Уништавање Војске Србије и последице погрешно вођене политике

Уништавана исправна и употребљива борбена средства и војна опрема

Како ћемо се бранити

Уставно дефинисана као оружана сила Републике Србије, Војска Србије има задатак да брани земљу од оружаног угрожавању споља и извршава друге задатке установљене одговарајућим законима који проистичу из Устава. Упоредо с тим задацима, Војска Србије је, као и оружане снаге осталих земаља, обавезна да се стриктно придржава принципа међународних прописа путем којих се регулише употреба војне силе у ратним условима. Извршење наведених задатака, посебно оних који се односе на угрожавање земље споља, претпоставља одговарајућу формацијску организацију јединица, родова и служби и, посебно, поседовање савремених средстава наоружања и војне опреме. Све то, опет, подразумева издвајање одговарајућих финансијских средстава, којих је, нажалост, војна сила Србије лишена. Од проглашења независности Црне Горе, односно званичног преименовања у Војску Србије, у организацоном погледу готово никакав напредак није остварен. Пре би се могло рећи да је после тога уследило њено слабљење, како бројчано тако и стагнирањем у опремању савременом војном опремом и борбеном техником.

Последице погрешно вођене политике

Прерано и неорганизовано приступило се увођењу цивилног служења војног рока, чиме је држава задала снажан ударац ионако незавидном положају и угледу Војске Србије. Погрешно вођена политика у погледу свестраног развоја, настављена је заговарањем професионализације националне војске и недопустивим смањењем њеног оперативног дела. О погрешно вођеној политици понајбоље сведочи чињеница да су, у односу на нашу војску, све земље у окружењу биле знатно супериорније од ње, укључујући ту чак и Албанију. Хвалисања појединих министара одбране и других челника из редова ДОС-а, односно Демокртаске странке, да смо најјача војна сила у региону, више су него смешна. Јер, да зло буде веће, и тек формирани такозвани Заштитни корпус фантомске државе Косово на најбољем је путу био да се на лествици борбено способних, веома брзо нађе испред Србије. Таквом стању у вези са развојем и стварним стањем у области одбране, добрим је делом допринела државна политика вођена после петооктобарских збивања све до 2012. године. Таква политика је, иначе, вођена под великим утицајем и притисцима САД и ЕУ, о чему сведочи и чињеница да су на челу Министарства одбране постављани људи без икаквих квалификација да воде тај ресор. Захваљујући томе, војска која се готово три месеца успешно супротстављала злочиначкој НАТО агресији, сведена је на организацију цивилног типа, а понајмање на оружану силу способну да успешно учествује у одбрани земље. За време министровања тих људи уништени су бројни арсенали наоружања, без занављања одговарајућим савременим борбеним системима. Истовремено, у најбољим годинама пензионисани су професионални и искусни кадрови, највећим делом учесници борби вођених против ОВК и НАТО агресије. Та војска је, стога, у сваком погледу била инфериорнија у односу на некадашњу Војску Савезне Републике Југославије, која је била у стању да, колико толико, парира одговарајућим снагама земаља у окружењу. Увођењем професионализације и укидањем регрутног система и редовног служања војног рока, Војска Србије је прободена „глоговим колцем“.

Уништавање ратне технике

У време док су на челу Министарства одбране Србије и Црне Горе, односно Србије, били Борис Тадић, Првослав Давинић и Драган Шутановац, расходована су, уништена и у старо гвожђе отишла бројна – још увек исправна и употребљива борбена средства и војна опрема. Десетковане су оклопно-механизоване јединице, артиљеријске, инжињеријске, противваздушне и друге јединице. Војска се, поред осталог, лишила великог броја тенкова Т-55 који су, као старо гвожђе, завршили на отпадима, баш као и велики број артиљеријских оруђа класичног типа, мада би, да то није учињено, и данас могла бити у борбеној употреби. Да за такво штеточинство није било ниједног јединог разлога, потврђује чињеница да се наведени типови тенкова и данас налазе у наоружању многих земаља, чак и у Војсци Руске Федерације, која иначе поседује у најсавременије тенкове данашњице.

Посебну причу представљају инжињеријске јединице за које је мало рећи да су уништене. Оне су, благо речено, кастриране. Према неким изворима, наиме, у том роду војске је било више стотина, по некима око хиљаду разних врста чамаца, који би, да није било наведене будалаштине, представљали немерљиву помоћ у спасавању и евакуацији људи у подручјима захваћених овогодишњим катастрофалнин поплавама и клизиштима. На располагању Војсци Србије број таквих чамаца мањи је данас од броја прстију на једној руци. Сви остали су расходовани, или у бесцење распродавани у војним отпадима.

