То је мој лични утисак. Ја сам видео да ме понижавају у Поточарима. Не заборавите да су ми рекли: Дођи и ћути. Рекао сам – нема проблема. Нећу вам реч рећи за те увреде. Рекли су ми и где да седнем. И сео сам, у други ред, иако ми није било место у другом реду. Требало је поред мене да седну турски премијер Ахмет Давутоглу и његова супруга. Сели су поред мене један минут. Да би понижење било још веће, извукли су их и преместили у први ред. Давутоглу, који ме је три пута пре тога звао, уместо да каже – ја нећу да одем без Вучића – само је отишао и више ми се није ни јавио.

Није ли јавно изјављивао да жели да разговара с вама баш у Сребреници?

Наравно, али је заборавио на тај разговор после резолуције. Очигледно у дослуху с неким из босанског врха. Када је он отишао, остао сам сам. Позвао сам нашег амбасадора, а онда су наместили поред нас секретарицу Давутоглуа, која је била врло непристојна. Причала је телефоном усред комеморације. Чак сам је упозорио да је то врло непристојно. И одбио сам да причам с Давутоглуом после свега, јер не знам о чему бисмо разговарали. И тада долази Клинтон. Показао је изузетно фер однос, као и цела америчка делегација. Са свима сам се поздравио. Пришао ми је, захвалио се, рекао је да је мој долазак велика ствар…

То баш није обрадовало сарајевске новинаре.

Није уопште. И аплаудирали су му само Американци. Још неколико њих из Западне Европе. Клинтон је после тога отишао у Сарајево и они су му рекли ту реченицу, желели су да минимизују читаву ствар. Само му нису рекли једно. А то је да сам ишао и излазио из објекта у објекат само како су ми домаћини говорили.

Мој утисак је био да ви нисте смели да се вратите назад када сте кренули уз брежуљак. То би био вероватно ваш крај, јер је маса надирала на улаз у Поточаре.

То би заиста била катастрофа. Нисмо смели назад.

Да ли ви онда, као премијер, можете да игноришете упозорења служби безбедности кад вам кажу да је опасно отићи негде, попут Сребренице, а да ви кажете да вас то не занима. Ви ипак представљате институцију председника Владе. Нисте само Александар Вучић.

Али обратите пажњу. Имали смо претходног дана резолуцију. Знао сам како ће то да остави лошу ситуацију у региону. Србија није била тотално унижена и поражена, а ја сам желео да као сигнал покажем добру вољу и искрено поштовање. Погнуо сам главу пред спомеником, пред њиховим жртвама, али нисам погнуо главу под њиховим каменицама. Хтео сам да покажем људима колико је велико моје поштовање према њиховим жртвама. И ноћас сам вртео ту ситуацију у глави. Онај ко је имао план о мом линчовању, желео је следеће. И то ћу сада први пут испричати. Мој отац је пореклом из Босне. Код нас је срамота кад вас неко обори на земљу. Кад сам положио цвет, помирио сам се са свиме што ће се догодити. Само сам знао да морам да ходам уздигнуте главе и да ме не смеју оборити на земљу. Да Србију не посрамим. Могле су да падају ћускије, како се каже у Босни, могли су да пуцају из пиштоља, ја не бих сагао главу. Кад су ми на силу главу спуштали, нису могли да је спусте. Шта све сад мислим, боље да не говорим.

Да ли зато нисте хтели да се јавите Бакиру Изетбеговићу после напада? Да ли сте се до сада уопште чули?

Не, јавићу му се у понедељак да се договоримо око агенде посете. Моја сујета и оно што сам преживео, не смеју бити разлог да ми не радимо на најбољи начин. Оно због чега се нисам чуо с њим јесте његово објашњење да ме није видео, да он тамо није био организатор.

Иако вам је недељу дана раније гарантовао безбедност?

Лично је то потврдио.

Ако Србија није била свесна пада Берлинског зида, да ли је сада свесна да се свет налази у новом хладном рату?

