Интервју са архимандритом Пантелејмоном

Помаже Бог! Оче Пантелејмоне хвала Вам што сте одвојили време да дате интервију за сајт „Срби на окуп“.

1. Од скора сте поново део епархије Рашко-призренске у егзилу у којој сте и замонашени. Објасните какав је осећај бити поново са својим духовним оцем и браћом и сестрама по духу?
Духовна радост, укрепљење, велики благослов, мир и сигурност. Благодарност Господу на свему и за све. То су осећања која испуњавају моју душу, нарочито после својеврсне голготе кроз коју сам последњих неколико година прошао са патријаршијским екуменистима, суровим и бездушним људима без савести и елементарне монашке или црквене свести. Када сам недавно са Владиком Артемијем приводио крају договоре око свог повратка и званичног добијања канонског пријема у Епархију Рашко-призренску у егзилу, он ми рече да за њега никада нисам ни напуштао нашу епархију. Владика Артемије ме примио у манастир 1996. године, замонашио 1998, рукоположио у чин ђакона 2000, а у чин јеромонаха 2001. Док сам био у Африци одржавали смо редован контакт, када бих долазио у Србију, увек бих га посећивао и разговарали бисмо о свему што је било значајно за пастирски рад на југу Африке и духовни живот, а Владика ме је једном приликом лично и посетио заједно са оцем Симеоном и провели смо предивних недељу дана заједно у Јужној Африци. Имајући у виду небивалу ситуацију у официјелној СПЦ, заиста би било изузетно тешко без Владике Артемија и ЕРП у егзилу која је светионик у духовној ноћи која се надвила над СПЦ и род наш српски. Зато, опет и опет, неизмерна радост и благодарност Господу Богу за све и за нашег духовног пастира, путовођу и савременог исповедника свете вере православне – Епископа Артемија!
2. Већини православних верника сте познати по томе што сте мисионарили у Јужноафричкој Републици. Како се указала прилика да део живота проведете као мисионар међу народом коме православна вера углавном није позната и са којим искушењима сте се на овом послушању сусретали?
Вероватно као што некада у животу уме да се дешава по светом Божијем промишљању о нашем вечном спасењу – изненада и непланирано. У Јужној Африци постоји српска светиња (која је једина на континенту) и која је од свог настанка непрестано пролазила кроз велике тешкоће и искушења. Последњих годину дана је била буквално напуштена и закључана. Патријарх Павле је расудио да после тога не треба више слати свештенике парохијске који се брже врате него што су тамо отишли, већ да је једино решење послати монаха. Тамошњи Црквени одбор је у својој агонији некако сазнао да Владика Артемије у ЕРП има највише монаштва у СПЦ, читали су на интернету о седам хуманитарних конвоја које сам у то време, од 1999. до 2002. организовао за наш народ у Косовском Поморављу и обратили су ми се званичним писмом.
Писмо ме је затекло неспремног и не очекујући да ће и Владика Артемије и Патријарх Павле истовремено благословити такву могућност, питао сам свог духовника прво о томе немајући конкретну жељу или намеру већ изразивши став да ако благослов буде такав – одазваћу се позиву Црквеног одбора и запутити се у непознато. Владика Артемије је убрзо разговарао са Патријархом Павлом и следећом приликом ми рекао да су се обојица сложили и благословили да ме пошаљу у Африку. Због индоктринираности мање групе тамошњих Срба још из времена апартхејда (а и васпитања из комунистичког времена) на путу мисије сам имао проблеме са једним делом наших сународника који су вршили опструкцију. Такође, у том практично пионирском духовном подухвату мисије у Африци нисам имао никакву финансијску помоћ Српске Патријаршије већ се све заснивало на личном ентузијазму,визији, вери, духовном елану, полету и истрајности којом сам задојен у манастиру Црна Река.
3. Ваш одлазак у Африку пратиле су и две анегдоте. Можете ли нам их испричати.
Са Његовом Светошћу Патријархом Павлом сам се растао пред пут у Африку тако што ме је у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз речи: „Нећу да се мој монах срамоти по белосветским аеродромима“, а са Владиком Артемијем сам се растао (такође уз подршку духовну, савете и помоћ) и уз смех свих присутних, братије и гостију, због владикиних речи које ми је упутио у манастирском храму у Црној Реци на Аранђеловдан 2002. године, којих се и дан данас добро сећам: “Чувај се и добро пази да ми не завршиш тамо код Африканаца у неком њиховом паприкашу”…. Сада, хвала Богу, после једанаест година проведених у Африци, ево ме живог, здравог и поносног због многобројног духовног добра учињеног у нашој афричкој светињи, заступничким молитвама и духовним старањем нашег оца духовног Епископа Артемија.
4. Крстили сте пуно људи у Африци. Ако имамо у виду да у Јужноафричкој Републици делује велики број хришћанских верских заједница, на основу чега су они препознали да је Православље једина истинита вера?
