Анализа садржаја масовних гробница Сребренице

Као лекар, Сребреницом се бавим већ неколико година, прво као припадник тима одбране пред Хашким Трибуналом 2008 године, а после тога као сарадник НВО „Историјски пројекат Сребреница“, задњих пет година.

Рад на тему Сребренице носи много одговорности и велико је бреме за све оне који се овом проблематиком баве. То бреме добија додатну тежину када се зна да они који су Сребреницу поставили у медијски простор и вештачки је одржавају у центру пажње јавности имају велики утицај и моћ на глобалном нивоу. На срећу, они немају све. Они немају чињенице које би подржале њихове тезе о дешавањима у јулу 1995. године и паушалне закључке који су изведени из тих фиктивних теза.

Мој први сусрет са Сребреницом датира из 1996. године, када је и почела медијска ујдурма. Обзиром да сам о дешавањима у и око Сребренице слушао што преко медија што од појединаца који су учествовали у војним операција у Подрињу током рата, званична прича, она која се непрестано вртела на екранима, и верзија која је допирала од поједних учесника догађаја, разликовали су се у знатној мери. Моје искуство говори да снагу медија никада не треба потцењивати, и данас их треба узети врло озбиљно. Они – мислим на медије – способни су да вас кроз програм испирања мозга ако треба убеде да је земља равна плоча. То се скоро десило мени по питању Сребренице. Након неколико година интензивног испирања мозга ја сам полако почео да верујем да су тамо неки Срби заиста заробили и побили 8.000 Муслимана. Нисам ни приметио како сам временом, без видљивог отпора, усвојио званични наратив. Стога, уопште не замерам људима када имају другачији поглед на Сребреницу. То није одраз неке њихове истраге, него перцепција која им је наметнута а да они тога нису ни свесни. Они су данас субјекти којима једна интересна група пласира море лажи користећи све благодети и погодности средстава информисања. Без тога, наратив о Сребреници био би мртав. Ту долазимо до тачке где наш рад постаје јако важан. Наша је обавеза да дамо информацију дезавуисаној већини која ће онда сама донети закључке, или бар поставити критичка питања. Морамо приволети људе да из њих престане да говоре Наташа Кандић и њој слични протагонисти сребреничког мита.

И поред бројних средстава информисања, када су медији строго контролисани информације се пажљиво селектују и људима се сервирају филтрирани подаци како би се формирало одговарајуће колективно мишљење. Јасно је да је информација оружје до којег никако не треба да дођете. Све док нас држе у мраку и док тумарамо као гуске у магли, за један добар број људи њихове резолуције, клечање, извињења и друге наметнуте бесмислице имаће неки значај.
Ја нећу говорити о британској резолуцији нити о мотивима једног дела западног света да се Сребреница и сва даља истраживања на ту тему ставе под контролу, нити ћу говорити о правној квалификацији почињеног дела. Остављам то правницима који су свакако компетентији од мене да донесу своје закључке.

Мој задатак је да поделим са вама закључке до којих сам дошао прегледајући материјал који сам као припадник тима одбране добио од Хашког Трибунала. Материјал се односи на обдукционе налазе направљење након откопавања масовних гробница у периоду од 1996. до 2002. године. Хашки Трибунал, конкретно Тужилаштво, је састављао тимове који су обављали откопавање гробница. Другим лицима, без обзира на профил или стручну спрему, није био дозвољен приступ. Након 2001. године, Трибунал у Хагу је престао са ископавањима а даљу обраду терена преузели су „Институт за нестала лица Босне и Херцеговине“, на челу са Амором Машовићем, и ICMP (Међународна комисија за нестала лица) из Тузле. До њихових резултата и закључака никада нисмо дошли, нити смо имали прилику да видимо њихове забелешке начињене након откопавања масовних гробница. Стога ће наш фокус бити резултати до којих је дошао Хашки Трибунал у горе наведеном периоду.

Да бисмо дали прегледну слику садржаја масовних гробница, те да би свако могао извући закључак, поставићемо неколико кључних питања на које ћемо покушати да пружимо одговоре.

Прво питање је колико се тела налазило у масовним гробницама које су откопане у периоду рада Хашког Трибунала на локалитетима око Сребренице? Укупан број локалитета је 13, а на неким локалитетима било је више од једне масовне гробнице. Период откопавања је од 1996. до 2001. године.

