Ексклузивни интервју човека који је покренуо проруски устанак на истоку Украјине – Игора Стрелкова

Доњецк – Да ли је уопште било некакве користи од Минског споразума? Бар предах, да кажемо?

Не! Они су дали предах само Украјини. Русија није имала никакве користи, ни републике ЛНР и ДНР.

Игоре Ивановичу, и која је природа корена зла – тога, да Русија показује неодлучност, пасивна је и то у најважнијим и најкритичнијим питањима њеног постојања?

Овде je све јасно: људи из власти, који имају децу у иностранству, новац и имовину, не желе да се свађају са западом. А рат је – свађа са западом. Западна стратегија се састоји у томе, да наш олигархијат сада купи себи индулгенцију, која се састоји у издаји Русије. Озбиљан рат са западом за нашу олигархију је – опасност од губитка свега оног, што је за њих скупо.

Шта је скупо за Абрамовича (руског милијардера)? Данас сам прочитао на интернету да је Абрамович одлучио да енглеском фудбалском клубу „Челси“, изгради – још један стадион, од 500 милиона фунти. И желим да питам: чији је Абрамович олигарх? Енглески или руски? Он стално живи у Енглеској, његова породица је у Енглеској, такође и новац му је у Енглеској, он сада гради стадион тамо – у Енглеској. И то се зове руски олигарх. А он није једини.

Онда зашто су узели Крим? Ако „наши“ олигарси нису заинтересовани? Односно, зашто су узели Крим и онда стали?

Знате, могу да питам исто, Господе, пошаљи ми могућност да могу разумети, зашто су прво узели Крим, а затим стали? Имао сам осећај да је Русија, након заузимања Крима, заиста одлучила да поврати свој суверенитет. За мене као историчара и за бившег државног обавештајца, а такође и особу која се сматра да има аналитичке способности сада је јасно, да је Крим – „црвена линија“. Прећи је или се назад вратити, једноставно је немогуће! То није компјутерска игра коју можете да сачувате и опет наставите. Али очигледно, наша власт овако не размишља. Не схвата се, да после Крима нема повлачења.

То јест један пут – рат?

Рат, али не нужно врућ. Рат – је сам по себи широки појам, велики концепт. Обнова суверенитета Русије обухвата различите аспекте. Да, „хладни рат“ – је минимум. Али, на регионалном нивоу је могућ „врући рат.“ Схватите, да се од нас неће откачити. Украјина – то је огромна буба, која из нас пије крв и која се једноставно од нас неће откачити. И без крви је немогуће скинути! Или морамо прихватити чињеницу да у Русији постоји нацистички режим, који ће пре или касније да на нас изврши насиље; или је потребно да се разбије и да се ослободи Кијев! Ја сам говорио о томе пре годину дана. Али очигледно, да овакво схватање дође до свести коме је потребно, у нашој моћи није.

Она мисли да је могуће негде да буду уступци, негде извршити погодбу, а затим, пошто сачува капитал, да се врати назад у предратно време. Не. Рат је већ у току, а ми треба или да га изгубимо или победимо. Друге опције нема. Капитулација у Приднестровљу, као и у Доњецку и Луганску значиће да је изгубљен рат, који је почео на Криму. И Крим ће морати да се врати. А онда – превирања! Никада се није изгубљен рат завршио добрим за Русију. Увек после пораза следили су немири.

Да ли као историчар видите неке паралеле између тренутне ситуације и почетка, на пример Првог светског рата (у коме се тешком положају нашла Русија, а који је био катализатор – револуције 1917. од.), или рецимо, Другог светског рата?

Историјске паралеле можете повући између било чега. Наши противници, противници председника Русије, плаше га Хитлеровом судбином и повлаче потпуно погрешне паралеле: на пример, у односу на поновно уједињење Крима и Русије са аншлусом Аустрије. Али, разлика између ова два догађаја је веома велика.

Пре свега, зато што је Хитлер хтео да влада светом и то није крио. Русија не тежи ка светској доминацији. Мислим да чак и код већине лудих бирократа не јавља се таква идеја. Русија једноставно покушава да поврати суверенитет. И повратак Новорусије у састав Русије, сматрам као корак ка обнови тог суверенитета. Јер без модерне војне индустрије Украјине, руска војна идустрија – биће хрома на једну ногу. Без обнове, макар и најмањег дела совјетског војног потенцијала, о никаквом војном суверенитету Русије у савременом свету не може бити ни говора.

