Новорусија – између краха или узлета Русије
Догађаји у Украјини 2014. године постали су преломни моменат у новијој историји Русије. При томе, на изазов који је тада упућен Москви она јасно није ни одговорила. А реч је о фундаменталном изазову који тражи прецизно ,,да“ или ,,не“. Москва није одговорила ни ,,да“ ни ,,не“. Односно, ,,ни сасвим да“ ,,ни сасвим не“. Екстерне и сасвим адекватне мере као реакција на евромајдан биле су усвојене, и као резултат имамо Крим у саставу Руске Федерације. Али, на Новорусији, Москва се спотакла. У сваком смислу. То пред нас поставља питање – шта је то Новорусија? Одговор може бити дат одмах на неколико нивоа.
Савез Украјине и Русије, како то лепо разумеју геополитичари – и ми евроазијици, и атлантисти попут Збигњева Бжежинског – главни је залог успостављања Русије као евроазијске империје. То је наша историјска дужност и главна претња за наше непријатеље – САД, НАТО и Запад у целини. Ипак, у ситуацији која је настала после евромајдана, када је Кијев освојила проатлантска-неонацистичка хунта, чак и теоретска могућност успостављања ,,великог простора“ била је изгубљена.
То је несумњив успех атлантизма. Добровољног савеза са Русијом више неће бити. Та чињеница, потврђена је свргавањем Јануковича, и свиме што је после тог догађаја следило. Зато су се на дневном реду и појавили Крим и Новорусија. Крим и Новорусија – геополитички су једно те исто, то је узвратни потез, реакција на то што је као резултат евромајдана Русија лишена перспективе интеграције са целом Украјином у заједнички стратегијски простор.
После евромајдана, Украјина је прешла у табор непријатеља, блокиравши саму могућност нашег империјалног препорода. Русија се нашла у клопци. И одлучила – овај пут не цела, већ само половина Украјине биће интегрисана у империју. То је горе, али је поузданије. Ми смо прихватили изазов и сјединили се са Кримом. Нацистичка политика хунте дала нам је за то морални основ. Даље је било логично почети битку за сву Новорусију, са срцем у Донбасу, и од Одесе до Харкова, не обраћајући пажњу на било шта, као што нису обраћали пажњу они који су организовали преврат у Кијеву, припремали га и подржавали. Политика је само баланс моћи. Јак може све. Слаб не може ништа или скоро ништа.
На Криму смо поступили геополитички исправно. Као што поступају јаки. Али следећи корак нисмо учинили. Тако поступају слаби. Самим тим, ми нисмо одговорили на питање ,,јесам ли ја стрепеће створење или имам право“, једноставно скрајнувши га, сматрајући, очигледно, да ће се све решити само од себе. Зато је Новорусија крвава недефинисаност, и у првом реду недефинисаност самог геополитичког статуса Русије. Ко смо ми? Светска сила? Регионална? Или субрегионална? Крим је указао на регионални статус наше државе са претензијама на светски. Колебања по питању Новорусије указују да смо субрегионална држава са претензијама на регионалну улогу.
Дешавања у Новорусији такође су постала тест тога ко управља Москвом – носиоци наших националних интереса или шеста колона, то јест атлантистичка мрежа утицаја. Показало се, педесет кроз педесет, са променљивом успехом – Крим наш, дакле власт је руска; Мински споразуми – победила је шеста колона. Зато је Новорусија учинила очигледном принципијелну геополитичку неодређеност савремене Русије – напола суверена држава, упола – социјално-политичка и економска колонија Запада (добро је макар и тако, 1990-тих није било ни тога). Зато је Новорусија показивање истине, непријатно за обе половине нашег друштва – и за те који себе сматрају Русима (то је више од половине, и за њих је Новорусија све), и за те који проклињу садашњи правац, желећи да отворе врата непријатељу (Радио ,,Ехо“ и други).
Са цивилизацијске тачке посматрања, Новорусија је интегрални део руског света. Штавише, део који га чини целовитим. По историји, култури, етногенези, вероисповести, самосвести, Новорусија – од Одесе до Харкова – јесте неодвојиви део Великорусије и незамислива је отргнута од ње. Двадесет милиона људи који живи на тој територији јесу Руси у културном смислу, ма шта они били етнички. Па очигледно је да и у самој Русији живе не само етнички великоруси, али сви су они Руси. И поворка руских младих људи, о чијем постојању нико није ни помишљао, кренула је ка Новорусији да пролије крв за отаџбину, кренула без наредбе, по зову срца. И многи су тамо погинули. И спавају вечним сном, видећи у сну Русију за коју су дали живот.
Новорусија је показала Русима – постојимо. Ми још увек постојимо. Нису нам сломили кичму током тих срамотних деценија које су се отегле као несносан и подли кошмар. Ми постојимо. А то значи, ми смо ту, спремни да умиремо и убијамо за Русију. А руски свет, Новорусија, јесте буђење. Очигледно, то је донекле уплашило режим у самој Русији, јер имати посла са пробуђеним Русима није било на дневном реду. Док спавамо ми смо нешкодљиви. Буђење су покушали да угасе што им је делимично и пошло за руком, пошто су гигантске масе биле бачене на гашење Руског пролећа које се отворило са Кримом. Сводити биланс те линије још је рано. Али линија супротстављања је јасно обележена. Деведесете су још ту – они који нама руководе, мрзе нас и плаше нас се. То је чињеница. То је постало чињеницом Новорусије. Тешка чињеница за све стране. Ми смо се тргнули, тачније, почели смо да се будимо, али смо још сувише слаби да би јасно и гласно прозборили о себи. Нама Русима још је потребна подршка државе коју нам је она с почетка маја 2014. године, ускратила. То је врло тешка ситуација. Она се такође зове Новорусија.