Мислим да бисте сличан одговор добили ако бисте питали о томе било кога на било ком месту ове Божије планете. Једноставно, права и неискварена вера се осећа душом. Пречисти и свети, савршени лик Христов се утискује у срце када се роди вера у души, као што се може осетити и приметити затамњен и извитоперен лик Господа нашег Исуса Христа каквога проповедају многобројне хришћанске верске заједнице/групације/секте. Конкретно, поред мисионарских искустава са локалним Африканцима, имао сам и велики број искустава са Африканцима (белцима) који стицајем околности, као рођаци или пријатељи некима од наших Срба, присуствују светој тајни крштења, венчања, Божићној или Васкршњој литургији…. и онда ме сачекају испред светог храма да ми пренесу (скоро исти утисак од првог до последњег) и кажу ми да иако нису разумели ниједну реч али су дефинитивно осетили нешто много узвишеније и духовно значајније, од онога што имају прилике да осете на местима својих хришћанских групација где припадају рођењем и где редовно одлазе на молитву….
5. На промену вероисповести се у већини друштава не гледа благонаклоно. Како окружење, породица и пријатељи, реагује на људе који прелазе у Православље у Јужноафричкој Републици? Да ли се након преласка у православље јављају духовне недоумице код ових људи?
У Африци је заиста другачије. Африканцима су владали колонијалисти са стране, већином су били робови, а ипак су простодушни, ведри, захвални, задовољни са мало, иако живе у великом сиромаштву…. (пишем о онима где сам био и који живе на југу Африке: Боцвана, Намибија, Замбија, Зимбабве, Јужна Африка….). Да ли због тога или због других околности и разлога, код њих нема острашћености нити оптерећености те врсте. Пре бих рекао да се радују једни другима и једни за друге и због најмањег повода, а нарочито када су у питању важнији догађаји. Када постану православни, нисам приметио неке веће недоумице или да је нешто другачије по том питању, него што је код нас и са нама. Потребно је подгревање вере, јачање и напредовање у вери, редовно заливање, плевљење и окопавање духовне баште срца, ума и душе.
На жалост има ситуација да Црква (званична), као што је сада случај са СПЦ у Јужној Африци, сама, без духовне визије и страха Божијег, напусти тај народ и препусти их самима себи. Од јануара месеца прошле године када је Иринеј Гавриловић послао новог свештеника у Јоханесбург (извесног проблематичног али на екуменистичкој линији подобног Исајла Марковића), мисија СПЦ у Јужној Африци више не постоји. Потпуно је убијена и угашена. Африканци који су крштени, а и они који су се припремали за свето крштење и остали наши пријатељи су духовно препуштени сами себи.
6. Често екстремно грађански појединци и организације наводе да су Православни нетолерантни према различитостима, због чега нас често називају и клерофашистима. Објасните нам колико је Православље далеко од тоталитарних идеологија фашизма и расизма.
У Јужној Африци су кроз цео период апартхејда прогоњени и потлачени имали велику потпору у православнима. Лични адвокат и правни заступник Нелсона Менделе је био г. Бизос – Грк. Сама наша мисија потпуно одбацује расизам и било какве друге видове и облике тоталитаризма. Што се тиче домаће сцене у отаџбини, дубоко сам уверен да нема искреног, поштеног и добронамерног човека, који није свестан улоге и значаја духовности и вере православне у нашем друштву и заједници и њеног благотворног дејства на народ, нарочито од стране оних који су искрени верници и труде се да живе по својој вери. Широк је спектар врлина и практичне духовне и социјалне користи коју осећа сваки појединац и заједница од православне чисте вере.
Мислим да ти екстремно грађански појединци и организације које наводе да су Православни нетолерантни према различитостима ни сами у то не верују и свесни су истине али себи обезбеђују материјалну егзистенцију и финансијски напредак на име тих јавних парола и медијске пропаганде (а поједини можда просто инфицирани и затровани атеистичким и нихилистичким идеологијама и лажним и наопаким животним вредностима). Већина њих једноставно тако зарађују за живот. О души не мисле, сматрају да Бога нема и да је све дозвољено зарад остваривања личног комфора и интереса. Дакле, потпуно је губљење времена и беспредметно глувоме говорити и слепоме намигивати. Нека свако ради свој посао и онако како верује. Господ ће о свом славном другом доласку раздвојити овце и јарад са десне и леве стране.
7. Да ли Вам је тешко пао растанак са својим парохијанима? Да ли сте и даље у контакту са њима?
