Ивица Дачић: СПС затражио Србију на земљи уместо оне небеске

Основна карактеристика СПС после ових, првих 25 година, не сагледава се у термину „преживели смо“, него у „променили смо се“. Самим тим нисмо само постали другачији, него и бољи, самосвеснији, и спремнији на учење, и из грешака, и из позитивних примера, истиче Ивица Дачић, неприкосновени шеф српских социјалиста, човек који је партију, после дебакла произашлог из 90-их, вратио на власт до мере да је СПС постала константа власти док се коалициони сапутници мењају, што од ове партије и њеног лидера прави једну врсту политичког феномена.

– Дачић посебно наглашава да величина и значај јубилеја СПС-а намећу и другачији начин обележавања. Уместо скромног коктела у ресторану Сава центра, цела друга половина године протећи ће у обележавању годишњице, у дане када су формирани одбори по општинама, градовима и покрајинама, а на крају ће бити одржан и велики скуп у Београду. То ће бити и почетак наше предизборне кампање за локалне и покрајинске изборе.

Оснивач СПС Слободан Милошевић увео је у српску политику такозвани бирократски национализам. Ви сте неоспорно реформисали партију, а и показали извесну дозу „самокритике“ на њену прошлост. Шта је суштина реформисања СПС под вашим лидерством?

– Не бих се баш сложио са термином „извесна доза самокритике“. СПС се веома јасно одредио према сопственој прошлости, укључујући и јавно извињење за деведесете. И то јесте суштина, ако већ о њој говоримо. Ми смо партија која се реформисала изнутра, својом вољом, озбиљно се бавећи сопственим промашајима. Нисмо их крили, него смо из њих учили. Схватили смо да ни то што смо некада били најмоћнија политичка снага у Србији, као ни то што смо доживели један од најстрашнијих политичких пораза у новијој историји, суштински, у новом окружењу, у новим околностима, не може да значи ништа више од драгоценог искуства. Нисмо се базирали ни на једној, ни на другој чињеници. Схватили смо да морамо да створимо нове. Оне подразумевају и нову политику, нове односе, нове идеје, али, истовремено, и свест о томе да најважније промене не настају преко ноћи – у том случају су револуционарне, и углавном лоше, јер узрокују разне распаде – већ да је за њих потребно време и озбиљан рад. И од тренутка када смо заузели такав став, ми свакога дана померимо по један каменчић. Отуда и чињеница да смо први у Србији у руководство уврстили припаднике ЛГБТ покрета, или да сам управо ја отворио изложбу посвећену албанским жртвама сукоба на Косову, усред Београда. Гледано са стране, то јесу тек каменчићи. Ми, опет, верујемо да ћемо од њих направити озбиљну и велику грађевину – модерни СПС.

„Конгрес промена“ СПС одржан је у децембру прошле године. Још нисте изабрали потпредседнике странке. СПС нема Председништво, ни председника Извршног одбора. Чини се да сте увели нову форму „демократског централизма“?

– Опет се не слажем са терминологијом. Демократски централизам је био начин да се комунистичка партија, њено чланство, држи у покорности, и то тако што је могло да има своје мишљење, али је важило, било обавезујуће, само мишљење руководства, оличено у одлукама централног комитета. Овде није реч о томе. Управо супротно, овде ја само инсистирам на одлукама самог тог чланства. А оно је, кроз поменути конгрес, тражило промене, и нове људе. И једини проблем је био што су они који су предлагали, без обзира на ту жељу, предложили све једне те исте, постојеће, кадрове. И само зато сам, на неки начин, зауставио цео процес. Ако смо се акламацијом изјаснили за промене, па хајде да мењамо. Хајде да нађемо нова лица, нове идеје, нову снагу, неопходну да направимо корак више. И то не зато да би се било ко, па ни ја, обрачунао са неистомишљеницима, или да би било ко био отеран. То није, нити ће бити, начин на који радимо у СПС. Ми мењамо ствари полако, пажљиво, водећи рачуна о свакоме од наших чланова и руководилаца, управо да би избегли те нагле распаде и скандале, поделе, које се, увек, завршавају смрћу странке. Дакле, и овде је реч само о томе да треба да направимо тај један, мали корак, и да померимо још један каменчић. А предлог у којем нема ниједног новог имена међу кандидатима за председништво и потпредседнике свакако не спада у померање било чега. То је стајање у месту. За СПС је то недопустиво.