Пре него што одговоримо на ово питање, морамо дати једно објашњење. Хашки Трибунал је, вероватно због недостатка очекиваног броја ексхумираних тела, прибегао двосмисленој, суштински погрешној интерпетацији ознаке “case,” или “случај”. Case, како га они користе, може бити комплетно тело, али и скупина од само две или три кости. С обзиром да је било тела која су скелетизована, и да је у неким случајевима дошло до премештања скелетних остатака тако да је значајан број тела некомплетан или је присутно само по неколико костију, један случај не значи и једно тело. Трибунал је отворио укупно 3.568 „случајева“, али узимајући у обзир све горе наведено, то је далеко више од стварног броја тела. Да би решили недоумицу о укупном броју тела одлучили смо се за пребројавање бутних костију. Бројањем десних и левих бутних костију дошло се до закључка да се у ексхумираним гробницама налази укупно 1.923 тела, прилично мање од броја „случајева“.

Друго питање, које сигурно привлачи највише пажње, односи се на стрељане особе. Може ли се утврдити, и на који начин, број стрељаних лица?

Анализом масовних гробница са форензичког и медицинског становишта можемо стећи слику која нам сугерише одговор, али изјашњавање такве врсте није у домену медикуса. Са моралне, правне и људске стране постоје индикатори који нам омогућавају да пружимо одговор. Током анализе садржаја масовних гробница пронашли смо укупно 442 тела на којима је био присутан повез за очи и/или лигатуре на рукама. За овај број људи са великом вероватноћом може се потврдити да су стрељани.

Треће питање је да ли је било тела чије стање указује, ван сваке сумње, да су та лица погинула током борбених дејстава? Одговор је, да. У масовним гробницама, на једном броју тела пронађене су повреде нанете шрапнелом гранате, као и остаци шрапнела разних димензија, што доводи до несумњивог закључка да су та лица погинула током борбених дејстава. Укупан број тела на којима смо пронашли трагове шрапнела и друге врсте артиљеријске муниције је 477.

Четврто питање гласи: може ли се направити разлика између повреда од метка током борбених дејстава и стрељања, анализирајући посмртне остатке?

Генерално не, али могу се изнети одређене аналитичке премисе које олакшавају доношење закључака. Конкретан пример је повреда од метка са улазном раном у пределу потиљка уз екстензивност излазне ране, што би говорило у прилог малој раздаљини од цеви до мете. На основу тих параметара могло би се закључити да се радило о погубљењу. Са друге стране, рецимо ако је у питању изолована повреда од метка доњих екстремитета, пре би могло указивати на борбена дејстава. Углавном су судови ти који на овај или онај начин тумаче резултате.

Укупан број тела који је имао повреде од метка, према нашој анализи, је 655.

Пето питање: да ли је за свако тело утврђен узрок смрти?
Одговор је, не. Известан број некомплетних и комплетних тела није показивао повреде на основу којих би се могао извући закључак о узроку смрти. На неким комплетним телима уопште није било трагова, односно повреда нанетих ватреним оружјем. Број случајева без утврђеног узрока смрти је 411.

Остатак од 1.583 форензичка извештаја садржи углавном по неколико костију. Природно је да на основу тако малог броја костију није лако извлачити закључке, посебно ако се не ради о костима главе и грудног коша. Од наведеног броја, проценат случајева без утврђеног узрока смрти је 92,4%.
Да резимирамо. Под претпоставком да су сви или већина појединаца у масовним гробницама везаним за Сребреницу били стрељани, очекивао би се врло сличан образац рањавања. Међутим, чињеница која оставља дубок утисак је управо хетерогеност форензичке слике. Према томе, по добијеним подацима постоји јасан раскорак између званичног наратива, да је у јулу 1995. године стрељано око 8.000 мушкараца и дечака, и налаза до којих је дошла форензичка екипа самога Хашког Трибунала.

Прво, број тела откопаних под надзором стручњака Хашког Трибунала за које постоје мање-више регуларни форензички извештаји је око 2.000. Остаје отворено питање зашто је Трибунал престао са ископавањима 2001 године. Посао је након тога препуштен „Институту за нестала лица БиХ“ на челу са Амором Машовићем. Пратећи путању повлачења 28. дивизије Армије БиХ, подручје које карактеришу борбена дејства против ВРС, „Институт“ је успео за задњих нешто више од десет година да ископа још неколико хиљада „случајева,“ да би до сада наводно било идентификованих око 6.600 тела. Нико никада није имао увид у документацију о наводним аутопсијама тих лица, ако су спроведене.

