Драгољуб Збиљић: Хрвати причају на српском језику, али не пишу на српском писму

Поводом „научно доказане истине: Хрвати причају српским језиком“ Сање Илић имамо да додамо за српски језик и писмо један важан податак: Хрвати причају својом стандардизованом варијантом (лингвистички) српског језика, али га пишу не српским писмом ћирилицом, него углавном својом (Гајевом) латиницом. Истина, писмо није кључно за природу језика, али јесте  злослутно за будућност и српског језика и, поготово, за српску ћирилицу

    Поводом указивања у тексту у „Куриру“ од 10. фебруара 2013.године (што су пренела многа друга средства обавештавања, па и Видовдан) под насловом „Научно доказано: Хрвати причају на српском“ имали бисмо да предочимо неколико важних напомена.

             1. Пресудна је била Вукова радикална рефорома српског језика

Пресудна је у свему томе била и остала радикална Вукова реформа српскога језика која је Србе у језичком смислу приближила једном мањем делу Хрвата (поготову оном делу који је пореклом од бивших Срба католика, чији је језик, свакако, био српски).

            Наравно, за то што Хрвати од последње четвртине 19. века, после озваничења службеног језика у Сабору Хрватске (једно време под називима “југословенски језик”, па „хрватски или српски“, а од деведесетих година 20. века коначно у Хрватској “хрватски језик”) заслужан је споменути Србин, учесник Првог српског устанка 1804. године (као писар) Вук Стеф. Караџић који је, после пропасти Првог устанка 1813. нашао уточиште у Бечу) и чију су реформу (у сарадњи са Словенцем Јернејом Копитаром, цензором свих словенских књига у АУ Царевини) најпре на приватном састанку и договору приватно (не у име држава и народа) прихватили представници католичког дела корисника  те реформе, који су потписали с Вуком и Даничићем Књижевни договор у Бечу (1850) у коме су прихватили да је реч о “једном језику” “једног народа” (што је, највероватније био и налог Беча). У том договору, истина формално није наведено име језика и име тог народа, али – како је Вук био Србин и како је његова реформа била заснована, суштински, лингвистички на народном језику његовог завичаја и других простора новоштокавских говора пре свега  на источнохерцеговачком и шумадијско-војвођанском подручју, свака лингвистичка експертиза и данас би потврдила то што каже у тексту Милорад Буха уз потврду и код Александра Белића, једног од највећих најпре србиста, па под комунистима сербокроатиста у српској лингвистици.

            2. Пропуштена формалност која се овде показује важном

Због једне важне пропуштене формалности (можемо данас (тачније или мање тачно) погађати разлоге, није наведено ни име језика ни име народа), касније су сви тумачи Књижевног договора у Бечу после 1850. наводили своје ставове и тумачења који су ишли више у корист Хрвата, а српски лингвисти су се приклањали „помирујућој“, више политичкој, а мање лингвистичкој, варијанти тумачења да је реч о “заједничком језику” е да би нам у „заједничкој држави“ и „заједничко“ “братство и јединство” с браћом Хрватима ишло брже и лакше. Српски лингвисти су што под политичком пресијом у Краљевини Југославији, а још много више под пресијом комуниста после 1954. године, али и под својим самоскретањем из лингвистичких вода потписивали касније званичне договоре, као што је био најпознатији, чувени Новосадски (по Србе штетан) договор речене 1954. године у Матици српској под патронатом комунистичке власти – равноправан суверенитет над, лингвистички посматрано,  српским језиком.

            Знамо да је у то време нешто пре Бечког договора у Хрватској био на снази хрватски културни правац познат под називом “Илирски покрет” који се залагао за успостављање једног језика за готово све Јужне Словене. То није било сасвим немогуће учинити, јер су балкански словенски језици слични, наравно, али се касније та намера да се јединствено језички споје српски народ, хрватски, словеначки, бугарски и потом (под комунистима) македонски, па потом црногорски и муслимански у оквир лингвистички једног језика показала чистом утопијом, па су, зато, најпре Срби, Хрвати и Словенци заједнички од 1918. године установили тзв. најпре кратко формално службени „српско-хрватско-словеначки језик“, а убрзо, ипак, само „српскохрватски“ / „хрватскосрпски“ као један језик с тзв. београдском и загребачком варијантом. То је некако трајало до 1967. када су Хрвати донели у ХАЗУ Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), чиме су, практично, разбили то формално јединство Срба и хрвата у језику.

               Непуних двадесетак година после Декларације, после сукоба најпре народних „елита“, а онда и народа деведесетих година због разбијања Југославије очас изникли најпре нови “босански” / “бошњачки”, а по растурању Државне заједнице Србије и Црне Горе 2000-их година и “црногорски”, као најмлађи “језик” на Балкану.

            3. Нова снажна „интернетска“ тзв. детронизација Вука Караџића

            Данас, нарочито од неких људи који се не баве језиком професионално у Србији, спроводи се – углавном за интернетске кориснике средстава обавештавања због веће слободе у обавештавању тим простором – снажна и, по њиховој оцени – „дуго очекивана“, коначна “детронизација“ Вука Караџића и његове реформе. Мислим да би се то могло прилично злоупотребити, јер би могло бити од значаја за даља (прилично извесна) преименовања српскога језика. Јер јер ако се Вук учини безначајним у вези са српским језиком, ми Срби онда морамо само с Даничићем и формално и суштински сведочити да су преци данашњих Хрвата у 19. веку од Вука прихватили српску језичку реформу. А како је Даничић први од српских познатих лингвиста 1878. у новом називу српског језика „хрватски или српски“ у Загребу први из Србије кренуо у преименовање српскога језика, Срби би, без Вука, остали без, ипак, најсигурнијег ослонца и најдиректнијег сведока и за суштинску лингвистичку и за формалну потврду да су Хрвати у 19. веку заиста преузели српски језик за свој будући „заједнички“ књижевни језички стандард.