Често правите иронијски отклон ставом да ви у СПС нисте „социјалисти утописти“. Шта то конкретно значи с обзиром на гибања у европској левици, појаву феномена Сиризе у Грчкој, Подемоса у Шпанији и рефлексије тога на нашој политичкој сцени?

– Социјализам је идеја настала на потреби да се превазиђу разлике. Пре свега оне у расподели друштвеног богатства. Самим тим, све девијације саме идеје увек су резултат неког екстремног примера неравноправне расподеле. Оне изазивају револуције, и оне јесу изазвале и Сиризу и њене парњаке у Европи. Чињеница је да је свет све раслојенији и подељенији на екстремно богате – појединце и државе – и екстремно сиромашне – и појединце и државе – и да сиромашни нису за то криви. Криви су они који избегавају да утичу на ту расподелу, јер су за себе узели највећи део, и који друштво не доживљавају (и дозвољавају му да то буде), као регулатора управо расподеле, и заштите која иде уз њу, већ само као обезбеђење, неку врсту телохранитеља, сопствених добара. Другим речима, вулкан који се зове Сириза морао је да буде очекиван. Притисак је био превише велики и било је јасно да ће негде да експлодира.

Слободан Милошевић је у зори вишепартизма говорио о плурализму својина – равноправном постојању друштвене, државне и приватне својине. Први идеолог СПС Михаило Марковић говорио је беспартијском плурализму. Да ли је за СПС приватна својина над средствима за производњу коначни историјски епилог, као и вишепартизам?

– Ми смо одбацили идеју супремације колективизма у сваком његовом облику, па и у оном у којем је његово искључиво право на поседовање. И немамо ништа против било којег облика својине, док је онај појединац који је у нашем фокусу заштићен. Постојала је својевремено крилатица – социјализам са људским ликом. Ми смо сада на трагу онога што би се могло назвати – људски лик у социјализму. Дакле, персону смо претпоставили „изму“. Њој, сваком појединцу, припадају сва права, а идеје и колектив су ту да та његова права омогуће и штите. Мислим да је то нека врста крајње тачке социјалдемократије којој тежимо.

Сведоци смо инфлације социјалдемократских партија у Србији. Постоји и мало гробље партија са тим префиксом. То наводи на сумњу да социјалдемократија и није толико блиска овдашњем политичком, социјалном и културолошком амбијенту, колико социјалистичка идеја?

– Није то до амбијента колико до оне наше особине да нечему прво дамо име, па да га тек онда правимо. Чули људи да постоји социјалдемократија, не знају притом о њој ништа, али хајде да тако назову странку. Зато и не живе дуго, како сте сами рекли. Иначе, у Србији је, као и свугде у свету, социјалистичка идеја била подељена на онај демократски, социјалдемократски, и онај радикални, комунистички, део. Социјалдемократска странка, коју је 1903. основао Димитрије Туцовић, и која је имала имена попут Радована Драговића, Трише Кацлеровића, Драгише Лапчевића, доживела је ту судбину у периоду између два рата, поцепала се, а сама социјалдемократска странка извршила је неку врсту самоубиства (у процени) када се Живко Топаловић одлучио да отпор окупатору пружи кроз четнички покрет. По крају рата комунисти су узели сву власт, а социјалдемократија је отишла готово у заборав. И тек од деведесетих, то јест краја осамдесетих, када је тадашњи Савез комуниста Србије показао јаку жељу да се врати социјалдемократији, и у томе само делимично успео, имамо ту социјалдемократску идеју поново на сцени. А како се ко према њој односи, тако на крају и прође. Она, просто, не дозвољава аналфабетама и незналицама да је користе.

