У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хорепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији (области Балкана). Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.
Установу ову (хорепископа) проузроковале су саме прилике у Цркви оног доба. Да се што више хришћанство распространи и да се противстане ширењу особито гностичког (јеретичког) учења у прво доба Цркве, постављали су се свуда и у најмањим местима православни епископи, који би имали дужност да проповедају Христову веру и да народ у тој вери учврсте, да православни клир храбре у борби са јеретицима и да свугдје постављају презвитере и остале клирике. Постојали су према томе епископи градски и епископи сеоски (тј. хорепископи). -Еп. Никодим (Милаш)
По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу:
-Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник?
Свети Митрофан радосна лица одговори цару: -Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец. – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: -Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: -Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе; и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.
Заиста, после св. Митрофана патријархом цариградским постаде његов хорепископ св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.
Овај свети Александар потом молитвом својом умртви и злочестивог Арија. Јер јеретик Арије, неколико година после Првог Васељенског Сабора, позван у Цариград, препредено превари благочестивог цара Константина, када га овај упита, да ли верује онако како утврдише веровати свети оци на Сабору у Никеји? А Арије, имајући у недрима својим хартију на којој беше исписано јеретичко зловерје његово, ударајући себе по прсима рече: Тако верујем! – На тај начин овај јеретик привидно и преварно изрази сагласност са вером утврђеном у Никеји, док у уму свом он говораше да верује онако како је руком својом написао на хартији што је у недрима његовим. И кунијаше се пред царем да „тако верује“.
Цар Константин заповеди да се Арије прими у црквену заједницу. Александар, знајући да се јеретик Арије само притворно приказује као православан сву ноћ се мољаше Богу да Бог спречи приступање Цркви јеретика Арија.
А кад свану и приближи се време свете литургије, Арије са великом гордошћу крену из царских палата, окружен царским великодостојницима, присталицама његове јереси, и мноштвом оружника. А кад се Арије приближи месту званом „Константинов трг“, где стајаше стуб са царевим кипом, Арија обузе страх од гриже савести, и од тог страха потера га нужда, и он стаде тражити неко заклоњено место. Недалеко одатле налазио се народни нужник; Арије уђе у њега, али га изненада спопадоше силни болови у стомаку, и препуче му утроба, као у Јуде, те му сва црева испадоше. И тако бедно издахну јеретик, изригнувши горко душу своју.
После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.
Погледајте такође: Гаврило, Христа ради јуродиви: «ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ НАДЈЕРЕС!»
Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“