Друго, од наведеног броја ексхумираних тела – реч је о телима које су ексхумирали тимови одређени од стране Хашког Трибунала – постоји знатан број тела за које се ван сваке разборите сумње може рећи да су погинули током борбених дејстава, на шта указује присуство ткз. burst out (1) повреда, као и фрагменти граната.

Треће, није могуће са апсолутном сигурношћу утврдити да ли су лица која имају изоловане повреде од метка погинула током борби или стрељана. Само у појединим случајевима, образац рањавања сугерише мање-више поуздан закључак.

Знајући за импликације оваквих форензичких резултата, Хашки Трибунал, као и „Институт за нестала лица БиХ“ и „ICMP,“ упустили су се у нови пројекат који је требало да поткрепи њихове тврдње о броју стрељаних заробљених Муслимана на подручју Сребренице у јулу 1995. Пројекат је требало да потврди све дотадашње тезе и да обезбеди недостајућу доказну карику. Као што је опште познато, ради се о такозваној великој и тајанственој ДНК анализи, употребљеној да се засени простота. Међутим, наведени пројекат срушио се као кула од карата, пре него што је достигао свој зенит.
Да појаснимо, ДНК анализа у сребреничком случају има две корисне улоге, али за протагонисте службеног сребреничког наратива њене примене нису од примарног значаја.
Пре свега, уколико антрополог то не може да уради, ДНК може да  повеже разбацане скелетне остатке истог тела у оквиру једне гробнице или више њих, уколико је део тела премештен у другу гробницу. ДНК анализом може се извршити реасоцијација скелетних остатака.
Затим, она је корисна такође и за идентификацију остатака. Упаривањем узорака узетих са делова скелета и од блиских сродника може се извршити идентификација посмртних остатака.

Међутим, оно што ДНК не може, а што је кључно за подршку службеном наративу о Сребреници, је утврђивање времена и узрока смрти.

ДНК анализа не даје никакав одговор на питање о узроку и времену смрти и у стандардној криминолошкој пракси она се за утврђивање тога уопште не користи.

Све то потврдио је компетентан извор, Томас Парсонс, директор форензичких студија „ICMP“, организације са  лабораторијом у Тузли где се обављају сребреничка ДНК упаривања. Под унакрсним испитивањем, као сведок на суђењу генералу Ратку Младићу 29. јуна 2015, у односу на „ICMP“ Парсонс је потврдио да главна лабортаторија у Тузли нема редовне сертификате за стручан рад, да делатност „ICMP“ нико не контролише, да нема надзорног тела којем би се неко могао жалити на квалитет њиховог рада, као и то да су два пута мењали своје оперативне протоколе. Даље, признао је да су у њиховом раду грешке могуће, да ГЕДНАП, међународно удружење које издаје сертификате форензичким лабораторијама, никада није вршио инспекцију њихових просторија, нити је „ICMP“ члан „Европске мреже за форензику“.

Најзад, Томас Парсонс је потврдио и кључну тачку, да је ДНК анализа неспособна да утврди време, место и узрок смрти лица чије упаривање ДНК профила је „ICMP“ извршио, као и то да се „ICMP“ уопште не упушта у тачност података о несталим сродницима које добија од породица.

Љубиша СИМИЋ – ФСК

______________

(1)  Burst out повреда. Повреда нанета пројектилом велике брзине који због своје брзине, понекад масе (н. п. противавионски топ Прага) преноси велику количину кинетичке енергије на мету, наносећи екстензивне повреде. Такве повреде својом екстензивношћу често се разликују од повреда пушчаним мецима из непосредне близине, који такође могу оставити велике дефекте, посебно на костима лобање. Еxтензитет описаних повреда означених као burst out injury у случајевима наведеним у аутопсијским извештајима Хашког Трибунала често подразумева потпуно фрагметисане лобање или преломе неколико суседних ребара, уколико се ради о повредама грудног коша. Такве повреде би по свом карактеру одговарале дејству артиљеријских оруђа са знатно већим пројектилима од пушчаног зрна и са великом брзином кретања, као што је топ Прага, често  кориштен током борбених дејстава против људске масе на противничкој страни. На основу обдукционих извештаја са ексхумација масовних гробница везаних за Сребреницу, забележено је 150 погинулих са повредама овакве врсте, што апсолутно искључује погубљење.