Премного је питања без одговора

Било би заиста лепо, и Богу и људима мило, кад би овопролећно, редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (од 14. до 29), остало упамћено по најважнијој одлуци,  по одлуци о установљењу нових празника у календару СПЦ: свети мученици пребиловачки (спомен 24.7/6.8), св. Мардарије (Ускоковић), епископ америчко-канадски (29.11/12.12) и преподобни Севастијан Џексонски (Дабовић, 17/30.11), али судећи по новинским извештајима и свему што се у народу могло чути, није немогуће да не остане упамћен по томе, па ни по прихватању извештаја о учешћу делегације Српске Православне Цркве “у раду свеправославних предсаборских конференција и свеправославне комисије за ревизију текстова припремqених за Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који се планира за иду}у годину” (у Константинопољу, у Фанару?), а ни по томе што је “као и сваке године”, посебна пажња посвећена невољама “наше Цркве и нашег народа на Косову и Метохији” или што је “не мање пажње посвећено”, питањима црквене просвете и школства, верске наставе, научно-просветних установа, а нарочито не по томе што је “изражена захвалност” Влади Србије и “свим надлежним државним надлештвима у Србији”, него – на жалост – само по томе што је Сабор одлучио да смени још два епископа, милешевског и канадског, као и да се настави “дијалог” са канонски непризнатом „Македонском Православном Црквом“ и отвори дијалог са “Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца”.

Наиме, тешко је, па све теже, отети се утиску да су и смена још два епископа (укупно их је пет до сада), и настављање једног, па отварање другог дијалога били под притиском политике, што ове у Србији, што оне у ЕУ, а нарочито оне нама најдаље, у САД (као и до сад).

Овом утиску се може штошта приговорити, па и потпуно га оспоравати, али је скоро немогуће не признати му да долази у заиста логичном следу вишегодишње запитаности пред тврдокорним ћутањем архијереја Српске православне цркве о питањима која се све чешће и све гласније постављају у и око цркава и манастира у Србији, Српској, Црној Гори и расејању, а тек што се тим питањима, после овог саборског заседања морају додати и нова, Но, прво да се подсетимо тих старих, цитираних у прошлом броју овог часописа: Зашто на званичном сајту Српске православне цркве у једној од најважнијих одредница, Идентитет цркве, не стоји текст српског теолога, него митрополита пергамског Зизјуласа? Како СПЦ гледа на одлуку Првог ватиканског концила (1870) о непогрешивости папе и не мисле ли српски архијереји да је богохулно и само помислити, а камоли и пожелети, а тек заискати и добити одлуку да си непогрешив, одлуку да си “као Бог“, те које би образложење верницима могао дати Свети архијерејски сабор СПЦ, Синод, па и сваки српски архијереј који учествује у некаквим “заједничким богослужењима” са службеницима тог “као Бога“, а посебно да ли тада они одустају од Свете литургије или римокатолички велечасни одустају од мисе и пристају на призив Светог духа? У чему је значај “Екуменске декларације“ коју су папа и васељенски патријах потписали 24. маја прошле године и да ли та “декларација“, у чему, како и колико, обавезује и СПЦ? Колико је и у чему све нетачна прича да се много најављиван Свеправославни Сабор припрема и планира за 2016. годину у Константинопољу као највећи корак у покушају да се васељенски патријарх прогласи некаквим “источним папом“, те да би се у згодном тренутку (кад се “стекну услови”) и он, и све православне цркве подвели под папину папучу?

            Могло би се, наравно, и тим питањима, гласним, све гласнијим, такође штошта приговорити, па и с какве големе висине вређати и ниподаштавати свако ко ишта слично примети, каже, запита…  и онда озбиљно, најозбиљније закључити да су сви који ишта слично прозборе неозбиљни људи или чак и будаласти (сви све могу, роде наш), али се не може негирати да је све више оних који та питања постављају и понаваљају (међу верницима СПЦ највише их има) и да та питања из дана у дан нарастају – толико да се не би требало чудити ако ускоро буду већа од многих других питања и у овој цркви, и овом народу.