Данас смо тога веома свесни и веома добро разумемо међународне односе. Оно што смо прошли у протеклих месец дана показује да је Србија много научила, да је Србија напредовала, да води паметнију политику. Нећу да говорим да је ова политика мудра, али даје резултате. Први пут не морамо да изгубимо у Савету безбедности, а да то не мора да нас кошта ни напада ни бомбардовања, ни било каквих економских и трговинских санкција.

Да ли онда политика балансирања на жици између Запада и Русије доноси резултате и да ли је последица тога да водеће земље неће присуствовати обележавању операције „Олуја”?

За разлику од других наших званичника, не волим да говорим о балансирању. Јер, то је политика без политике. Наша политика је јасна. Србија се налази на европском путу и то је стратешки циљ. Али, Србија жели да одржи најбоље традиционалне пријатељске односе са Русијом. Подсетићу, многи су говорили: натераће Вучића да за три дана уведе санкције Русији. И смејали сте се кад сам говорио о протестантској етици, о тежим решењима. Мислили сте – сада ће Ципрас да победи, само Вучић није успео. А дошли смо до тога да је Ципрас потписао три пута теже решење него што је нуђено.

Кад смо код Ципраса, како објашњавате овај парадокс? Ви веома држите до тога да сте главни партнер Ангеле Меркел на Балкану, а грађани Србије навијају за левичара Ципраса, који је њеним мерама штедње пружао жесток отпор. И поред чињенице да вас двојица заступате две потпуно различите економске и идеолошке политике, ви и даље имате велику подршку бирача.

Да, рећи ћу вам зашто. Зато што би сви Срби волели да победе тај концепт. Сви Срби који говоре најгоре о мени знају да је ово много болнији и одговорнији концепт. Сигурно је да ми немамо редове пред банкама, сигурно је да имамо редовно снабдевање… Ципрас је за свакога од нас шармантан и велики лидер. Ја такву политику не бих могао да водим. Мислим да је то поштен однос. Али, ја заиста највише поштујем Ангелу Меркел и то уопште не кријем. Мислим да, захваљујући њој, данас постоји Европа.

Шта мислите о тези да сте Ципрас и ви, заправо, веома слични?

То ми је рекао Ципрасов министар…

Обојица сте, најпре, на сцену извукли друштвене слојеве који су годинама били далеко од власти. Потом сте обојица говорили да су пред грађанима тешки дани и да се морају суочити с тешким одлукама. Али, Ципрас је на крају морао да капитулира пред кредиторима, а ви сте приближили Београд и Приштину, иако су то бирачи најмање од вас очекивали. Да ли вам грађани верују зато што им говорите истину и када им смањујете плате и пензије, или зато што су претходне владајуће елите, и у Србији и у Грчкој, изгубиле поверење?

Народ поштује посвећеност и борбеност. То нам је заједничко. Ципрас је, међутим, велики политички лидер, ја нисам…

Да нисте прескромни?

Ципрас је већи политички лидер на европском и светском нивоу, ја сам преокупиран стварима у Србији. Стварима у региону бавим се само када треба очувати стабилност. Иначе бежим од тога. Цео дан сам се јуче знојио, болела ме глава приликом разговора око Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Какав је сада ваш однос са Додиком?

Коректан.

Имате ли утицај на њега?

Не говоримо о утицају. Има и он утицај на мене.

Вратимо се Ципрасу.

Ја сам много ближе земљи, много ближи проблему обичног човека. Тачно је да данас Србијом не управљају тајкуни као пре две, три године. И тачно је да им се и у Грчкој одузимају привилегије. Оно где је разлика – ја сам у кампањи говорио, биће веома тешке и болне реформе. Ниједног секунда нисам говорио да ће бити лако. Он је мало пожурио. Изабрао је у почетку нешто лакша решења, помало потцењујући реалност. Данас он то разуме и то га чини још већим лидером, јер је признао и пресекао: „Идемо другим путем”.

