МИСИЈA ЈЕ ОБАВЉЕНА – ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ!

ШТА ЈЕ МИСИЈА ПРАВОСЛАВНА, А ШТА МИСИЈА ОФИЦИЈЕЛНЕ СПЦ?

Како су „званична“ СПЦ и тзв. патријарх Иринеј – перјаница екуменистичке свејереси, угасили и разорили православну и благословену мисију СПЦ у Јужној Африци?

Поред многобројних штетних и нечувених догађаја који су до сада незабележени и који потресају нашу свету СПЦ од блаженог упокојења Свјатјејшег Патријарха Павла и доласка новог патријарха Иринеја на патријаршијски трон, лично могу да посведочим из прве руке каква је штета нанета СПЦ и њеним верницима у Јужној Африци. Овом приликом ћу само поменути део који се односи на мисију. Цркве нема и не може је бити без мисије. Наравно, постоји више врста мисије. Овај део мисије у којој сам се трудио уз Божију помоћ у Африци – спада у ону изворну мисију када се у удаљеним крајевима проповеда реч спасења и наука Божија међу онима који нису крштени – просвећени именом Христовим.

У Јужној Африци смо до прошле године имали, први пут у историји СПЦ, веома успешну духовну мисију, крстили смо приближно 200 Африканаца и припремали њих још толико за свету тајну крштења. Имао сам редован контакт са школом, сиротиштем и још три веће групе Африканаца у предграђима Јоханесбурга и Преторије. Одлазили смо редовно у посету, служили богослужења, држао сам часове веронауке, позивао их у госте на црквене празнике, организовао им превоз до наше светиње, одлазио на њихове састанке када ме позову, учествовао у њиховим школским и осталим свечаностима и заиста изградио један хришћански и може се рећи породичан однос са њима заснован на поверењу, поштовању, љубави и пастирској бризи за њихове душе.

Та, за СПЦ несвакидашња мисија која се неколико година одвијала у Јужној Африци, привукла је пажњу шире јавности, наших сународника у отаџбини и расејању и великог броја српских медија (писаних, електронских….) на свим континентима, чак и осталих православних народа и сестринских помесних Православних Цркава по свету (писао сам, слао фотографије и видео записе о мисији и у Египат-Александрију, Русију, Аустралију, САД, Канаду, државе Западне Европе, Грчку, Кипар….). Како је време пролазило, запазио сам на нашим заједничким окупљањима све већи број људи различитих узраста – од омладине до стараца, жељних истинске и праве вере и речи и науке Божије. Када бисмо се дружили или окупљали на молитви, упркос тешким условима живота,понекад би личило на ону атмосферу коју апостоли описују из првог века Хришћанства да су сви били једна душа и једно тело са заједничком имовином….

Од прошле године, када је патријарх Иринеј екумениста, под јаким утицајем тадашњег амбасадора Србије у ЈАР Г. В. (припадника црвене београдске аристрокатије са моћним политичким и удбашким педигреом) и једног имућног бизнисмена из Јоханесбурга Н. А. (који се у Србији представља за мецену и великог патриоту-русофила, а иначе је исто припадник давнашњих структура служби безбедности) послао новог свештеника у Јоханесбург (неког новорукоположеног Исајла Марковића из Крушевца који за само 6 месеци у својој претходној парохији оставио велики неред за собом – иначе типичног представника несавесног дела најновијих генерација попова – склоних сплеткарењу, подметањима, клеветању, недуховних, бездушних материјалиста….), мисија СПЦ у Јужној Африци више не постоји. Потпуно је убијена и угашена. Африканци који су се спремали за свето крштење и остали наши пријатељи су духовно препуштени сами себи. Неки су, немајући другог решења ни избора, почели да одлазе на места најближа њиховим домовима где се окупљају разноразне хришћанске групације које са светим Православљем немају ништа.

Од јануара месеца прошле године (када је Иринејевим Актом послат нови свештеник у Јоханесбург), поред остале несагледиве штете – на првом месту духовне, из једине српске светиње у Африци нема никаквих вести (чак ни на официјелном сајту СПЦ или новинама Патријаршије – претходно је било бар једном месечно), ни догађаја, ни једне речи или фотографије о мисији, ни годишњег извештаја, ни шта се тамо дешава, шта се ради, предузима, како се живи у тој нашој до недавно веома активној, преображеној и васкрслој Црквеној општини која нам је била и служила на част и понос. Мисија “главног менаџера СПЦ” (коју полако претварају у сурову корпорацију сервилну овоземаљским моћницима) – екуменисте и пацифисте Иринеја је употпуњена и испуњена. Мисија СПЦ у Африци је угашена и више не постоји. Ово није једини случај. Последњих 5 година је на стотине уклоњених свештенослужитеља и духовних пастира који су имали веома добре резултате и очигледне плодове свога доброг пастирског рада. Почетак и најрадикалнији пример ове нечувене и веома штетне праксе у СПЦ са несагледивим последицама је свакако прогон правоверног Владике Артемија – обновитеља српског монаштва и васкрситеља православних српских драгуља и бисера – манастира на Косову и Метохији и Рашкој области. Докле ћемо трпети ову духовну штету? Док год будемо немо и пасивно посматрали и ћутали о овим несрећним штеточинитељима Српске Цркве и наше свете Светосавске вере.

Из овог петогодишњег кошмара и штете која се наноси нашој светој Цркви и вери, ћемо изаћи, спасити се и Господ ће нам помоћи, уколико пројавимо православну свест и одговорност коју као православни Срби имамо пред Господом Богом и нашим светим и славним прецима. Шта нам је чинити? Живети одлучно, стрпљиво и истрајно онако како верујемо и осећамо, како су нам пренели и оставили у наслеђе сви свети из рода нашега. Не како нам застрашивањем и претњама намећу они који по допуштењу Божијем тренутно имају власт у официјелној СПЦ, а силе њене су се одрекли, него онако како је Богу угодно и благословено. Не са онима који већ увелико газе каноне свете Цркве и грубо крше апостолска правила сами себе рашчињавајући ширењем свејереси и сопственим животом. Не за онима који испуњавају новинске чланке својим аферама и скандалима, већ за истинским слугама Божијим оличеним у Владики Артемију – верном ученику св. Јустина Ћелијског и земљака и духовног наследника св. Владике Николаја Лелићког, Охридског и Жичког….

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)