Истраживање или манипулација – швиндлерај плус

Већ неко време у нашој јавности манипулише се резултатима истраживања јавног мнења. Један од последњих примера је сондажа објављена у Политици под насловом „Фактор плус”: Вучић би требало да иде у Сребреницу.

Основни налаз истраживања истакнут је као поднаслов чланка: „Одлазак премијера на комеморацију у Поточаре 11. јула подржава чак 64 одсто испитаних грађана“. Остављање утиска на читаоца је неминовнo: двотрећинска већина грађана сматра да би Вучић требало да оде у Сребреницу; и ако премијер поштује вољу свог народа, онда ће се тамо појавити без обзира на то што су власти БиХ срамно поступиле – пустиле на слободу ратног злочинца Насера Орића.

Међутим, ако се пажљивије размотри како су формулисани понуђени одговори на питање „Да ли би, по вашем мишљењу, премијер Србије Александар Вучић требало да отпутује на двадесетогодишњицу сребреничког масакра у јулу?“, видеће се тешко огрешење о елементарна правила струке.

Наиме, струка каже да све опције у одговорима понуђеним испитаницима морају да имају једнаки статус и да треба избегавати алтренативе са образложењима. Дакле, понуђени одговори на наведено питање морали би да буду једноставно: „да“, „не“ и „не знам“.

„Фактор плус“  је, међутим, испитаницима понудио два одговора „да“ и само један одговор „не“, при чему су одоговори „да“ имали јака образложења,док је образложење одговора „не“ било у најмању руку неуверљиво. Тако је „Фактор плус“ дошао до очигледно жељених 64 посто „да“.

Ево како су гласили понуђени одговори:

• „да, јер би тиме подстакао међунационално помирења између Срба и Бошњака и отворио простор за добросуседске односе Србије и Босне и Херцеговине“;

• „да, уколико му не ускрате гостопримство“;

• „не, јер нема сличних потеза са бошњачке стране“ и

• „не знам“.

На основу приложеног, очигледно је да не само да има двоструко више понуђених одговора „да“ од „не“, већ је образложење одговора „не“у ствари збуњујуће и бесмислено; јер, шта значи да „нема сличних потеза са бошњачке стране“? Да босански премијер треба да дође у Србију да се поклони жртвама муслиманског злочина? Управо то би прво помислио просечни испитаник! Или да босански премијер треба да оде на неко место ратних злочина почињених над Србима у БиХ? Али, шта онда премијер Србије  има с тим?

Међутим, оно што је стручни швиндлерај првога реда јесте да за опцију „не“ није дато најлогичније објашњење: „не, због предложене резолуције којом се Сребреница лажно представља као чин српског геноцида“; или: „не, због прећуткивања масакара над Србима које су у БиХ починиле јединице Насера Орића“; или, нешто слично. А да је на тај начин бројем и уверљивошћу образложења одговор „не“ изједначен са одговором „да“, за њега би без икакве сумње оптирало далеко више испитаника од добијених 21 посто.

Но као што је већ наведено, најисправније би било да су одговори конципирани једноставно: „да“, „не“ и „не знам“. Међутим, „Фактор плус“ је понуђене опције формулисао очигледно према резултату који је желeо да добије.

Ко мало пажљивије прати саопштења ове агенције, уочиће да резултати до којих она долази готово увек остављају утисак да јавност апсолутно подржава политику Александра Вучића. Читалац би помислио да је функција ове агенције управо то – да ствара и одржава представу о астрономском рејтингу Александра Вучића, његове странке и свега онога што он ради. Као што је већ уочило уредништво портала Факти, „српски народ увек агенцији Фактор плус каже оно што ће СНС и Александра Вучића учинити срећним и задовољним, што ће одобрити и легитимисати све његове намере“.

Када је у мају 2015. године Карл Билт потврдио да постоји сукоб између Вучића и Николића, „Фактор плус“ је брже-боље објавио да „поступке Александра Вучића одобрава 56 одсто грађана, а Томислава Николића 36 одсто“. Које тачно поступке Вучића,а које поступке Николића Срби одобравају и зашто, да ли су ови поступци међусобно супротстављени или пак припадају различитим пољима деловања – није важно; али, важно је да људи знају да је Вучић у предности у односу на Николића за најмање 20 посто.