            Овопролећни Сабор СПЦ додао је тим питањима још и ова: Како је могуће да баш ни један од чак пет смењених владика није смењен због огрешења о неки канон Православља, о Свете Оце, о Светосавље, него се око сваког случаја говорило највише о новцу, о новцу и опет о новцу?! Ако у неком случају и јесте било говора и о чем другом, зашто су Синод и Сабор избегавали да нам то кажу, па и нагласе, него се – о, јаду и чемеру! – смењеновладичанском огрешењу о паре понекад придодавало само какво непристојно помињање неприродног блуда, а у једном случају и куповина презерватива? Ако није тачно да се српске владике не смењују због противљења новотаријама у богослужењу, као што се може ту и тамо чути од званичника, како то да не само да није смењен ни један који се огрешио о светоотачке речи, па чак и о Символ вере (на интернету се још врти снимак српског владике који у “служби” углас с римокатолицима каза “Filioque”), него се (напротив!) свуда и од свих, осим од званичника СПЦ, може чути да се смењују само они који се томе противе!? Да ли је иком игде могуће објаснити да се никад ни не постави питање одговорности српских архијереја (а где је тек то да буду и смењени!) који све чешће и све ревносније “служе” по туђим, неправославним храмовима, огрешујући се тако о свето Православље, што је наш преподобни Јустин Ћелијски овако описао: “Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека”?*

            Нису ништа мање болна ни друга питања отворена овопролећним сабором: Да ли је баш само пуштањем на слободу архиепископа охридског и митрополита скопског г. Јована “испуњен услов за наставак дијалога са канонски непризнатом Македонском Православном Црквом“ или у томе има и мало непријављеног политичког кусура? Да ли је ико у Сабору бар помислио, а ако јесте да ли је и казао да је интерес Америке и њених европских сателита да се Православље, као један од најопаснијих противника глобализма, разбије у што ситније делове, те да је знано да се то најлакше уради захтевом послушницима (политичким и иним) да се самосталност православних цркава прилагоди већ уситњеним државама? Паде ли иком наум да се гласно запита шта би и како с тим истим г. Јованом и његовом и нашом Охридском архиепископијом и Скопском митрополијом, ако би се дијалог с некаконском “Македонском православном црквом” завршио онако како желе и жељно очекују Ватикан и Вашингтон, а  тек оно даље: да ли би се ико још чудио ако би после тога самосталност од СПЦ заискале и СПЦ митрополије – Црногорско-приморска и скендеријска, Загребако-љубљанска и Дабробосанска? Да ли би, можда, и за кога још и колико било изненађење ако би, после свега тога, у наш престони Београд дошао шеснаести помоћник седмог саветника америчког државног секретара, који би нам обећао скоро (свечано) отварање првог (и јединог) поглавља, ако склизнемо још и у стварање Војвођанске православне цркве и ако успемо да нађемо неки згодан облик и за стварање Санџачког православног аутономства?

            Ако нису и трагичнија, једнако су тешка и питања отворена одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ да се “прихвати још један дијалог – дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзнога кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ” и одлуком да ће “у ту сврху” Свети Синод, по налогу Сабора, образовати одговарају}у комисију и онда: “разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку”. Прво, није ли тај дијалог већ почео писмом нашег патријарха римокатоличком поглавару, оним писмом за које смо 2. јула прошле године из Политике сазнали да је као став СПЦ према канонизацији Степинца предато надбискупу Доминику Мамбертију, министру спољних послова Ватикана? Ако је тако, а јесте, онда је само питање: да ли је папа одлучио да ниво дијалога СПЦ с Римокатолицима спусти на ниво Хрватске бискупске конференције или је папа само вешто и дуго ћутао, па су наши архијереји закључили да се сами срозају, тј. да о промиџби Степинца у свеца разговарају у Хрв. бискупији? Да ли се бар неко међу толиким архијерејима српским увредио због тога и, ако јесте, зашто се није гласнуо? Да ли је могуће да је екуменизам толико маха узео, да их ништа, ништа више не може поколебати!?