Ипак, руска жеља да поново уједини аутохтоне земље које су јој одузете, буквално тек недавно, а пре тога вековима биле у саставу државе, тумачи се као агресије и фашизам.

Али аналогија са Првим светским ратом уцртана је сасвим јасно: неодлучне владине акције, војни неуспеси, не схватање ратне сврхе од стране становништва – то све може довести до фрустрације. Исто и патриотски жар који се појавио након повратка Крима – сличан је плимном таласу, који се ваља до обале, али се може и вратити.

А постоји и оваква тачка гледишта: да Кремљ не жели посебно да интервенише у војном сукобу у Украјини, јер ће хунта сама себе прождрати. Случај ће одлучити конфликтне фракције, рат свих против свих. А онда наступа народна побуна и Украјина ће пасти у наше руке. Шта мислите о овоме?

Видим мало другачију слику. Део наше власти, која је уско повезана са олигархијом, а преко њих са западом, веома неповољно гледају на то, да Русија улази у рат. Дакле, ови људи ће учинити све да одложе тај тренутак, а пожељно је да се избегне уопште. Схватите, многи од њих верују да смрт Русије неће утицати на њихову будућност и њих није брига за Русију.

Онај који воли своју земљу, он неће своју децу послати на школовање у иностранство или куповати имање на обали Средоземног мора. Ови људи мисле само о себи, о свом личном богатству. Суверенитет и независност за њих су – празне речи. Руски народ – празна фраза. Они су „глобал-људи“ – најподлија категорија људи који постоје, они су „ивани, тикве без корена“. Они стварају слику света – „да се не треба борити, већ капитулирати“. А ми ћемо ставити запету негде другде – да ћемо се „борити, предати, а капитулирати нећемо“.

Сада се главна битка бије за то, где да се стави знак интерпункције. Ако они победе – ми ћемо капитулирати и почеће немири у Русији. А ако ми победимо, они ће морати да се растану са великим делом свог капитала на западу (ког морају поделити и са саучесницима који ће их одмах ту и опљачкати). Због тога, запад и Русија одржавају конфликт средњег интензитета (јер им се врући рат и међусобно уништавање не свиђа) и чини све, како би убедио нашу политичку врхушку, да изврши дворски преврат. Све ове „наранџасте револуције“, којима нас плаше, су – бесмислица. У Русији, власт се увек мења као последица дворског преврата.

Да ли мислите да постоји таква могућност?

И више од тога, мислим да завера против председника већ постоји!

Али верује се да Путин контролише све и свакога!

Ма, ајте, молим вас! Теорија владања каже да владар, био чак и геније, не може да води групу људи више од 12-15 људи.
Па, чак и ако управља овим 15 људи, а они, заузврат, усмеравају све остале. Вертикална власт. Поред тога, ова гупа од 15 људи, полаже рачуне директно председнику.

Али, када су дошли на власт из сиромашне средине, постали су „покондирене тикве“ са једном жељом на уму, да себе, своју децу и унуке, обезбеде за цео живот и то су схватили као обавезу. У Наполеоновом животу је био случај: унапредио је у маршала и доделио војводску титулу човеку који је био механџијски син. Али у одсудном тренутку војвода више није желео бити војвода, желео је постати и сам император, па је гурнуо већ падајућег Наполеона. Слично се може десити и са председниковим окружењем, где има пуно различитих људи. Сигуран сам, да су му многи верни све до сада, али постоје и они који га убеђују да прихвати пораз. Мислим да су они ти, који су укључени у заверу.

Али само ако сопствени капитал ових људи и њихов статус их предиспонира да делују у интересу запада. Можда је неко од њих само шпијун?

Постоји појам „агент утицаја“. Таква особа се налази на платном списку или је дао заклетву другој држави. Једноставно је подешен такав систем, када, утицајем на кључну особу, може да се утиче на политику друге државе. Од 1991. године, имамо много агената западног утицаја у власти. Опет, пример Суркова. Где су његово четворо деце, где? У Лондону. И све паре, мислим, тамо су. То јест, реците сада ви мени, чији је он агент утицаја? А човек у овом тренутку заузима кључну функцију! Новорусија је сада – кључна тачка читаве руске и спољне и унутрашње политике! И такав човек седи у у тој тачки у овом тренутку! Како можеш веровати некоме ко је несигуран у сваком погледу?

Узгред, чуо се талас гласина да је Сурков уклоњен из „пројекта Новорусије“ …

Чуо сам те гласине прошлог септембра. Док не видим Уредбу о оставци Владислава Јуревича од државне службе и док је помоћник председника … У принципу, то су све речи.

