ЕУЛЕКС: САМИ ПРОНАЂИТЕ УБИЦЕ И СВЈЕДОКЕ?!

Дијана Вилсон, тужилац Еулекса, поручила је Живораду да сам мора да нађе свједоке и осумњичене и да тек тада може да буде ријешен случај измасакриране браће Симић?!

Парастос над гробницом закланих чланова породице Симић

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Уколико Срби желе да буду процесуирани злочини који су над њиховим члановима прородица починили албански терористи – морају сами да нађу свједоке и осумњичене.

Деценију и по након масакра у Сливову, који су албански терористи починили над четворицом браће Симић, потпуна истина о једном до најтежих злочина на Косову није сасвим позната.

На гробљу у Грачаници, на коме су сахрањени Живко (1929), Димитрије (1932) Живко С.(1936) и Трајан (1929), у присуству Трајановог сина Живорада, парох Грачанице Братислав Секулић служио је опијело.

Из године у годину истина о овом монструозном убиству – све је даља. Измаскрирану браћу својевремено су пронашили британски војници у селу Сливово, надомак Грачанице.

Тог јунског предвечерја Живорад, благајник у Основној школи у Косову Пољу, добио је вијест да се у Сливову догодио масакр.

Британски војници нису му дозвољавали да приђе породичној кући у којој су остали Симићи, пошто им је гарантовано да им „длака с главе неће фалити“.

Уз њих, у кућама удаљеним по двадесетак метара, остали су Живорадови стричеви и стрине.

„Симићи су остали заувек, али, нажалост, измасакрирани. Са собом су однели истину о томе ко је над њима увежбавао коришћење каме и ножа“ – прича Живорад, оптужујући и међународне и српске власти да ћутањем аболирају злочинце.

Обдукцијом тијела утврђено је да су браћа Симићи заклана и да је смрт наступила као посљедица наношења више десетина тешких убодних рана ножем и другим оштрим предметима.

Живораду, који је тражио да идентификује оца и стричеве, Британци нису дозволили да отвори сандуке, већ је по њиховом налогу укоп извршен по принципу – „што брже то боље“ на гробљу у Грачаници, умјесто у Сливову у коме су Симићи живјели више стотина година.

Бернар Кушнер, први администратор Косова испред УН, давне 1999. године, заједно са командантом КФОР-а Мајком Џексоном, дао је гаранције да ће злочинце пронаћи и да ће их стићи заслужена казна.

„Обећао је да ће дати новчану награду сваком лицу које `прст упери` у злочинца или више њих, али је ветар одувао његово обећање“ – наводи Живорад.

Из године у годину расте Живорадов бијес на све оне који се баве истрагама злочина. Обратио се писмима шефу Еелекса и добио одговор који га је запрепастио.

Наиме, Дијана Вилсон, тужилац Еукелса, навела је да „не постоји ништа што би могло да сугерише било коју могућу истражну радњу, пошто ни Живорад ни чланови његове породице нису могли да идентификују осумњичене“.

„Тај унапред осмишљени одговор говори о суштини проблема расветљавања судбине не само моје породице већ свих убијених и покланих Срба на Косову и Метохији“, упозорава Живорад.

Он појашњава да му је тужилац непрестано постављао питање: „Знаш ли ко их је убио?“ и савјетовао да „истражује и нађе свједока злочина“.

Живорад је упутио писмо и Владимиру Вукчевићу, тужиоцу Србије за ратне злочине, али од њега није добио било какав одговор, па чак ни потврду да је примио списе у којима Живорад наводи да је масакр починила десеточлана група Албанаца и да су међу њима биле комшије Симића.

СРНА