            А сад мало да одморимо од питања и покушамо да се подсетимо да ли је баш све почело тек 2010. године, као што би могло да се схвати из Образложења још једне одлуке Светог архијереског сабора СПЦ на овогодишњем мајском заседању, или је било нечег спорног и пре те године. Цитирам зато цео Подсетник који сам за Фонд истине о Србима, ослањајући се на извештаје београдске штампе и текст Вука Нешића из „Српских новина“, САД, припремио за конференцију за штампу у Прес центру Удружења новинара Србије (Београд, Кнез Михаилова 6/IV) у среду, 29. септембра баш те, 2010. године:

Подсетник

                 Свети архијерејски синод Српске православне цркве подржао је (актом Синбр. 1404/зап. 1009 од 9. јула 2004) одлуку владике Артемија да Међународном суду у Стразбуру поднесе тужбу против четири европске државе (Велике Британије, Италије, Француске и Немачке) за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

                 Владика Артемије је (актом Ебр.605 од 13. 9. 2004) повукао свој потпис са Меморандума о разумевању за обнову цркава и манастира (од 28. јуна те, 2004. године), обнову којом је требало да руководи мешовита комисија од пет чланова. Разлози за повлачење потписа су: а) почетак рада комисије је веома каснио; б) испоставило се да се не поштују договорени принципи и препоруке ранијих комисија Савета Европе; в) показало се да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде привремене албанске институције, да је стручна служба заштите из Београда, па и СПЦ, иако власник те културне баштине, само пуки декор у целом подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година сестематски уништавају.

                 Крајем септембра исте године (2004) владика Артемије је поднео тужбу Међународном суду у Стразбуру против Велике Британије, Италије, Француске и Немачке за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

                 Свети архијерејски синод је 6. октобра 2004. године донео одлуку (Синбр. 1890/зап. 1344) која гласи: „Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашкопризренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“.

                 15. и 23. децембра 2004. године на седницама Косовско-метохијског одбора СПЦ долази до наглог заокрета у ставу СА Синода СПЦ по питању тужбе Суду у Стразбуру и почиње јак, све јачи притисак на владику Артемија да повуче тужбу против четири европске државе, на шта он не пристаје, па се после пет дана (28. децембра), на заједничкој седници СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ одлучује да се“умољава епископ Артемије“ да повуће тужбу.

                 24.јануара 2005. године, на наредној заједничкој седници СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ, кад и поред свих притисака владика Артемије није дао сагласност на ту одлуку сматрајући је штетном по интересе СПЦ на КиМ*, поновљена је одлука о умољавању владике Артемија, али јој је додата и ова реченица: „Ову одлуку доставити Преосвећеној Г.Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и амбасадама дотичних земаља у Београду“.

                 2.фебруара 2005. године, секретар Косовско-метохијског одбора, јеромонах Иринеј (Добријевић), сада епископ аустралијско-новозеландски, у оквиру посете Вашингтону, Кливленду и Њујорку, где је отишао са задатком да припреми посету делегације СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ америчком председнику Џорџу Бушу и генералном секретару УН Кофи Анану, сусреће се са директором канцеларије Националног савета безбедности за Југоисточну Европу, г. Бертраном Брауном, који му сугерише да би „пошто је комуникација између представника међународне заједнице и Епархије рашко-призренске готово пропала“, било добро да СА Синод заједно са Одбором за КиМ делегира представнике који би директно одржавали везу са Леријем Росином, Петерсеновим замеником у УНМИК-у и Филипом Голдбергом из Канцеларије САД у Приштини. На крају је речено да ће делегацију вероватно примити неко из кабинета председника (САД) и да би тада председник Буш „навратио“ да се поздрави, поразговара и да се заједно слика за јавност са делегацијом.

                 3.фебруара 2005. године јеромонаха Иринеја (Добријевића) прима Џорџ Војновић, високи функционер НАТО и ватрени заговорник независности Косова, познат (поред осталог) по залагању за прекид бомбардовања и инвазију НАТО трупа на Србију 1999. („да би протерале српске снаге са Косова“), и каже му да је „веома захвалан Синоду за њихов одлучан став да се повуче тужба и предлаже да се Делегација састане са Кондолизом Рајс. Истог дана, Иринеја (Добријевића) у Стејт Дипартменту прима и Трој Педерсон, директор канцеларије за СЦГ, који му преноси примедбе Вашингтона у вези с поменутом тужбом и „поздравља одлуку Синода да се она повуче“!

                 18.фебруара 2005. године кампања против епископа Артемија у вези са тужбом Суду у Стразбуру проширује се на питања обнове српских цркава и манастира на Косову и Метохији, прихватају се принципи које су наметнули СЕ, УНЕСКО, УНМИК и успоставља се директна сарадња г. Бијале (УНМИК) и Синода, преко митрополита Амфилохија.

                 24.марта 2005. нови текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ на Косову и Метохији, кога је на седници Синода потписао Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, потписује „министар за културу у Влади Косова“ Астрит Хараћи** и представник УНМИК-а  Рао Бијала.