Прича за себе је и уништење до последњег Лаког преносног система противваздушне оббране Стрела – 2М. Овај ракетни систем намењен борби против нисколетећих авиона и хеликоптера налазио се, а налази се и данас, у наоружању више од 60 армија у свету. Лиценцно је произвођен у бившој СФРЈ, а посебно је познат по учинку у Вијетнаму где је, током рата, помоћу Стреле – 2М оборено преко 70 америчких летилица. Војска Савезне Републике Југославије и њене наследнице, Војска Србије и Црне Горе, односно Војска Србије, у саставу својих јединица имале су нешто више од 1000 ових система. Као гром из ведра неба, међутим, одјекнула је вест у војним круговима да су, док је министар одбране био Борис Тадић, све Стреле, до последње, уништене на војном полигону у Никинцима. Разлог: Сједињене Америчке Државе у току припрема напада на Ирак, поучене искуством рата у Вијетнаму, а у страху да Срби расположиве Стреле не испоруче Садаму Хусеину, убедили су војни врх Србије да се на описан начин лиши поседовања оружја за борбу против нисколетећих авона и хеликоптера. Противваздушна одбрана Србије је тиме била обезглављена.

О снази, тачније недостацима мирнодопског састава Војске Србије из тог периода, доста говори њено бројно стање које је једва достизало величину једне ојачане пешадијске дивизије. Јер, петнаестак хиљада припадника професионалне војске, убрајајући ту и добар део старешинског кадра и цивилних лица на служби у војсци, осим евентуалних парадних и церемонијалних активности, никако се нисе могле уклапати у оружане снаге које се могу назвати перспективним. Посебно што таква организација војске не обећава готово ништа када се ради о евентуалној потреби да Србија, затреба ли, формира ратну армију. У случају непосредне ратне опасности и ратног стања, наиме, све армије света се ослањају на резервни састав. Србија, нажалост, још дуго неће поседовати резервни састав из једноставног разлога што се у резерву не могу позивати људи који нису прошли кроз одређен степен војностручне обуке, односно редовног служења војног рока. Ослањање искључиво на професионалну војску не дозвољавају себи чак и много развијеније земље од Србије.

Последице професионализације

У Европи се ниједна земља, изузимајући Белгију и Велику Британију, не ослања искључиво на професионалну војску. Много богатије земље од Србије, попут Немачке, Француске, Италије и многе друге, осим професионалних делова, још увек одржавају систем регрутације, односно редовно служење војног рока. Чак се и Стратегија одбране Републике Србије, читајући између редова, залаже за стварање ратне армије, а Одлуком о укидању служења војног рока, усвојеној у Скупштини Србије, тај се стратешки документ на неки начин анулира. У Стратегији одбране се, поред осталог, наводи да су основни ресурси одбране земље људски и материјални фактор и да људске ресурсе чини демографски потенцијал Србије који је способан и обучен за укључивање у систем дбране. Оправдано се, с тим у вези, намеће питање: како је могуће обезбедити потребну бројну величину људских ресурса неопходних за одбрану, искључивим ослањањем на професионалну војску?

У Закону о Војсци Србије се децидирано наводи да резервни састав чине „официри, резервни подофицири и војници у резерви“. Нејасно је, међутим, о којим се то војницима у резерви ради после усвајања Одлуке о укидању војног рока. Тренутно се то односило на популацију која је протеклих година прошла кроз редовну војну обуку, али у перспективи ће се у резервном саставу наћи само малобројни ислужени професионални војници, који, по сили закона – због година старости, напуштају службу у професионалној војсци. Војнике у резерви ће, значи, мада се то у Закону о Војсци Србије не наводи, моћи углавном да чине бивши професионални војници, с обзиром да за војску дорасло психички и физички војно способно становништво, коме није пружена прилика за војну обуку, неће моћи да се укључи у састав оперативних јединица.

