Против злоупотребе празновања Миланског едикта

Миланским едиктом 313.године Свети цар Константин је озаконио престанак прогона верника Хришћанске вере (Православне). Није још прогласио Хришћанску веру за званичну веру свога царства, него је дозволио слободно испољавање те вере као и сваке друге, без последица по живот.

То је била велика радост и олакшање за Хришћане. Од тада су могли слободно да граде своје храмове, да долазе слободно на Богослужења, да нормално живе и раде без бојазни да ће их неко ухапсити или погубити само зато што су Хришћани- Православни.

Нормално је да се свечано прославља овакав догађај, али како?

Обично се Светитељи славе по месту где су окончали свој живот, а не где су рођени. И атрибут уз име добијају по месту столовања или окончања живота, а не по месту рођења. Следствено, нормално је да та прослава буде у Милану, где је тај едикт и донет.

Друго, и још важније, Едикт је дао слободу за тадашње Православне Хришћане, за исправну веру, благодатну, аутентичну, основану од Самог Господа Исуса Христа, оживљену и руковођену Духом Светим, возглављену Богочовеком Христом, благословену од Бога Оца, а пренету Светим Апостолима, и њиховим ученицима и наследницима, у разне крајеве васељене.

Он је дао слободу за све вернике свих вероисповести да слободно живе и делају у складу са својом вером, али је посебно истакао да се не гоне Хришћани, и да се њима даје слобода вероисповедања.

Тада је постојало само Православно Хришћанство, и ниједно друго, и када је писао, и дао слободу Хришћанима, он је дао слободу ЈЕДИНО ЗА ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО, јер друго није ни постојало.

Њему се показао Крст Христов, Православног Христа, Оснивача Хришћанства, пун силе и благодати, и он је поверовао у ту веру, и тој вери дао слободу. Та сила НЕ ПОСТОЈИ У ДРУГИМ тзв. „хришћанским“ вероисповестима, које су пуне јеретичког учења, и које су својим непокајаним стањем отерале благодат Духа Светог. И не само да су отерале благодат Духа Светог, па остале у чисто природном, биолошком стању људском, него су се напуниле, услед тих непокајаних јеретичких грехова, и упорног остајања у њима, напунили су се демонским духом- хладним, гордим, немилосрдним, мрачним, властољубивим.

Њих Свети Цар није уврстио у Хришћане којима даје слободу вероисповести, него само Православне.

Он се крстио Православно, саградио Православну цркву Светог Васкрсења у Јерусалиму, сазвао Православни Први Васељенски Сабор, на коме су учествовали само Православни патријарси и епископи, и на крају се и посветио као Православни Светитељ.

Пре тачно 100 година свечано је прослављено 1 600 година од „Миланског едикта“, али на ту прославу позвани су били, и присутни, само Православни патријарси и епископи.

И то је ПРАВИЛНО и БЛАГОСЛОВЕНО.

Тако, једино Православни могу да прославе давање слободе за живљење у истинској вери, што је велика победа Хришћанства.

Након 100 година, ове године, нуди се, боље речено- намеће, начин прославе који није благословен, и намеће се, чини ми се, и против воље надлежног епископа, прослава, уместо победе давања верских слобода за Православне, „победа“ давања слободе за све могуће јереси и секте.

Моје дубоко убеђење је да то није по вољи ни Богу, ни самом Св.Цару Константину.

У исто време ће се скупити, поред Православних, на стотине хиљада разних јеретичких групација, које су отпале од Православља, и оне ће скрнавити ову прославу својим „службама“  у јеретичком духу и мраку.

Римокатолици су и овај пут искористили овај јубилеј не би ли на велика врата ушли и вршили негативан утицај на Православне, , а све у циљу поробљавања и владања над Православнима.

Какав ће то хаос да буде, неблагословен, „вавилонско смјешеније“ где ће маса верника (ако их буде толико, јер је народ у већини против таквог слављења заједно са јеретицима) да буде у храму Православном, а недалеко одатле, на десетине хиљада, а можда и стотине, како је најављено, римокатолика, да буду на римокатоличкој миси на отвореном.

А да не говоримо још и о оним разним протестантским групама, и ко зна ко још.