                 26.марта 2005, имајући у виду да су актом потписивања Меморандума без знања и сагласности надлежног епархијског архијереја грубо нарушени канонски принципи и устројство Православне Цркве, владика Артемије је о свом неслагању с тим упутио писмо Патријарху Павлу, лично му га предао и о целој ствари с њим разговарао. После тога Патријарх Павле је повукао свој потпис са Меморандума и огласио га неважећим, што је истог дана и објавила Инфо служба Патријаршије.

                 27.марта 2005. у Патријаршији се одржава ванредна седница СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ, без присуства епсикопа Артемија и монаха његове епархије који су чланови Одбора, и доноси се одлука да „Меморандум остаје на снази“. Одлука се одмах објављује у медијима, а саопштење о повлачењу потписа Његове Светости Патријарха Павла се скида са интернета.

                 5.априла 2005, после више негативних оцена Меморандума у јавности, па и у Министарству културе Републике Србије и Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, свих пет чланова Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ, коју је формирала Влада Републике Србије, потписује писмо неслагања и шаље га председнику Владе.

                 18.априла 2005, као упркос и епископу Артемију, и Патријарху Павлу, и Министарству културе Републике Србије, и Републичком заводу за заштиту споменика културе, и свим члановима Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ, Свети архијерејски Синод  је издао саопштење у коме, под тачком 5, јавност (па и надлежног епископа!?) обавештава да је отпочео реализацију Меморандума, те да је за црквеног члана мешовите комисије именовао викарног епископа (Артемијевог помоћника) Теодосија, игумана манастира Високи Дечани.

                 На редовном заседању од 15. до 26. маја 2005. године Свети архијерејски сабор је одлучио „да повуче тужбу коју је епископ рашко-призренски Г. Артемије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру против четири европске државе и да о својој одлуци обавести домаћу јавност и релевантне међународне чиниоце“ и „верификовао Меморандум о разумевању о договореним општим начелима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, потписан у име СА Синода од стране Његове Светости Патријарха српског Г. Павла“. Ни три дана потом у Средачкој Жупи појављује се извесни Исмет Конбашли из „Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена“ и тражи да види цркве говоре}и: „Ми смо сада надлежни да водимо бригу о свим објектима од културног значаја за општину Призрен“.

                 13.јула 2006. године четири српска верска споменика на Косову и Метохији: Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка уписани су на заједничку листу угрожене светске баштине као „средњевековни споменици на Косову“ (Medieval monuments in Kosovo); избегнут је придев српски, иако је уобичајен начин именовања по народу коме баштина припада.

                 21.маја 2008. године у саопштењу за јавност после редовног заседања Светог архијерејског сабора, поред осталог, стоји: „Разматрани су токови обнове светиња на Косову и Метохији, порушених у мартовском погрому 2004. године, и одлучено је да се иста настави у сарадњи са Министарством културе Републике Србије, међународним институцијама и представницима УНМИК-а, као јединог међународног ауторитета и законитог фактора према Резолуцији 1244…“

                 5.маја 2010. године београдски дневни лист „Press“ објављује: „Свети архијерејски сабор СПЦ одлучио је синоћ већином гласова да пензионише епископа рашко-призренског Артемија! За разрешење Артемија гласао је 21 владика, њих девет било је против, четворица уздржана, док су два гласа била неважећа“. У истом броју „Press“ доноси: ’Епархија рашко-призренска биће подељена на две епархије. На челу призренске епархије биће садашњи владика липљански Тедосије; за владику рашког биће именован Тихон, садашњи игуман Студенице“.

            Шта је даље било и како је било углавном је познато. Знано је и да је разрешени владика Артемије, не признавајући одлуку Сабора, једно време боравио у манастиру Шишатовц, па потом покушавао да буде и служи на Косову и Метохији, па кад му ни то није дозвољено, основао је Епархију рашко-призренску у егзилу. Нисам до сада видео ни један храм епархије у егзилу, у новинама ретко кад пише нешто о њој, на интернету је има, али како том електронском новинарству мало ко ишта верује, нешто више знају углавном само они који су остали или постали Артемијеви следбеници. Било како било, четири дана пред завршетак (маја 2015) овогодишњег пролећног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ народ је обавештен да је патријарх српски послао ово писмо:

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Бр. 82

25. 05. 2015. у Београду

Господину Артемију Радосављевићу,

бившем Епископу рашко-призренском

Београд

            Предмет: позив на јединство

Уважени брате Артемије,

Свесни свеспасоносне истине да се раскол не може опрати ни мученичком крвљу, коју сте и сами, не једанпут, исповедили;

подстакнути пасхалним позивом: Све опростимо Васкрсењем Христовим! 