Вероватно знате да реформе и мере штедње осећа слој становништва који вама даје подршку. То је средњи и сиромашнији слој. Да ли сте свесни колико они трпе и тешко живе.

Нисам идиот да то не видим. Али они знају да не могу да живе боље ако не уредимо државну касу. Нама сваког месеца 350 милиона евра оде на пензије. Зато се спремам и обављам неформалне разговоре, а званичне ћу са ММФ-ом обавити у августу. Да ти људи осете бољитак прво у просвети, здравству, полицији и војсци. То вам је 360.000 људи. И да бољитак осети 1,74 милиона пензионера. И да то осети 1,04 милиона пензионера којима нисмо смањили пензије. Да им бар повећамо пензије за један или два одсто.

Зато је мој највећи страх политика. Није економија. Србија је била пред банкротством као Грчка, то знају сви западни министри. Па није Ципрас крив за овај дуг.

Када кажете да се више бојите политике, често се помиње ваш однос са председником Србије Томиславом Николићем.

Наш однос је сасвим океј. Прекјуче смо били три, четири сата заједно.

Зашто сте се онда брецнули на новинара „Политике” кад вас је питао зашто сте ви позвали у посету Србији чланове Председништва БиХ?

Нисам се брецнуо, заиста. Мене та протоколарна форма не занима. А што сам онда примио шеика Мухамеда. Зато што је он принц престолонаследник?

Шта вам је тачно рекла Викторија Нуланд? Да ли иза њених речи да ће Русија тек видети шта Србија значи ЕУ стоји нешто опипљивије?

Разговори с њом никада нису једноставни и лаки. Али, ја волим ту врсту разговора. Не волим те слатке разговоре, јер из њих изађе само сирће. Нису пријатни ти разговори о Битићијима…

Да ли су они реални проблем? Ако је случај „Битићи” тако важан за односе између Србије и САД и дипломатски кругови нам замерају што Горан Радосављевић Гури има приступ безбедносним круговима, да ли вам Американци то директно помињу?

Кад са мном разговарају, не иду у детаље, али је нерешени случај „Битићи” велики билатерални проблем између Србије и Америке. Тај случај није решен у протеклих 16 година.

Зашто често говорите да сте невољени и нежељени код медија и аналитичара, и поред толике подршке коју имате? Или само вешто играте на ту карту?

Не, не желим да будем ни вољен ни жељен. Себе не прецењујем, а греше они који ме потцењују.

Да ли понекад замените медије са опозицијом, када им се обраћате?

Бавим се само појавама које представљају парадигму наших погрешних политика или пропасти.

Половина колегијума „Политике” мисли да ће до краја године бити и ванредних републичких избора, друга половина мисли да неће. Шта је истина? Размишљате ли о изборима на свим нивоима?

Кад ме Ивица Дачић критикује пред странцима, он увек каже – ја не могу толико кратко да планирам као Вучић. Он воли изборе, стално размишља о њима. Ја мислим да нама избори нису потребни. Али никада не можете да искључите ту ситуацију, зато што ја никада не желим на силу да будем председник Владе. Нисам случајно рекао да, ако имам 24, 25 одсто подршке, нема смисла да останем премијер. Мислим да нам избори нису потребни, јер су нам планови велики. Имаћемо више ауто-путева урађених у 2016. и 2017. години него икада раније.

Кад смо код путева, замерате ли што се радови на ауто-путевима обављају усред туристичке сезоне, па се праве велике гужве?

За разлику од вас, не замерам. А када се раде путеви у Аустрији, у Италији, у Немачкој? Имамо увећан број путника и возила од 11, 12 одсто, али ове године радимо највише путева. И зато ме баш брига. Ако си пошао на одмор, вози сат времена дуже. Колико нас је само онај храст коштао. Убисте ме с тим храстом. Посебно ви.

Било ми је задовољство.

Александар Апостоловски – Политика