АНА РАДМИЛОВИЋ: ОТИМАЊЕ ИСТОРИЈЕ НА КОСМЕТУ

Унификација наставног програма Албаније и Косова, лажна историја, чудна географија и једна велика Албанија на пола Балкана

„Албанске територије укључују земљу која данас припада држави Косово, делове Црне Горе, пола северозападног Скопља и део Грчке“, наводи се у албанском уџбенику географије за четврти разред основне школе. Територије које су део данашње Црне Горе и северне Грчке добијене су након балканских ратова, а Грци су након етничког чишћења Албанаца добили оно што је данас северна Грчка.

Вест да албански уџбеници садрже овакве податке први пут пренели су грчки медији у априлу 2011, уз коментаре да се, уместо истинитих података, деци у албанским школама тенденциозно пласирају приче о природном постојању Велике Албаније, које  се поткрепљује лажним историјским подацима.

У јулу месецу исте године министри образовања Албаније и Косова договорили су се да раде на стварању заједничких уџбеника за ученике основних школа и унификацији целокупног образовног програма.

Тај пројекат успешно је проведен и данас се у косовским школама албанска деца уче оваквој верзији историје, која поспешује мржњу према суседним народима и јача жељу за ослобођењем албанских територија. Отуд јачање покрета као што је Самоопредељене и сличних екстремних организација. Млађи Албанци са Космета заиста верују у то да су им хришћански народи из окружења начинили неправду, отели територије и онемогућили да сви Албанци живе у једној држави – Великој Албанији.

АЛБАНСКИ НЕМАЊИЋИ У Тирани и Приштини, током протеклих година више и слободније него икад, ради се на лансирању идеје о природном уједињењу Албанаца који живе у региону, што ће рећи  на Космету, у Албанији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Сличну замисао, неретко, помиње и председник Албаније, Бериша.

Истовремено, у медијима на Космету излазе фељтони, где се објашњава како су српски православни манастири Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија и други, заправо албански манастири. Које им је одузео српски окупатор.

Школски уџбеници и новински чланци пуни су теза да је лоза Немањића у ствари албанска, да манастир Дечани припада албанском племену Гаши, да су српске цркве саграђене на темељима албанских цркава, да је СПЦ подржавала Отоманско царство, а да српска имена етимолошки вуку порекло од албанских и да су само прилагођена словенским језицима.

Академик Краснићи, мало умереније од наведеног, али стога још опасније, износи теорију према којој ниједна од средњовековних цркава на Космету не припада Србима:

„Све оне су из византијског времена. Осим Дечана, које је изградио и дизајнирао Албанац из Котора.“ Након таквих теорија природно произлази, рецимо то, да пошта Косова штампа 10.000 поштанских маркица са сликом Високих Дечана, представљајући манастир, на тај начин, као албанску баштину.

Српска сакрална и културна баштина на Космету најугроженије је наслеђе у Европи. Њено уништавање и албанизовање, преименовање српских топонима, фалсификовање историје и својатање српских историјских личности – насиље је и спада у култоцид, над којим би требало да се замисле организације попут УНЕСЦО, јер то свакако није проблем с којим може да изађе на крај једна ослабљена држава која нема никакву контролу над тим делом територије. Културна и историјска баштина које се на тој територији налазе, међутим, не спадају само у српску него у европску, на крају светску баштину и Уједињене нације не би смеле да жмуре на овако грубо уништавање трагова једне цивилизације.

ПОЛА ВЕКА АЛБАНИЗАЦИЈЕ Процес албанизације српске баштине на Космету почео је још у комунистичкој Југославији: од Брионског пленума 1966, када долази до већег принудног исељавања српског становништва, а на удару албанских сепаратиста нашло се и српско културно наслеђе; преко 1970, када је основан универзитет у Приштини, који је брзо постао албанска установа, па до устава 1974, који је ударио темеље распарчавању Југославије и стварању велике Албаније.

Током рата 1999. музеј је с Космета измештен у Београд. У њему је било чувано преко  30.000 уметнина које данас Албанци присвајају и представљају као косоварско наслеђе. Међу њима су и дела од непроцењиве уметничке и националне вредности која су остала у депоима у Приштини, попут винчанске фигуре, амфоре из неолита, копља из гвозденог доба и средњовековног мача, Меркура са Плутоном, многих слика старих мајстора, раритетног накита, око милион српских књижевних наслова, бројне старе и ретке књиге и тако даље.

Иако се настанак светиња Српске православне цркве може документовано пратити од раног средњег века до данас, уништавањем, присвајањем и негирањем постојања свега српског на Космету Албанци покушавају да створе некакав косоварски културни идентитет.

Током протеклих тринаест година на Космету је уништено или оскрнављено више од 150 српских православних храмова.

На Космету су измењени називи многих градова, села, улица, тргова, а нас може да засмејава прича о Милошу Обилићу, који је у албанској верзији постао Милош Кобилићи а Стефан Немања – Стефан Нимани. Међутим, ствар престаје да буде смешна када се нека група бесних демонстраната, која заиста верује да им је Србин отео Високе Дечане, појави пред манастирским капијама и узвикује пароле које српском узурпатору поручују да оде.

НЕЛЕГАЛНА ТРГОВИНА УМЕТНИНАМА Према наводим грчких медија, током последњих година Космет постаје једно од привлачнијих места за кријумчаре уметничких предмета, одмах после Грчке, Италије, Турске и Русије. Ове уметнине се повремено појављују и на илегалном тржишту у Србији, мада се већим делом могу наћи у европским престоницама. За њима нису расписане потернице нити се зна њихово право порекло.

Својевремено је грчка полиција ухватила групу албанских кријумчара која је трговала српским иконама и гравирама из раног 17. Века.

Балканмагазин