Новорусија, то је такође Донбас, какав он јесте са његовим људима, херојима, темпераментом, карактером и стилом. То су особени новоруски Руси – врло тврдоглави, често сувише дрски и упорни, умногоме козачко анархични, слободољубиви и непокорни, као житељи пограничних области велике Русије. На њима, људима Донбаса, почива Новорусија. Њиховом крвљу, крвљу њихове деце, жена и стараца, синова и кћери, попрскана је света земља Новорусије.
Да није било њих који су свом снагом устали против кијевског нацизма и атлантизма, ничег не би било. Они не само да су одолевали у преломним данима, они истрајавају преко граница замисливих могућности, издржавајући све, не предајући позиције. Било који љигави московски менаџер поломио би се на том новоруском, донбаском упоришту. То су слободни Руси, слободнији од оних који су источно од њих, и слободнији наравно од оних који су западнији. Новорусија – то је победа Донбаса, који је ушао у историју. То је узвишени симбол за све нас. То је прави правцати подвиг – не у уџбеницима историје, већ сада и овде. Гледајући у лица тих људи Донбаса, живих и мртвих, схваташ како смо победили толико ратова у историји. Баш тако – крвљу и посебно тврдоглавим, донекле изазивачким доњецким, козачким ставом.
Запад ће притискати Москву преко мреже агентуре утицаја, предлажући погодбу – Крим у замену за Новорусију (Мински споразуми и њихове варијације). Ако се савијемо, почеће активна припрема за свргавање садашњег режима и напада на Крим. Пошто су они нападајућа страна, простор за наш маневар само ће се сужавати. Када ће власт то коначно схватити? Може бити, никада, као што ништа и никад (до данас) нису схватили и не намеравају да схвате комунистички вођи с краја 1980-тих и почетка 1990-их. Као што ми је рекао Бжежински – ,,Горбачова смо једноставно преварили“.
Како ће се то завршити? Ако непријатељи победе, онда рушењем режима и распадом Русије. Ка томе води Запад, разрађујући заједно са тим цео спектар вишестепенастих стратегија, усмерених ка заједничком циљу. Да ли ће дати резултат систематичан рад инфилтрације целог руског друштва од врха до дна, мрежом агентуре од утицаја, некажњено делујући у свим областима, укључујући стратегијско планирање, показаће време. За сада, ни да, ни не. А од тога све и зависи.
Спасоносан сценарио типа ,,Руси крећу и побеђују“ је једноставан и јасан. Али, шансе да се он реализује, чини ми се, нису сувише велике. Москва каже ,,да“ руској историји и суверенитету, укључујући и Новорусију, како треба. Тешко је то, страшно и ризично. Али, ако одолимо, пропашће нови светски поредак. То је на крају крајева испуњавање историјске дужности. Већину ратова које смо добили нисмо почињали ми, већ они који су их наметали нама. Сада се ради о нашој родној земљи – Новорусији. Шта можемо жртвовати? У ствари, све. Почињемо и побеђујемо. То неће бити једноставно ново рађање империје, то ће бити духовно буђење, трзај и истовремено крај светске доминације западњачке цивилизације. Пробијамо блокаду и преносимо евроазијску конзервативну револуцију у Европу и саму Америку.
Ослобађамо народе од диктатуре олигархијског транснационалног капитала, каматног ропства и перверзних мањина. Европа – Европљанима. Француска – Французима. Немачка – Немцима. И крај либералне демократије. Даље, власт ће бити предата самим народима из руку светске закулисне елите банкара и финансијера, који не представљају ништа и никога осим самог ђавола. Биће предана уз нашу помоћ. А Косово – Србији.
Новорусија – то је заветна црта оба сценарија – краха и узлета. Али, чак и ако крах буде неизбежан, а ми ту и тамо преживљавамо прави крах, и доста редовно – 1990-их и с почетка 2000-их, у Чеченији, Руси су обавезни да буду на страни партије узлета. Ја се нећу чудити, ако садашњи режим демонтира сам себе. Ја ћу се чудити ако се не демонтира. Али, то и није разлог да се склопе руке. Новорусија је наш стожер, наша граница. Ми смо дужни да јој дамо све што имамо, чак и то што немамо. То је једноставно судбина. Тамо су се ,,да“ и ,,не“ дохватили у крвавој битци. И то је већ изнад рачуница, анализа, прогноза и лукавих планова. То је корак историје. Ако је ,,да“ Новорусији, онда је то ,,да“ и Криму, ,,да“ Русији, ,,да“ спасу света. Ако буде ,,не“, онда ће власт наших непријатеља бити светска. Русија без Новорусије није Русија. Више нема Русије. И докусуривање свих противника новог светског поретка биће ствар технике.
Када су Хајдегера питали шта може да спаси западну цивилизацију од колапса, он је потиштено рекао – ,,само Бог“. За оног ко не верује у Бога, то је, истина, доста жалосно. Али, за онога који верује, све се мења. Новорусију, Русију, руски свет, спасиће Бог. Али, само ако ми сами будемо на његовој страни, а не на страни мамона, телевизора или тезе ,,моја кошуља ближа је телу“ Бог спашава човечанство. Он спашава сваког од нас. Заборавили смо о томе. Присетимо се и победићемо.
Александар Дугин
Превео са руског: Небојша Вуковић
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
