Ћирилица или латиница, питање је сад

„Листајући“ веб штампу, наишли смо на занимљив текст руског колеге новинара који се позабавио питањем употребе ћирилице у Хрватској. Аутор чланка полази од Европске повеље о регионалним и мањинским језицима- која говори да статус регионалног језика може добити само онај језик који се веома разликује од званичног језика те државе, али не и дијалект.

У теорији, у Хрватској, која ће ускоро постати члан ЕУ, не би требало да се појаве икакви проблеми са применом ове повеље. Они, не тако бројни градићи, где има припадника италијанске и чешке националне мањине, лако су се договорили о постављању двојезичних таблица са именима улица. Ипак, почетком фебруара више хиљада грађана и окупило у Вуковару на протесту због увођења српског језика и ћирличног писма у званичну употребу у том граду.

Аутор чланка се даље пита како да у Хрватској опстане ћирилица, ако се у самој Србији она све мање употребљава. Аргументује аутор свој став идејом да је латиница „империјалистичка“. Латиница, наводно, брзо потискује друга писма, јер ју је данас у време свакодневне употребе компјутера и других техничких и технолошких достигнућа, лакше употребљавати. Нема потребе за новим тастатурама, кодовима и компјутерским програмима. У школама, наставља се у чланку, деца у Србији и даље уче оба писма, али медији много више употребаљавају латиницу.

За стручни коментар обратили смо се филологу Ивану Клајну, професору на Филолошком факултету у Београду и редовном члану Српске академије наука и уметности:

Тачно је да се и у Србији ћирилица све мање употребљава. То није последица неке свесне антисрпске или антиправославне акције, него непланирани резултат историјских околности. Стварањем Краљевине СХС 1918. ујединили су се крајеви који су говорили истим језиком, али су они на истоку користили ћириличко а они на западу латиничко писмо. У Србији су отада, нарочито под дејством левичарске интелигенције која је у целом свету била утицајна између два рата, почели масовно да се објављују књиге и часописи на латиници. Нико се није упитао какве ће бити последице, нити да ли у Хрватској ико употребљава ћирилицу. Исти тренд наставио се и у социјалистичкој Југославији после Другог светског рата. У таквој напоредној употреби, латиница је морала имати предност. Она није „светско“ ни „универзално“ писмо, али је чињеница да се исти основни латинички фонд (оних 26 слова која имамо у енглеском) употребљава за стотине језика, уз прилагођавање помоћу дијакритичких знакова. Ћирилица не зна за дијакритичке знакове, него сваки језик има своју посебну ћирилицу. Отуда српском ћирилицом можете писати само српски (српска ћирилица се не може користити за руски, ни руска за бугарски), док латиницом можете писати и српски, и хрватски (макар жртвујући дијакритичке знаке, као што се најчешће ради у електронској пошти), и енглески, француски и тако даље, а неопходна је и за математику, за формуле у физици и хемији, за међународне скраћенице итд.

Данас се морамо борити за очување ћирилице, то је племенит, али незахвалан посао (донекле сличан борби за очување животне средине), јер су практични и комерцијални фактори на страни латинице.
Прописи о употреби ћирилице у Вуковару свакако имају свој симболички и политички значај, као знак поштовања мањинских права. Не могу се, међутим, представљати као „двојезичност“, јер Срби и Хрвати говоре варијантама једног истог језика, међусобна разумљивост је готово сто одсто, разлике су мање него између британског и америчког енглеског. Сигурно је и да нема ниједног писменог Србина у Вуковару који не би знао да чита латиницу. Зато се потпуно слажем са Сњежаном Кордић (хрватска лингвисткиња, ауторка књиге „Језик и национализам“,омрзнута од свих хадезеоваца и националиста у Хрватској) кад каже да се то погрешно назива двојезичношћу.

Управо зато што се ћирилица тако слабо држи и у Србији, хрватским властима је лако да поставе неколико ћириличких натписа и да кажу „ето, ми поштујемо права Срба“, а да занемаре много озбиљнија питања која се вуку од 1995.до данас.

Свој поглед на исту тему има књижевник и такође редовни члан Српске академије науке и уметности, Матија Бећковић који сматра да је питање опстанка ћирилице повезано са многим другим проблемима. Као шири оквир проблема, он наводи да Албанци на Косову тврде да су српски манастири њихови, а демонстрирају зато што је суд једном од тих манастира вратио манастирску земљу. Даље, Бећковић се позива на горепоменути пример из Хрватске- демострације поводом постављања улучних табли исписаних и латиничним и ћириличним писмом.

Ћирилице се ми нисмо показали достојни. Да није било Руса, Грка, Бугара, чак и Македонаца, мени се чини да бисмо је се ми у овом полувеку одрекли. Слушао сам најпаметније људе, који су говорили како је ћирилица превазиђена и како она не може да издржи те разне технолошке изазове у нашем времену. Међутим, десило се обрнуто- управо је та технологија, када су почели да се праве ћирилични програми, обесмислила тај приговор. При том, када су ти програми почели да се праве за кинески, јапански, за корејски, за арапски, показало се како је ћирилица са својих 30 слова сасвим мали проблем за „Микрософт“ (Microsoft). Тако да се радило заправо о неком нашем самопоштовању- да један народ чије су све књиге ћириличне, све тапије, крштенице, сви епитафи, размишља и говори уопште да ли да пише ћирилицом. То значи да размишља, да се одрекне свих књига и свих писаних трагова које сутра не би могао прочитати, ако не зна ћирилицу, своје писмо. Познати смо по томе што смо учили све језике, осим своје старе, на којима су написане наше најважније и најсветије књиге. Данас су нам и личне карте на латиници.

Русија нас је у том смислу охрабривала. Тако сам се радовао када сам у Москви видео да баш Кока-кола пише ћириличним писмом. Сада смо сведоци и да су Бугари у ЕУ, у Европском парламенту затражили да ћирилица буде равноправно европско писмо. То се управо догађало онда када су код нас појединци говорили „ не можемо са ћирилицом у ЕУ“.

Премоћ латинице је велика, наспрам ње ћирилица изгледа као културни споменик. Поменућу како ми је бањалучки Владика Јефрем рекао како га је један официр КФОР-а питао зашто се Срби толико труде око својих граница и међаша. Тај је официр сматрао да је наше писмо јача, тврђа, важнија и већа граница од било које друге. Уместо жица и војника, писмо довољно показује да се ради о другој култури, другој земљи.

Разуме се да нико никоме не брани учење страних језика, али није услов да заборави свој језик и своје писмо. Напротив, боље ће знати шта говори на другим језицима, ако зна свој језик.

Јован Вукотић / Глас Русије