Мило Ломпар: У српској високој политици нема родољуба и разумних људи, Бриселски споразум је путоказ срамоте која води у несрећу

Читајући саставе с пријемног испита на Филолошком факултету у Београду, који су морали да буду писани ћирилицом, схватио сам да су наши школарци – неписмени, каже Радивоје Микић.

У организацији Одбора за српски језик Српске књижевне задруге, у Београду је маја прошле године, уз учешће већег броја лингвиста, проучавалаца књижевности, књижевника и социолога, одржана научна конференција „Идентитет српског језика и културе”. Организујући ову научну конференцију, Одбор за српски језик Српске књижевне задруге желео је да покаже у каквом се стању налази научна свест о значају српског језика и културе за обликовање националног идентитета.

Годину дана потом у Српској књижевној задрузи, представљен је зборник радова са овог научног скупа, који је објављен у часопису „Узданица”, чији је издавач Факултет педагошких наука у Јагодини. О зборнику су говорили Радивоје Микић, Милош Ковачевић, Тиодор Росић, Вељко Брборић, Зоран Аврамовић и Милорад Симић. Песме Јована Јовановића Змаја „Српски језик” и „Опомена” казивао је Срба Милин.

Као што се на српски народ врше сваковрсни притисци чији је основни циљ да му се ослаби положај, тако је и сам српски језик стављен у незахвалну ситуацију (из њега се по политичким, а не научним критеријумима изводе нови језици, слаби се позиција ћирилице, као основног писма српске културе, а српска култура се разграђује и тако што се непрекидно доводи у питање сам идентитет српског народа кроз вешто манипулисање појмовима европеизације и глобализације). Потреба да се укаже и на политички аспект читавог спектра питања везаних за положај српског језика и културе, нарочито је дошла до изражаја у радовима Јелице Стојановић, Мила Ломпара, Милоша Ковачевића, Миланке Бабић и Михаила Шћепановића. Иако ови радови имају, поред осталог, и полемички карактер, иако њихови аутори настоје да укажу на недопустиво политичко арбитрирање у питањима чисто научног карактера, нема никакве сумње да баш ови радови могу бити драгоцен прилог ономе што нам већ дуже време недостаје – формулисање конзистентне језичке и културне политике која би била најмоћније средство одбране националног идентитета.

Радивоје Микић је изнео и један поражавајући податак: читајући саставе с пријемног испита на Филолошком факултету у Београду, који су морали да буду писани ћирилицом, схватио да су наши школарци – неписмени.

Српски комунисти, као људи који су – по тачној оцени Танасија Младеновића – издали свој народ, наглашава Мило Ломпар, тврдили су како нешто чврсто и солидно стварају: да би се намах све распало у прах. Ни Бриселски споразум – као логична станица на безалтернативној стази која води у Европску унију – не може створити ништа чврсто и вредно: он делује као путоказ срамоте која води у несрећу. У таквој замисли крију се елементи надолазеће ауторитарности, президенцијализма и могућег тоталитаризма: одсуство демократских садржаја јавности и обликовање културног тла погодног да створи неопходне идеолошке рационализације. Основна сврха таквог кретања смештена је у програмском запостављању и поништавању српских националних интереса.

Имамо, приметио је Вељко Брборић, разних полиција, али најпотребнија нам је језичка полиција. Указао је и на одговорност медија: више се пише о неком Микију из Купинова, него о положају Матице српске и Српске књижевне задруге. С друге стране, више се прича о бошњачком, него о српском језику. Зоран Аврамовић је питао зашто српски писци објављују књиге на латиници, а Милорад Симић је предложио да се у Скупштини Србије покрене расправа о положају српског језика и писма.

Милош Ковачевић, председник Одбора за српски језик Српске књижевне задруге, уз напомену да је стање српског језика и писма сваког дана све горе, јер се реч филолога не чује (важно је само шта говоре политичари), указао је на најважније закључке с научног скупа. У спровођењу српске језичке политике, која подразумева не само србијански, него читав српски језички и културни простор, мора се постићи усаглашеност српских научних и политичких ставова и деловања. Српска политика не може нити сме деловати мимо српске филолошке науке, како је то до сада био случај, а што се посебно огледа у неутемељеном прихватању мањинских језика, као нпр. босанског.

У процесу глобализацијских и евроинтеграцијских процеса, неопходно је да  српска филологија и српска политика заједно раде на очувању српског језичког и културног идентитета.Статус српског језика не може се побољшати ако се не промени његов статус у целом образовном систему. Зато је неопходно, уз учешће свих научних, језичких, педагошких и културних установа, израдити национални концепт изучавања српског језика, српских културних вредности, и очувања ћирилице као српског националног писма.

Часопис је илустрован сликама Данице Басте.

СКЗ на ветрометини друштвене небриге

–Наша власт дозвољава да Српска књижевна задруга – која нема дугова и има мало запослених – остане на ветрометини друштвене небриге и у опасности да – после 123 године постојања – нестане. Није тако било до 2008. године, пошто је влада Војислава Коштунице нашла начина да помогне: у томе је разлика између владања после пораза и владања после издаје. Све то дозвољавају и наше политичке странке: и националне, и демократске, и глобалистичке; и парламентарне, и ванпарламентарне. Није, дакле, истинита претпоставка да у подручјима високе политике има родољуба и разумних људи: нема их – упозорава Мило Ломпар.

Зоран Радисављевић – Политика