Гледано кроз пројектовану бројну величину, систем одбране Републике Србије износио је око 36.000 лица. Цифра достојна поштовања, донекле, када би се односила на оперативни састав, али она је, гледано кроз број професионалнх војника, износила негде око 11.000 људи. Остатак до 36.000 отпада на војне службенике и намештенике, официре, подофицире и, наводно, „активну резерву“ од 2.000 припадника. Оперативни састав је сврстан у четири пешадијске, једну артиљеријску и једну специјалну бригаду. Са тим јединицама Србија треба да се брани у случају евентуалне агресије било с које стране долазила. Таква опасност, на срећу, не постоји ни у назнакама, тврдили су у државном врху, посебно Министарству одбране. Јер, војнички смо, тврдили су, „најјачи у региону“, а и тренутна безбедносна ситуација у окружењу, процењено је, не наговештава било какву опасност по безбедност земље. Такве оцене, није претерано рећи, указују на лоше процене и непрофесионалност оних који су покушавали да у то убеде јавност.

Прети ли опасност од оружаног сукоба?

Непрекидно понављање да у догледно време не постоји никаква опасност од избијања оружаних сукоба, наводи на помисао да људи који то изјављују, нису добро проучили Закон о стратегији одбране и Доктрину одбране Републике Србије. У тим документима се, поред осталог, наводи да су Србија, земље у њеном окружењу и друге европске земље, суочене са озбиљним проблемима поводом давања легитимитета државним творевинама на територијама суверених држава. А све то, како се истиче у тим документима, који су и данас на снази, поспешује јачање сецесионизма и конфликата на етничкој основи, што другим речима представља озбиљну претњу од избијања оружаних сукоба. Текстови наведени у Закону о одбрани, Закону о Војсци Србије, чије је указе о проглашењу потписао Борис Тадић 11. децембра 2007. године, затим Закон о стратегији и доктрини одбране, више је него очигледно, демантују уверавања да се Србија не суочава са безбедносним претњама. А да ствар буде чуднија, на неки начин и смешна, испод тих текстова стоје имена управо оних који тврде да нам не прете никакве ратне опасности. Међутим, чак и под условом да се прихвати претпоставка да таква опасност тренутно не постоји, неопходно је имати у виду да ниједна земља на свету не прави планове на основу тренутног стања политичких односа. Војска се, по правилу, организује на основу процена које се односе на дужи временски период. При томе се неизоставно узимају у обзир и свестрано анализирају и историјске околности из протеклих времена.

Када су историјске околности у питању, посебно ваља имати у виду да су, не тако давно, код неких земаља у региону, а и ван њега, постојале – а постоје и данас, аспирације према деловима територије Републике Србије. Таквих примера заиста има на претек. Један од најсвежијих је свакако заговарање стварање такозване „Природне Албаније“, под којом се, у ствари, подразумева Велика Албанија у чијем би саставу требало да уђу и делови Србије (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, а у неким варијантама чак и Врање). Сепаратистичке снаге на југу Србије су се, инаће, толико осилиле да мимо закона, без икаквих проблема и реаговања државе Србије, јавно истичу заставе државе Албаније, без икаквих обележја и симбола Републике Србије. Очигледне су, такође, тенденције у вези са издвајањем Рашке области и делова Војводине из састава Србије, а са сличним захтевима оглашавали су се повремено и делови бугарске националне мањине са подручја Димитровграда и Босиљграда.

Слабу страну одбрамбеног система Србије потврђује и податак о непокривености великог дела територије војним јединицама, што је, објективно, условљено претходно наведеним бројним стањем професионалне војске. Очигледно је, имајући у виду локације бригадних делова, да постоји велики број празних простора чије запоседање од евентуалног агресора, са било које стране долазио, неће представљати готово никакав проблем. Примера ради наведимо чињеницу да од бугарско-српске границе код Димитровграда, до Ниша, нема ниједног јединог војника. Под претпоставком, што се у документима о одбрани земље мора имати у виду, да Бугарска крене у ратни поход против Србије, као што је то у прошлости више пута чинила, њене би јединице могле, без испаљеног метка, тај део пута – дужине око 100 километара, да превале са пушком „о десно раме“. Слична могућност пружа се Мађарима од Суботице до Новог Сада, Румунима од Вршца и Беле Цркве до Панчева, Хрватима од Батровца до Београда, оружаним саставима фантомске државе Косово долином Ибра до Краљева…

Остаје, на крају, нада да ће нови челници државе и Војске Србије, одговарајућим законским регулативима, успети да исправе намерне и ненамерне пропусте почињене током дванаестогодишње владавине вашингтонских и бриселских послушника.

Радисав Рисрић,
српскикултурниклуб