На велика врата се хоће увести непокајани јеретици у Православну Цркву, што је забрањено канонима Светих Васељенских Сабора, на чије су се поштовање обавезали сви епископи СПЦ, и уопште Православне Цркве, приликом својих Хиротонија.

Васељенски Сабори су забранили мољење заједно са јеретицима, а овде ће се окупити на десетине и стотине хиљада јеретика.

Кад се каже да они само присуствују, да не учествују у Богослужењу, то није тачно, јер се и они моле на нашем Богослужењу- у себи, а каже се да и Православни верници учествују на Богослужењу својим молитвама, иако не врше Службу као свештеници, али само присуство и учествовање у молитви сматра се делом  Богослужења.

Негде им чак дају и „запивку“, која се даје само Православним свештенослужитељима, и нафору, која се даје само крштеним Православно верницима. Како се може давати онима који нису примили Свето Крштење исправно, и који нису чланови Православне Цркве, „запивка“ из олтара, коју не узимају чак ни Православни верници мирјани, него само свештеници?  И то узимање нафоре и „запивке“ је део Богослужења, и оне се узимају у току Службе. То није обично људско гостопримство, ручак на који си позвао госта, већ је то Духом Светим освећен хлеб, који се даје само Православно крштенима.

Опијеност идејом заједништва са непокајаним јеретицима, прелесном, вавилонском идејом о заједништву, којa негира  Истину, догме, каноне, историју,  и која преступа све то, одбацујући трезвена сведочења Духа Светог, одбацујући одлуке Васељенских Сабора, понашајући се као да оне не постоје, одбацујући заклетве на хиротонији о чувању вере и поштовању Васељенских Сабора, и њихових канона и одлука, одбацујући исповедање вере, који је сваки Православни Хришћанин исповедао на Светој тајни крштења, које је без јереси „Филиокве“, и које исповеда да верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву-Православну.

То је прелесна идеја о заједништву, поткрепљена погрешним тумачењем Светог Писма, а оправдавана једном прелесном идејом, која не потиче од Духа Светог, него од  духа „Новог доба“, који је демонски дух, дух обмане.

Опседнутост људском љубављу, без освртања на Бога и Његове Заповести, изражене преко Светих Отаца, без освртања на историју Цркве, на знање о догматима, на трезвено сагледавање тих других, који су ван Православне Цркве; непослушност Цркви, вери, Богу, а све заједно прелесна идеја да Бог воли да смо сви заједно, да уђемо у заједницу са свим могућим јеретицима, са њиховим демонским учењима и духовима.

А они то потпуно свесно раде.

Једина њихова намера је да покоре Православне, и ничег ту више нема- да униште Светлост, као сведока њихове таме, да униште Љубав, као сведока њихове мржње, да униште милост и топлину, као сведока њихове немилосрдности и хладноће, да униште оне који су послушни Богу, као сведоке њихове непослушности, и оне који носе благодат, силу Божију, као сведоке њиховог одступања од исте, и предавања власти над собом демонским духовима. Никакве љубави ту са њихове стране нема. Једна велика прљава игра са Запада, и једна велика обмана.

Наши епископи и свештеници и верници који наседају на све ово, опијени су неком лажном идејом, у духу нетрезвеном. Усвојили су- неки више, неки мање- ту јеретичку „Њу ејџ“ идеју о јединству целог света, и о потреби, сходно томе, да се и религије уједине. То учење није од Бога, није од Духа Светог, него од демонског духа, који тежи да уједини све да би се лакше зацарио непоменик.

Третирање римокатолика као равних са нама, третирање римокатоличких бискупа и кардинала  и самог папе као епископа, као у истој равни са Православним епископима, је НЕДОПУСТИВО. Уважавање њих као „хришћанских епископа“ је НЕДОПУСТИВО, јер се тиме прихвата и оправдава, без њиховог покајања, велико одступништво од Бога, Истине и Изворне Православне Цркве, онако како Ју је Господ оформио,и како Је руководи. Оправдава се њихово јеретичко учење, и још горе, говоре (појединци), како ми, Православни треба да видимо шта смо погрешили!!! Да Бог сачува! НИСМО МИ НИШТА ПОГРЕШИЛИ, И НЕ ТРЕБАМО МИ НИШТА ДА МЕЊАМО, и никакве уступке да правимо, него требају ОНИ ВЕЛИКО ПОКАЈАЊЕ, и не само покајање, него и да престану да чине све то што су до сад скоро 10 векова чинили, и да одбаце све оно што су изменили у живом Предању Цркве и у Њеним догмама.

