Могу ли нови ћирилички фонтови спасити српску азбуку?

(Поводом РТС-овог Конкурса за нови ћирилични фонт с грешком у речи „ћирилични“)

„Радио-телевизија Србије расписује Конкурс за идејно решење ћириличног сансерифног фонта који ће се користити у производњи програма РТС-а и у оквиру израде докумената. Победник конкурса за креативно решење новог ћириличног фонта добиће 400.000 динара“, стоји на сајту РТС-а. Грешка је већ у наслову саопштења „РТС-ов конкурс за нови ћирилични фонт“. Реч „ћирилични“ употребљена је у облику какав се користи у хрватској језичкој стандардизацији. Српски стручњаци су предложили да се та реч пише у облику „ћирилични“.

По томе, и не само по томе, очигледно је да у саопштењу није била присутна рука лектора, ако РТС још уопште има лекторе, јер се већ дуго лекторске службе у телевизијама и новинама или укидају или се своде на неважне. А неговање језика није могуће у средствима обавештавања и у било чему без јаких лекторских служби. А ако је то видео РТС-ов лектор, тај лектор, нажалост, или био непажљив или није добро упућен у српски књижевни језик, што је недопустиво.

РТС-ова данашња идеја о новим ћириличким фонтовима јесте добра идеја која се појавила у РТС-у, поготово ако се има у виду да је српска телевизија дуго запостављала и избацивала српску ћирилицу у корист хрватске латинице све време постојања тзв. Југословенске радио-телевизије (ЈРТ). Она је била међу првима укључена у налог о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ одмах после споменутог Новосадског договора (1954).

Важно је и ово што желимо рећи поводом овог расписаног РТС-овог Конкурса за нови ћирилички фонт.

1. Српску ћирилицу може у коначном да спасе само нормирање српског језика у коме ћирилица мора имати стопостотан суверенитет

            Често постоји погрешно гледиште да српска азбука (ћирилица) нема велики број фонтова. Реч је о комплетима слова који се користе у разним приликама за компјутерске и друге потребе. Често се каже како латиница има много већи број фонтова од ћирилице. У томе има извесне тачности, али и то је последица запостављања и омаловажавања па све до затирања српске ћирилице што је последица вишевековног у појединим тренуцима правог рата против српске ћирилице. У томе је умногоме утицао најпре страни фактор (непријатељ ћирилице који ју је забрањивао и насиљем и законима), а после Новосадског договора, нажалост, и домаћег фактора, од сопствене власти и сопствених лингвистичких институција који су први пут 1993. године у Правопису српскога језика Матице српске, па све до данас, српској азбуци одузели природни суверенитет у језику у корист алтернативног писма хрватске латинице која је од тзв. секундарног писма насилно и смишљено (никако спонтано, наравно) претворена у примарно писмо Срба,а а у многим областима коришћења српског језика у једино писмо, што, на одређен практичан начин, српску књижевност и културу уводи све више у хрватску поткултуру. Тако се данас често у међународним институцијама српска дела на српском језику „књиже“ у хрватску културну баштину, јер је у међународним институцијама српски језик регистрован са својим писмом ћирилицом, а хрватски језик је регистрован с хрватском латиницом јер се није могао само српски језик регистровати са два писма: и српским и хрватским.

Помор ћирилице (данас је око 90:10 одсто ћирилице у језику Срба и у Србији) смишљено је извршпен после погубног Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском м језику (1954) по налогу о претварању хрватске латинице за алтернативно писмо Срба, а онда је смишљеном и сталном фаворизацијом хрватске латинице, ћирилица све више нестајала и данас је близу стопостотног ћирилицоцида међу Србима.

И најзад одговор на питање из наслова: Могу ли нови фонтови спасити српску ћирилицу?

Ако српске језичке институције (Матица српске, САНУ, њено Одељење књижевности и језика, њен Институт за српски језик и Одбора за стандардизацију српског језика и лингвисти у њима не врате српској азбуци, по европској и светској пракси, њен стопостотан суверенитет (који је одређен по Члану 10. Устава Србије) у језику Срба, од нових фонтова неће бити никакве вајде. А ако се српски лингвисти опамете и договоре о бољем нормирању српског језика, у складу с поступцима у свету, српска ћирилица је бити спасена и с новим фонтовима и без њих.

2. Комисија мора бити добро упућена у предности ћириличког писма

            Кад је реч о новим фонтовима, морало би се имати у виду да ти фонтови морају следити и уважавати основне и највеће предности ћирилице у односу на латиницу. А то су: једноставност, прегледност, тј. читљивост или лакоћа читања на ћирилици у поређењу с латиницом. Наравно, да би се те најважније предности сачувале, мора се следити природа ћирилице и њена раскошност која подразумева нешто већи простор за поједина слова, што у коначном не може бити никаква мана ћирилице, него је увек предност.

У том смислу осећамо се дужним ми у Удружењу „Ћирилица“ и у савезу удружења „Матица српског језика и ћирилице“ (Нови Сад, 2001. и 2015) да подсетимо неименовану комисију за оцену нових фонтова (није речено ко је у комисији, а она је у томе изузетно важна) да се не смеју преварити па да изаберу такве нове фонтове који би могли ма у чему штетити највећим предностима и вредностима ћирилице у односу на латиницу: прегледна раскошност, једноставност, читљивост и ћириличка, констатована од истраживача, лековитост за очи и душу (налаз енглеског истраживача). Та својства код латинице нису изражена. Наравно, кад се очи навикну на латиницу, она му не буде сметња, али свако ко познаје и воли оба писма, ласко може и на први поглед да види велике и већ утврђене велике предности српске азбуке.

Ако чланови будуће комисије за оцену нових предложених фонтова не буду били добро упућени у речене велике предности ћирилице у односу на латиницу, они ће сигурно извршити лош избор, па ће изабрати, можда, оне фонтове који недовољно личе на ћириличка слова у свим њеним лепотама и изражајностима.

(14. јун 2015)

Драгољуб Збиљић