Скоројевићко одушевљавање Америком

Атмосфера у медијима је почела да се пумпа већ пар седмица пре Вучићевог пута за САД, али су последњих неколико дана пре путовања и, разуме се, слетања на светло америчко тло већ били тешко подношљиви за свакога у Србији ко иоле држи до себе. Те о „хемији“ која влада између Вучића и Бајдена, те о америчким корпорацијама које само чекају да их српски премијер званично, у непосредном разговору замоли да улажу у Србију (упркос њеном нерадном народу, пуном лоших, анахроних и неефикасних, непротестантских обичаја, о митоманији и да не говоримо), те о усхићујућој могућности да, током Алековог и Џоовог tête-à-tête у Белој Кући, чак и он – да баш он, Барак Хусеин Обама – провири кроз одршкринута врата, обојицу поздрави са једним „Hi, how’re you doing?” и, о среће и радости! чак издвоји неколико минута из свог busy schedule, и прикључи им се у пријатном, а зашто не и садржајном разговору.

Јасно је да се ово исфорсирано идолопоклонство намеће одозго. Што од западно контролисаних медија, што од западно финансираних НВО, што од лењих или корумпираних „аналитичара“, што од старо- или новопечених прозападних политичких „елита“. Што га не чини мање дегутантним.

Наравно, и они који руководе овим матриксом су свесни чињенице да свему овоме мора да се да и неки „виши смисао“, у складу са мантром која је већ одавно постала лозинка за јавно декларисано припадништво „модернизаторско-прозападној“ касти: „нема љубави, само интереса“. То је, уједно и згодан начин да се још мало, елегантно али ефектно, „спусти“ и земља која је традиционално блиска срцима већинског народа: „Наравно, Русија је традиционално пријатељска земља, али ми морамо да се водимо сопственим интересима, морамо да будемо себични“. Итд. итд.

А коме може да буде у интересу да не „сарађује“ са још увек водећом светском силом, даље гласи овај маркетиншки аргумент. Само још да се јасно дефинише шта би та „сарадња“ стварно значила – па можда и могли да дођемо до иоле чврстог тла. Да имамо нешто опипљиво, на основу чега би могли да будемо „реалисти“, а не пуки заљубљеници у the American way of life, без и трунке разумевања шта он стварно данас значи и подразумева, у земљи која је, од нето повериоца, за мање од 30 година постала најзадуженија земља у историји човечанства.

Међутим, суштина те „сарадње“ се држи намерно магловитом, што је и разумљиво, са становишта оних који ову маглу и продају. Говори се, дакле, о „америчкој подршци европском путу Србије“, о „помоћи“ у решавању косовског питања (као да већ нисмо видели шта нам је та „помоћ“ донела, и шта нам доноси сваки пут кад се негде завиори застава „велике Албаније“, кад чујемо још једну, већ безброј пута понављану лаж о Сребреници и „геноцидним Србима“, кад прођемо поред зграде Генералштаба, итд). А како ће то баш Америка да нам помогне у остваривању и једног нашег, и само нашег националног интереса – то једино никако да чујемо. Зато што тога нема. САД су решиле да ходају добро утабаним стазама нацистичке Немачке (уз чежњиве, једва скривене љубоморне гримасе Немачке, која то овог пута мора да ради много подмуклије) и, свуда где је могуће, своде Србију и Србе на најмању, најобесправљенију, најбеднију, најмање одбрамбено и репродуктивно способну меру.

Но, овде је корисно, и маркетиншки пробитачно одржавати фикцију да је ово иста она Америка из доба Хладног рата, „земља слободе и једнаких могућности за све“. Земља која је Немце и Јапанце дигла из пепела пораза и претворила их у економске титане, која је развила Јужну Кореју и спасла је судбине Севера, која је послератну западну Европу обновила и одбранила од тоталитарне претње која је, како се тврдило, само чекала да пробије „гвоздену завесу“ и совјетизује цео континент. То је, уосталом, земља коју су Срби у глобалу, ако не волели, онда засигурно поштовали. Али то више није та земља, unfortunately.

Од пада Берлинског зида и краја Хладног рата, а поготово у периоду после 11. септембра 2001 – америчка „помоћ“ је искључиво усмерена ка поробљавању држава. Што кроз дужничко ропство, што кроз продор и тржишну доминацију америчких корпорација, што кроз подривање суверенитета посредством терориста, државних удара, обојених револуција, медијске сатанизације, што кроз голу, отворену агресију.