Али сада је стварно важно – наћи кључ: или ћемо бранити Новорусију или нећемо. Зато је ово и неопходно, укључујући и кадровска решења. Да ли верујете да ће до тога доћи?

Кадровске одлуке, такође, су различите. Не желим да због тога критикујем нашег председника, али његова кадровска политика личи на шпил карата. Истина, ја не играм карте. Дакле, принцип ове политике је да чак и ако особа није на једном месту, он из шпила, не нестаје. На пример, својевремено човек у Министарству здравља није се показао успешним, али њега после извесног времена именују за амбасадора у Кијеву. Ако и тамо не буде успешан – послаће га негде другде … Али шпил остаје непромењен. Овај се шпил формира на основу личне лојалности, тачије, оно шта председник сматра личном лојалношћу. Мислим да није сасвим свестан да ови људи нису толико лојални њему, колико предности које нуди чланство у овом шпилу.

Од свега овог, да ли ће бити у стању да се отргне од своје номенклатуре, не зависи само његова лична судбина, него и судбина Русије. Сада се председник истовремено налази у темељима и врховима двеју пирамида – власти и народа. Власт народу не верује, а аналогно и народ не верује властма, али у председника верују и народ и власт, уколико је он легитиман и за једне и за друге. И никакав други огранак власти не може се поредити са председничким легимитетом. Путин је сада у ствари сакрална фигура.

Осим њега више нема никог. Ако га елиминишу, тада ће се народ обрушити на ту власт и почеће немири. Ја нисам велики поштовалац председника као особе и нисам један од оних који лижу задњицу, али савршено добро разумем, да су немири – нешто најгоре што се може десити у нашој земљи. Стога верујем да је у Путиновом интересу да спасе земљу, а интерес земље је – да сачува садашњег председника. Путин је сада – ексер на коме почива све. Извадите га сада – све ће пропасти.

И шта је потребно да се уради на првом месту, да не дође до најгорег сценарија?

Русија би требала у потпуности да се обнови. Пре свега, да разуме оно што она жели. Да се код нас успостави кохерентна политика, која се неће заснивати на гасоводу и цени гаса, већ на интересу државе. Морамо схватити, да председнички проблем и његовог окружења – је тај, да они и не знајући раде за непријатеља, иако нису агенти утицаја – већ имају различите циљеве и методе. Хтели су једно, а резултат је сасвим другачији. Хтели су да уграде Русију у запад преносом дела њеног суверенитета у међународни менаџмент и на тај начин постану камен темељац западне цивилизације, а уз то су рачунали не на последње место и свакако не на статус Буркина Фасо.

Али их неће! Западу једноставно треба само гасовод и извесни број људи који ће га опслуживати. То је све! Западу од нас више ништа не треба. Све остало ће конструисати сами. Ми смо заиста покушали да се уклопимо у овај систем, али су нам поставили баријеру. А онда је настала збуњеност нашег руководства: ми смо вам дали све, а ви нама? На ово се гледало као на побуну, која се у корену морала сасећи, да би обесхрабрила остале и да им нешто слично не пада напамет.

Али, чињеница је у томе, да Русија, ако не успе да се уједини са Украјином и Белорусијом – буде сама себи довољна. Способна је за то, иако не на нивоу „раја на земљи“, али у сваком случају, може да обезбеди себе. Ако Русија реално оствари свој суверенитет, глобална надмоћ САД ће одмах пропасти. Још увек имамо доста ресурса, укључујући и остатке нуклеарног арсенала.

Ви сте људи који још увек памте, да се некада живело у великој земљи, а не у сировој колонији и „великој енергетској држави“. Али то је опасно за запад. Ипак, наши званичници налазе се увређеним, с једне стране, да им не дозвољавају на запад, а са друге – они неће да се боре са оружјем, јер теже на запад свом својом мишљу. Ево то је та прекретница. Запад заправо не жели да гаси овај сукоб, захтева само потпуну предају позиције, док Кремљ покушава да понуди неке опције. Због тога, неки званичници и говоре председнику, тако је добро, требамо се договорити. Али то ће само довести до судбине Милошевића, Гадафија и Садама.

Извор: http://3rm.info/publications/57723-eksklyuzivnoe-otkrovennoe-intervyu-igorya-strelkova.html

Превео са руског: Славиша Лекић

Васељенска ТВ