Такође, у марту 2015. године, „Фактор плус“ је обнародовао да грађани, без обзира на смањење плата и пензија, као и на инфлацију, не живе нимало горе него раније! На питање „У односу на данашњу ситуацију, како сте живели пре годину дана?“, 58 посто испитаника наводно је одговорило „исто“, 17 посто „горе“, а 22 посто „боље“. Дакле, смањење плата и пензија за бар 10 посто није довело до тога да више људи живи теже него пре – идеалан налаз за једну владу која савесно испуњава све захтеве ММФ-а који се односе на скидање коже с леђа најширих слојева становништва у Србији.

Најманипулативније је, међутим, било истраживање ове агенције вршено након доношења одлуке о смањењу плата и пензија, а објављено у Политици од 3. јануара 2015. године. Питање је гласило: „О смањењу плата и пензија у јавном сектору мислите:…“, па су понуђени следећи одовори:

• „влада није имала избора, морала је то сама да уради“ (41 посто);

• „требало је смањити плате, а не дирати пензије“ (17 посто);

• „требало је смањити пензије, а не дирати плате“ (15 посто);

• „влада је пре ове мере требало да да уведе ред у јавним предузећима, смањи број запослених у администрацији, укине субвенције богаташима“ (23 посто);

• без одговора (4 посто).

А сада, замислите, драги читаоче, да сте на месту испитаника и да хоћете да одговорите потпуно одречно на ово питање, односно да сматрате да влада није требало да подлегне притиску ММФ и да уопште није требало да смањује ни плате, нити пензије – став који је потпуно природан и који је несумњиво већински у јавном мнењу. Коју опцију бисте изабрали? Па не бисте могли да изаберете ништа од понуђених одговора! Реч је о томе да таква опција, у истраживању ове „реномиране агенције“, уопште није понуђена!

А када не понудите испитаницима најлогичнију опцију, наравно да ћете добити повећану дистрибуцију по другим одговорима, и наравно да ћете добити високу фреквенцу најприближнијег, мада опет бесмисленог, одговора, четвртог по реду – 23 посто. Али, искључењем политички неподобног одговора из упитника, ви сте заправо и себе искључили из скупа коректних и објективних истраживачких агенција – мада сте омогућили да ваше истраживање створи утисак о великој подршци јавности владиној одлуци осмањењу плата и пензија!

Могло би се навести много оваквих примера, када је реч о поменутој агенцији. Нажалост, код нас не постоји професионална асоцијација или тело које би бар на елементарном нивоу контролисало квалитет истраживања јавног мњења, па чак ни то да ли се она уопште спроводе или се пак објављују измишљени резултати. Као својеверемени председник Српског социолошког друштва (од 2009. до 2013. године) предлагао сам да се образује комора истраживача јавног мњења која би утврђивала професионалне стандарде и агенцијама давала и одузимала лиценцу. Нажалост, то није наишло на подршку већине власника истраживачких агенција, јер би их то, схватио сам, спречавало да се „сналазе“ у хаосу, а поједине би спречило и да лове у мутном.

Таква несређеност довела је, међутим, до срозавања свих стручних стандарда и до слабо прикривене политичке манипулације наводним или стварним истраживањима јавног мњења. Као што смо, из сличних разлога, добили таблоидизацију новинарства, тако смо, ето, добили и таблоидизацију истраживачких агенција и сондажа. На прсте једне руке могу се набројати истраживачке куће које држе до себе и струке, и које не подлежу искушењу лаког долажења до новца, без озбиљног рада и улагања.

Битно је ипак указати на очигледне примере „шибицарења“ са истраживањима јавног мњења и упозорити јавност да не наседа на превару. Шибицари ће се свакако љутити, викати, вређати, али на крају ћемо сви схватити с ким имамо посла.

Подсетићу на случај са шибицарима-аналитичарима, који то најбоље показује. Они су, потпомогнути групом квазипатриотских медија и портала, глумили велику „љутњу“, „објективност“ и „патриотску оријентацију“, нападајући и вређајући нас у НСПМ-у када смо, још од 2010. године, указивали на велику превару коју су нам спремале њихове СНС газде. Сада, међутим, сви посматрачи или читаоци – чак и они најповршнији, или макар они којима није извађен позамашни комад мозга – могу да виде право лице, стручност, поштење и прави карактер ових „аналитичара“, као и њихових „напредних“ господара.

Исто се може рећи и за „Швиндлерај плус“ агенције. Лагаће, лагаће, па ће се раскринкати. Текст који је пред вама, мали је допринос да то демаскирање буде што раније.

Слободан Антонић – НСПМ