Наравно да сам у контакту са својим бившим парохијанима – Србима који живе на југу Африке. Тамо сам по благослову свога духовника Епископа Артемија и Патријарха Павла провео једанаест година. Успостављене су нераскидиве духовне везе. Прошли смо заједно добро и зло. Затекао сам светињу запарложену, напуштену, запуштену, понижену, а уз помоћ добрих и верних људи оставио светињу којом се поносе Срби у том делу света. Духовно смо оживели то свето место које је било заиста духовно мртво. Целокупан тај труд, борба, одрицања, рад, невоље, радости и жртва – урезали су се у душу и оставили неизбрисив траг у срцу и драгоцено искуство. Целокупан тај период и многобројна добра и благословена дела учињена тамо су за мене као монаха као што су родитељима њихова деца. Ти наши Срби у далеком свету су били моја духовна деца.
Растанак ми није пао лако, нарочито начин на који је до растанка дошло, нечасном спрегом тзв. Патријарха Иринеја са осведоченим непријатељима наше свете Цркве (бившим амбасадором Србије у ЈАР Г. В. – припадником црвене београдске аристрокатије са моћним политичким и удбашким педигреом и имућним бизнисменом из Јоханесбурга Н. А. који се у Србији представља за мецену и великог патриоту-русофила, а иначе је исто припадник давнашњих структура служби безбедности). Испратиле су ме клевете, сплетке, лажи, подметања, неискреност, немилосрдност, бездушност, незахвалност и суровост у којој су учешћа узели горе наведени (не)људи, затим неки свештеник Исајло који је упропастио претходну парохију у којој је шест месеци службовао и кога је због тога Иринеј Гавриловић наградио пославши га у Африку у једну до тада oд најуређенијих српских светиња у расејању (наравно, тај нови свештеник се потпуно уклапа у модерну екуменистичку и бескрупулозну визију савремене СПЦ), затим наставница српске допунске школе из Јоханесбурга – иначе лична пријатељица ђакона Стевана Рапајића – вечитог секретара Црквеног Суда и “девојке за све” у Београдској Патријаршији….
О свему бих могао дуго сведочити и исповедати истину али сам уверен да је исправније препустити Господу у руке Његове. Благодаран сам Богу што је мене грешног и недостојног удостојио да у маломе прођем кроз неправде, неблагодарност, клевете и прогон и нешто слично кроз шта је у великом прошао наш духовник и старац Епископ Артемије на свом исповедничком и голготском путу сведочења Првострадалника Господа нашег Исуса Христа и чисте и неокрњене наше свете вере Светосавске.
8. Када се помене мисионарење углавном се помисли на земље које историјски нису имале контакт са провослављем. Да ли је у Србији која је припада православном свету неопходна мисија и како је реализовати?
Тачно је да се првенствено духовна мисија врши међу неправославним народима али је исто тако неопходна и међу онима који припадају православном народу али су се удаљили од својих духовних корена и извора – што је управо био случај са нашим Светосавским српским народом у време тоталитарног, деструктивног и безбожног комунизма, па социјализма и до данас нехришћанског и суптилног неокомунизма под маском либералног капитализма. Мисија нам је насушно потребна. Реч Божија, смисао живота. Мисија се може вршити благословено само ако је чиста, исправна, искрена, посвећена, бескомпромисна, духовна, по речима св. Јустина Ћелисјког, да је једино истинско добро које можемо чинити нашем ближњем оно које му чинимо ради његовог вечног спасења. Наравно да је потребна добра организованост, правилна конструкција, помоћ и подршка оних који су на челу Цркве. Колико је данас то реално у СПЦ – сасвим је посебна тема. Чиме се баве и о чему разговарају епископи на Сабору и свештенство на заједничким састанцима са својим епископима – потпуно је засебна тема. Чини ми се да то нису охрабрујуће и перспективне теме. Да ли сте прочитали нешто конкретно о потреби мисије и улагању у мисију у последњем Саборском извештају СПЦ? Опет понављам, слава и хвала Господу Богу што међу нама имамо Његово Преосвештенство Епископа Артемија.
Такође, за дело мисије нашем народу су потребни истински пастири који се труде да буду добар пример својим животом (упркос нашим слабостима које у себи носимо као људи), да буду људи духовни, исправне вере, саосећајни, монаси и свештеници који проводе свој живот са страхом Божијим, не екуменисти, клеветници, сплеткароши, каријеристи, они који се додворавају свакоме, свему и свачему спаљујући своју савест, материјалисти које руководи једино лични интерес, који све релативизују и светињом тргују…. Српском народу је неопходна мисија коју ће спроводити пастири истински забринути за душу народну, духовници који са својим народом деле добро и зло, учећи их истинама Божијим, заповестима Божијим и црквеним, хришћанским врлинама и добрим делима, руководећи их својим искуством и саветујући их како да се уклањају од зла и како да побећују грехе, пороке и страсти уз Божију помоћ, учећи их посту, молитви, светим тајнама, да се некрштени крштавају, невенчани венчају, неисповеђени исповедају, једном речју учећи их и упућујући Божијем путу вечног спасења.

Оче Пантелејмоне хвала Вам још једном на одвојеном времену. Свако добро од Господа Вам желимо.