Какав однос данас СПС треба да има према националном питању јер генерисање вулгарног национализма је једна од главних мрља у историји СПС?

– Јесте, али ми историју не доживљавамо само кроз деведесете. Уосталом, ми данас јесмо социјалдемократе, и у свом наслеђу имамо и Димитрија Туцовића, који је први говорио о српском национализму. У његовој традицији смо нашли и оно што прави разлику између национализма и патриотизма, и чак смо више пута промовисали идеју новог патриотизма. Оног који никога не мрзи, и који љубав према земљи мери резултатима који су за њу постигнути. Такође, међу првима смо се одредили према митовима, прогласили их лошим, и затражили Србију на чврстим ногама, на земљи, уместо оне небеске. Лично, мислим да су то историјски отклони, са далекосежним последицама, које, у мору информација, јавност још није довољно препознала. И убеђен сам да ће се једног дана време мерити управо у односу на тај отклон. До када је Србија била „на небу“, и откада је на земљи. И ми ћемо бити у великој мери заслужни за тај заокрет.

Латинка Перовић у актуелном бестселеру „Доминантна и нежељена елита“ на неки начин прави континуитет народњаштва од Светозара Марковића и Николе Пашића до конзервативних комунистичких и националистичких струја у које сигурно спада и конвенционално или стереотипно схватање СПС. Од тог главног тока континуитета отпадале су углавном либералне струје. Шта кажете на такве оцене с обзиром да ви очигледно у СПС видите „модерну левицу“?

– Познајући историју комунистичког покрета у Србији (бившој Југославији), могао бих да дам доста замерки на причу о „либералним струјама“. По мени, у комунистичкој Југославији, Србији, такве суштински нису постојале, касније им је пришивен тај епитет. Мешати либерализам са члановима централног комитета, па макар се они звали Мирко Тепавац или Марко Никезић, доста је лоше по либерализам. Само списак онога што су, и лично, и комитетски, забранили, довољан је да их дискредитује као либерале, да не говорим да никоме од њих није падало на памет да се у то време залажу за било коју од либералистичких премиса – од људских права, светости приватне својине, слободе медија… Ако ми покажете новине у Србији у време Никезића и Латинке Перовић чије уреднике није поставио неки комитет, и чији новинари нису морали да буду чланови СК, сложићу се да су они били „либерали“, бар мало.

Латинка Перовић и Марко Никезић

Но, та вечна фама, а неки пут и чињеница, о Србији подељеној на народњачки – ретроградни и радикални, и западњачки – либерални део, ево и данас постоји, мада лично мислим да треба да је препустимо историји. Нема народњака и западњака у време када и једни и други висе на интернету. Готово је то, и време је да то схватимо. Некада се та народњачка Србија, па и Никола Пашић лично, борила против изградње железнице у Србији, уз тврдњу да ће нарушити идилу њених пејсажа. А покажите ми данас неког новог народњачког присталицу који нема налог на Твитеру. И не видим да се буне против тога. Или против кабловске телевизије и осталих западњачких чуда. С друге стране, пуна Гуча, сваког августа, разноразних либерала. Па се ни они не буне против труба. Готова је та прича. Србија јесте већ европска земља, део те западне цивилизације, са свим својим различитостима и посебностима, и сасвим друга питања су пред њом. И што пре на њих почнемо да одговарамо, а баталимо ова стара, биће боље за нас, и за Србију.

Ђинђић је некад говорио најближим сарадницима да међу нама (СПС и ДС) кад оде Милошевић нема разлике. Ви и Тадић као да сте били остварили тај идеал „мирењем у два бола“. Да ли је заувек изгубљен савез ДС и СПС на нивоу „модерне левице“?