То је последица свесне одлуке новоустоличених америчких, неоконзервативних „елита“ које су замениле оне традиционалније, дефинитивно после 11. септембра 2001, када је и сам Весли Кларк (полу)јавно признао да се десио „државни удар“. Пад омраженог реалсоцијализма (са важним изузетком Кине, али то је посебна прича) је, у неокон перцепцији, представљао не неки општечовечански тријумф, не коначну „победу слободе“, после које смо могли, по Фукујами, да завршимо са „историјом“, и кренемо чврстим кораком ка либерал-демократској нирвани, и својеврсном новом Златном добу. Не, за неоконсе – то је представљало јединствену, предаторску прилику да се профитира на рачун туђе наивности, немаштине, глађу за пропуштеним, неиживљеним и неиспробаним „чарима“ капитализма са холивудских екрана, да се попуне „вакууми“ створени нестанком равнотеже коју је омогућавало присуство друге суперсиле. Тај анимални порив је nouveau Америци неоконса донео велике геополитичке добитке – али и радикалну промену статуса, од највољеније или, бар, најпоштованије, до светски најнегативније перцептиране земље, нове „империје зла“ која је надоместила ону совјетску из Реганових пред-горбачевских говора.

И како ће, онда, ова садашња Америка да нам „помогне“, какву то општу корист може да нам донесе? Тиме што ће нам направити „велику Албанију“ испод носа, укинути Републику Српску, одвојити нам Војводину, дићи у ваздух Македонију, отуђити Црну Гору, охрабривати Хрватску да почисти и оно мало преосталих Срба, подстицати исламски екстремизам и радикализам у региону? Што ће нам њихове корпорације покуповати све што вреди, а што нису покуповали њихови савезнички шеици, и претворити нас у јефтину радну снагу у сопственој земљи? Што ће нас „пријатељски убедити“ да прихватимо генетски модификовану храну и усеве? Што ће нас додатно удаљити од јединог стратешког пријатеља којег смо икада имали и јединог цивилизацијског круга у ком можемо да задржимо свој идентитет, интерес и државност? Што ће нам „реформисати“ Цркву до непрепознатљивости? Што ће нас угурати у тзв. Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), у којем ће корпорације преузети примат над државама?

Не треба заборавити још једну компоненту ове масовне пропагандне операције – играње на карту страха. Од неког новог бомбардовања, санкција, „повратка у 1990-те“. Може се приметити да се на то праве честе алузије. Другим речима, хоће се рећи – немојте бити луди, пустите их, видите да могу да нам раде шта хоће, боље их не срдити, или, још боље, „клекнути“. Само, опет, чак и да је тачно (а није) – где то води, осим у одлагање казне и тихо умирање? Милош, кад је љубио турске скуте, у исто време је и ширио државу. А сад, за љубљење скута – добија се управо супротно. Ту чак нема ни примеса „реалполитике“ којом би данашње марионете да засене простоту. Има само „реалполитике“ за њих лично: новац, друштвени статус, пензијица. Док им не истекне рок употребе.

Последњи аргумент „амерофила“ је – нема алтернативе. Другим речима, највећа и најмногољуднија земља на свету, и интеграциони процеси које оне нуде – све то не постоји, према напредњачко-социјалистичком-НВО „реалисти“. А, ако се баш мора признати њихово постојање, онда је крунски аргумент – Русија, Кина, Евроазија, нови „Пут свиле“, земље БРИКС су „далеко“, а ми, забога, „живимо у Европи“ (добро је да Марко Поло није био напредњак или социјалиста). Па и Србија новокрунисаног краља Петра I Ослободиоца је живела у Европи почетком 20. века, чије су главне државе биле много важније светске силе него што су данас – и то је није спречило да се заинати и нађе нова тржишта када је та иста „Европа“, у лику Аустро-Угарске, покушала да је уцени и економски задави. И то у време неупоредиво примитивнијих комуникација.

Оно што овдашњи „амерофили“ такође не могу да схвате је да обичном Американцу још увек чврсто утемељеном у америчкој митологији, у чувеном „Америчком сну“ (за који ће, кад се опусти и попије по коју, признати да је у највећој кризи икада) – њихово понашање и држање достојно најдубљег презира. Срби су волели Американце, макар и из филмова, управо због тог индивидуалистичког духа, непокорног, који никада не признаје предају, и никад се никоме не клања. И није баш све то Холивуд измислио – има још тог духа преосталог међу тим обичним народом, поготово у унутрашњости земље, између источних и западних космполитских обала. Бити нечија марионета – незамисливо је том духу досељеника (чији су предводници, истина, „очистили“ континент од домородаца, што је посебна тема) који су поставили темеље из којих је, многи ће рећи малигно, израсла садашња зла империја. С друге стране, пионирски, истраживачки и, најважније, предузетнички дух би их данас водио управо у правцу Истока, и нових прилика које се тамо рађају. Ризик? Па то је део игре, и то онај најузбудљивији. Ко још осим кукавице или корумпираног неспособњаковића би уопште желео да се утапа – пардон, „интегрише“ – у бирократски левијатан звани ЕУ?

Наравно, амерички дипломатски чиновници ће слати сасвим другачију поруку, тапшаће домаће амеро-групије по рамену, „дивити“ се њиховој привржености „западним вредностима“ и дизати њихово „реформаторство“ у небеса. Али, вреди се подсетити како су све западне, а поготово америчке марионете или улизице на крају завршавале.

Ако је Џо Алеку прави пријатељ, он ће му то дискретно шапнути у уво. Или му бар послати смс.

Александар Павић – ФСК