Чини се грех ако се они у непокајаном стању, не одбацивши јерес, и не примивши Духа Светог, третирају исто као валидни епископи „хришћанске цркве“.

Каква је то „црква“ без Духа Светог???

Шта чини Цркву? Не, обична гомила људи, него Дух Свети, Који их повезује и уједињује, освећује и надахњује.БЕЗ ЊЕГА НИЈЕДНА СКУПИНА ЉУДИ НИЈЕ ЦРКВА.

А КОД РИМОКАТОЛИКА ГА НЕМА.

Једина заједница би могла да буде када би римокатолици дошли у Православне храмове да се крсте Православно, да одбаце, усмено и писмено, сва јеретичка учења, и да постану Православни.

А, то није сједињење римокатолика са Православнима, него би то било да римокатолици постану Православни, тако да више не би били римокатолици, те се не може говорити о сједињењу тих група, него сви постају Православни.А то ОНИ НЕЋЕ.

„Сједињење“ римокатолика са Православнима је НЕМОГУЋЕ, НИ ТЕОРИЈСКИ НИ У ПРАКСИ, А ДА ЈЕ ПО БОГУ, ОСИМ ОВАКО- ДА ОНИ КОМПЛЕТ ПОСТАНУ ПРАВОСЛАВНИ.

Римокатоличка „црква“, ако одбаци јереси (А НЕЋЕ), она би постала једна од  Помесних Православних Цркава, и више не би била римокатоличка, папоцентрична (А ОНИ ТО НЕЋЕ). Папа би био само један од патријараха, а не поглавар целе Цркве.

Ни теоријски, ни у пракси није могуће сједињење Православних са римокатолицима, осим кроз поунијаћење Православних, и одбацивање Светих догмата и Светог Предања, и Свете Вере од стране Православних, ради људске љубави, и људске, не по Богу, заједнице са римокатолицима. А ТО ЈЕ ГРЕХ. И то се спрема, ка томе одређени кругови теже. И то је толико ОЧИГЛЕДНА намера римокатолика.

Кажем још једном-НЕМОГУЋЕ ЈЕ, ни у теорији, ни у пракси, да се сједини  јеретичка организација цезаро-папистичке државе и религије, са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом      ( Православном).

Било ко да дође на ту свечаност од других религија, наши епископи ће му, као домаћини, указивати част и поштовање, чиме ће се огрешити о своју веру. Уместо да их разобличе у лице, јавно, они ће их третирати као „епископе“  друге, под знацима навода „валидне“ „цркве“, и тиме ће створити лажну слику и код тих самих, а и код свих који буду то гледали, као да их уважавају као исправну веру, уместо да их својим незвањем трезне да схвате да нису на Христовом Путу. Још ће се тим смјешенијем разних религија грешити о сопствену веру, по којој је забрањено  (Свети Оци су забранили, руковођени Духом Светим) молитвено заједништво са неправославнима, као и о сведочење Истине о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

Та „Њу ејџ“ верзија екуменизма управо је еклисиолошка јерес, јерес која се греши о Православно учење о Цркви, уз већ десетвековну пневматолошку јерес римокатолика, која се греши о учење о Духу Светом, уз сотириолошку јерес римокатолика која се греши о учење о спасењу, продајући за паре „опроштајнице грехова“,и још друге јереси- о Мајци Божијој, бесквасном хлебу, итд…

Та еклисиолошка јерес је јерес против Цркве, јер хоће да негира  Истину, и Јединственост Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, у Којој обитава и Коју руководи Дух Свети, а то је једино Православна Црква. Хоће да је доведе у заједницу, боље рећи, у подчињени положај, да је обесвети, да јој истера из Ње Духа Светог, па да је присаједини свом мраку. Хоће да је доведе у заједницу са свим могућим мрачним и демонским, новонасталим одступањима од једне једине праве вере, и тиме покушају да униште сведочење Духа Светог у Православнима, да униште благодат у Православнима, па да се зацари мрак на Земљи.

Али, Жив је Господ! Као што је обећао, неће нас оставити сироте. До краја света неће нестати сведочења Божијег и присуства Духа Светог.

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“