– Плашим се, и заиста ми је жао због тога, да су у целој тој причи само Борис Тадић и Демократска странка изгубљени. Они једноставно нису стигли да се промене, и уместо тога су се поцепали. Србији јесте потребна здрава конкуренција идеја и програма, и потребне су јој странке које су у стању да прате те ужасно брзе промене у данашњем свету, и у самој Србији. Но, то је на њима. Ако не успеју, нестаће. Историја, просто, никоме не опрашта. Поготово не ономе ко није у стању да се промени.

Како се држите у коалицији с напредњачком полулибералном СНС?

– Врло добро. Везује нас исти циљ. Модерна, уређена, пристојна и нормална Србија у Европи. Када га остваримо, имаћемо времена за разлике. А када оне дођу на дневни ред, циљ који смо остварили омогућиће да оне више не буду животне и да не захтевају да из разлика настане непомирљиви сукоб. Идемо ка времену конкуренције, а не вечних, архетипских противника, и то ме радује.

Која је разлика у популизму СНС и СПС?

– Сваки популизам је популизам и никаквих разлика ту нема. Ми се у коалицији трудимо да га заменимо рационализмом. Догађаји у Сребреници, и реакције наше стране, показали су да смо на добром путу.

Шта мислите о фракционаштву и како објашњавате имунитет СПС на расколе којих није било, чини ми се, од одласка Милорада Вучелића и његове струје?

– Фракције су израз непомирљивости у самој странци, у идејама њених чланова, и, показало се, веома су добар пут ка распаду. Избећи их, могуће је само у организацијама које не лутају у политичким циљевима, нити у методологији њиховог остваривања. Другим речима, ако имате јасну, декларисану и усвојену политику, нема опасности ни од фракција, ни од цепања странке. И то је цела прича о СПС-у и његовој отпорности на ту епидемију страначких подела. И циљеви, и методологија, и структура странке су нам усаглашени. И сви смо их у СПС прихватили, нико на њих није натеран. То је рецепт, нема другог.

О Томи Пикетију

Пратите ли трендове међу левичарским интелектуалцима? Да ли се у СПС перципирају левичарски бестселери као што је „Капитал у 21. веку“ Томе Пикетија, има ли визије, или се само мисли како што дуже остати на власти? – Пикетијев „Капитал“ бави се истом темом о којој смо причали, и којом је социјалистичка идеја и кренула у живот, дакле, расподелом. Плашим се да то полако постаје вечна тема, једна од оних на које је сваки одговор истовремено и тачан и погрешан. И сам Пикети је ту негде заглављен, и нисам сигуран да и сам верује да је могуће тај огромни јаз у расподели решити пуким додатним порезима на богатство. Они би свакако били важни, али шта ћемо са расподелом ресурса, производње, технологија и свега осталог што и узрокује богатство онога који њима располаже. Све то су питања на која и сами у СПС-у тражимо одговор. И то у свету у којем су млади најобразованији, али и најнезапосленији у читавој његовој историји. И у свету који је већ потрошио 50 одсто више добара него што их планета земља уопште има. И у свету, о томе говори управо Пикети, у којем један одсто богатих, онај Пикетијев врх пирамиде, располаже са 90 одсто додатне вредности онога што сви произведемо. И није лако, признаћете и сами, наћи одговор. Ми га данас назиремо у ономе што је Маркс називао „заједницом истински слободних људи“, и то препознајући, у тој заједници, не само колектив, него слободе, то јест онога којем су те слободе намењене индивидуу.

Окрећемо се и Загорки Голубовић

Да ли за данашње изазове на левици, могу да се актуелизују и идеје из наше друштвене мисли хуманистичког социјализма? –

Окрећемо се и ономе о чему је говорила Загорка Голубовић – некој врсти споја персонализма и социјализма. Прихватамо појединца, његова права, као основу сваког здравог колектива, а сам колектив, пре свега, као средство које том појединцу пружа заштиту. То је модел партиципативне демократије, оне одоздо, у којој сваки појединац учествује, контролишући власт од њених најнижих нивоа.

(Данас)