            4. Шацингер нуди ново име српског језика по ранијој идеји академика Клајна

Недавно је у Савету Европе немачки лингвиста Михаел Шацингер предложио нови “обједињени” назив за све те нове балканске “језике”. Али није ишао по лингвистичком, него по тобож “неутралном”  политичко-географском мерилу, па је предложио да се тај, практично од почетка српски, језик сада преименује за Европу у “ексјугословенски језик”. Занимљиво је да су у 19. веку у Бечу нашли избеглицу, свог суграђанина, Вука Стеф. Караџића да сачини реформу како би се језички објединили Срби и Хрвати, а сада, изгледа као да нису за то могли наћи повољног човека за тај посао у Србији, него су сам Немац Шацингер предложио ново преименовање српског језика.

            Шацингер је, додуше, могао претходно ту своју идеју за ново преименовање српског језика наћи код познатог академика (мог личног истинског пријатеља Ивана Клајна), а та идеја је постојала и у Хрватској још 1867. године.

            Немачки мало познати лингвиста чије име рекосмо малопре, још није ништа предлагао у вези с писмом, али ће сигурно бити политички притисак на ново затирање ћирилице, јер ће они, вероватно, тражити да се користи латиничко уместо српског ћириличког писма. Е, сада, када би наши лингвисти и народ били чврсти у одбрани свог права у језику и писму макар као бугарски, и Србима би успело да  се у ЕУ изборе за српски језик и српску ћирилицу. Али, треба се бојати да данас српски лингвисти и политичари нису ни чврсти ни јединствени у намери као бугарски, па се треба плашити од наставка даљих преименовања српскога језика и даљег затирања српске ћирилице. А то неће бити много тешко јер је за тај антићирилички посао остављена могућност чак и у новом издању Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године на 17. страни, где је, неуставно, и неуобичајено у свету остављено алтернативно писмо или параписмо под називом „латиничко писмо из времена српско-хрцватског језичког заједништва“. То ће сигурно Шацингер искористити и предложити да нам се наметне у Бриселу само латиница за тај “наш” нови “ексјугосолсовенски језик”. Дакле, вероватно ће се бити, за нас тешко успешна, битка за усвајање туђе нам латинице и за Србе.

            5. Препуштање пропадању српског језика и писма као највеће вредности српског народа унижава и српски народ и његову државу

Зато, иако је чисто лингвистички јасно ово што истиче Милорад Буха у реченом тексту да „Хрвати причају на српском језику“, али не пишу на српском писму, што нам, на известан начин, отежава проблем у вези с идентитетом са језиком и очувањем имена српског језика у ЕУ.

            Дакле, иако је јасно да је, лингвистички посматрано, данас књижевни језик Хрвата посебно стандардизована варијанта српскога језика, тешко ће наши политичари и лингвисти дати отпора даљој деструкцији српскога језика и коначном затирању српске ћирилице. Јер, још једном, тачно је да Хрвати, како се у тексту овде наводи, данас говоре српским језиком, али га српским писмом (ћирилицом) не пишу, а то је лоше по будућност српског језика. И то је јединствен случај у свету. Јер, преузимања туђих језика за своју језичку књижевну варијанту имате колико хоћете у свету, али нигде није, као у вези са српским случајем преузет неки језик на другом писму, него је увек преузимано и писмо дотичног народа и његовог језика. Уз све то, то писмо којим пишу Хрвати наметнуто је и као већинско писмо свим Србима после Новосадског договора 1954. године, па је тај податак кључан узрок и суштинског нестајања о затирања српске ћирилице и у Србији додатно искомпликовало природну одбрану српског језика и његовог имена.

            Србима одавно, па и данас мало шта иде наруку, а у области свога језика и писма једна је од највећих и најтемељнијих пропасти највећих српских вредности и идентитетских симбола. То посебно судбоносно излаже пропадању и српскога народа и српске државе.

            6. Излаза има, али га још не отварају ни наши стручњаци за језик ни власти

            Излаза увек има. Али за његово отварање за српски језик морају много више, стручније и упорније да пораде и народ, а пре свега они који су за ту бригу од народа плаћени – власт и стручњаци пре свих других. Та брига данас још није ни на позитивној нули.

            Најбољи пример и антисрпства и сурове антићириличке борбе имамо ових месеци и дана најпре у Новом Саду у коме је један политичар извикивао гнусну најпрљавију насилну пропаганду садржану у пароли „Нови Сад се силује ћирилицом“. А „силује се“, по том политичару једне бучне странке, на тај начин што се због та два нова исписа српског језика српски писмом у Новом Саду на КЦНС-у и у градским аутобусима уместо неуставног писма за српски језик сада користи неуставно писмо за Србе у 90 процената, а то уставно писмо у српском језику заузима изузетке од десетак процената опште употребе у српском језику. У тој борби против ћирилице у Новом Саду одмах се наставила сурова борба против права Срба у Вуковару на свој језик са својим писмом. Међутим, тамо се скупило 25.000 протестанака који нису жестоко ударили само на ћирилицу. Јесу на њу само као на српски културолошки симбол, али је уз то јавно и гласно исказивана жалост што се и у том делу Хрватске није догодила “Олуја”, него само “Бљесак”, па је још остало 35 одсто Срба којима и Устав Хрватске по Чланку 12. и закон Хрватске гарантују право на свој језик и писмо по свим државним прописима и у Хрватској и по међународно уређеним  прописима.

Српски Културни Клуб