и у бризи за садашње и будуће јединство наше свете Цркве, Православне и Светосавске, као и за спасење Ваше и Ваших присталица,

позивамо Вас да кренете путем мира и јединства са Црквом, ван које никоме, дакле ни Вама ни нама, нема спасења.

Свој одговор на овај искрени позив можете или саопштити Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве усмено или га доставити

писмено у року од три дана, односно пре завршетка овогодишњег редовног заседања Сабора.

Притом осећамо за своју обавезу да Вас обавестимо да смо вољни, уколико заиста кренете путем предложеног мира и јединства са Црквом, да решавамо

и на задовољавајући начин решимо питање Вашег канонског статуса у Цркви,

а да ће Свети Архијерејски Сабор, уколико се, не дај Боже, оглушите о овај

позив, бити приморан, Вашом кривицом, да, уместо једино спасоносног

решења, предузме даље и коначне канонске мере.

АЕМ и Патријарх српски Иринеј,

Председник Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве

На писмо је стигао овај одговор разрешеног владике Артемија:

АЕМ И ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ

Г. Г. И Р И Н Е Ј У

Патријаршија

11000 Београд

На Ваше братољубиво писмо одговарамо братољубивије уколико сте спремни да се нађемо на истом, а то је: да нам исповедање непатворене вере, какву су нам од Спаситеља предали богомудри Оци и Светитељи, буде водиља све до Царства небеског.

У црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје.

Не би данас између нас никакве провалије било да нисте неканонски и неуставно произвели стање у којем се Српска црква данас налази. А произвели сте га да би сте неометаније српско светосавско православље оденули у рухо које му не

пристоји.

Показало се, по промислу Божјем и у складу са учењем апостола Павла, да

поделом међу нама сведочимо да је Црква само тамо где се чува истинска и неискварена вера.

Да бисте нас боље и свестраније схватили, кад је реч о исповедању чисте вере, шаљемо Вам посланице са црквенодуховних Сабора одржаних у Лозници код Чачка.

Садржина Вашег писма не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа

људског ради правдања пред светом; да би се рекло: Ето, ми братољубиво хоћемо да помогнемо бившем епископу рашко-призренском Артемију, а он нас одбија. Умеће народ Божји да препозна и разлучи искреност од неискрености, јер памти све претходне догађаје.

Ово није „оглушивање о Ваш позив“ него својеврсно сведочење о правоверју. Све док непоколебљиво остајемо у светоотачкој вери, ништа заједничко немамо са расколом; гледано, међутим, Вашим очима, Артемије је у „расколу“. И док

мислите да сте Нас административно одвојили од Српске православне цркве, знајте да Нас, догматски гледано, од Христа нисте одвојили нити можете, а то значи ни од Српске православне цркве какву нам је основао и предао Свети Сава. Сведочимо Вам да чврст осећај имамо да смо били и, уистину, остајемо у правој Српској православној цркви коју верници најбоље препознају и прихватају.

Захваљујемо Вам на писму.

+АРТЕМИЈЕ,

епископ рашко-призренски*

у изгнанству

У Београду 14/27. маја 2015.

            Два дана потом (29. маја 2015) Свети архијерејски сабор Српске православне цркве “донео је следе}у одлуку:

     Будући да се Марко Радосављевић, бивши монах Артемије и бивши епископ рашко-призренски, оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, то, на основу члана 69. тачка 29. Устава Српске Православне Цркве, а сходно члану 15. Одредаба о црквеним кривицама, њега и Негослава Николића, бившег јеромонаха Николаја, Артемијем „рукоположеног“ за псеудохорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, трајно искључити из Црквене Заједнице, са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника (…)”

      Да ли је то крај? Верујем да није. Верујем да ће и Артемијев случај још да траје, и да ће бити још нових и нових случајева – мање или више сличних његовом – и да ће иза сваког и увек остајати много, много питања без одговора. Верујем да, на жалост, нико нема снаге да то на прави начин решава.

      Но, не губимо наду. Све је, наравно, у Божјим рукама.