Хиљаде Хрвата у четницима

Дража Михаиловић са муслиманима у околини Добоја

НАЈПОЗНАТИЈА имена међу словеначким четницима били су светски познати гимнастичар Леон Штукељ, освајач шест олимпијских медаља, и каснији економиста светског гласа Александар Бајт, који је Тита у својим мемоарима назвао нечасним човеком, јер је 1941. први напао четнике, а до краја живота тврдио, и на томе, у много чему, заснивао легитимитет своје владавине, да се десило обрнуто.

Бајт је веровао да је Краљевина Југославија била најсрећније решење за словеначки народ, а Штукељ је пред крај живота одбио да постане почасни председник Гимнастичког савеза Словеније, јер је желео да остане веран изворним идејама „Сокола“, спортско-патриотске организације Краљевине Југославије.

ПОЧЕТКОМ 1942. Михаиловићев покрет ширио се и у Босни и Херцеговини и Хрватској. Понајвише због тога што је генерал Михаиловић од снага које су му изражавале лојалност све чешће тражио да се не свете хрватској и муслиманској деци и женама, а да према муслиманима воде помирљивију политику. У томе је у неким деловима Босне и Херцеговине имао и успеха, о чему сведочи босански четнички командант Доброслав Јевђевић, који је са својим херцеговачким колегом Петром Баћовићем, на захтев Михаиловића, радио на помирењу с муслиманима:

– И Баћовић и ја и у Дрежници и у Коњицу у присуству све војске и муслиманских првака одржали смо говоре у којима је изложена наша нова линија према поштеним муслиманима, што је трупу дисциплинирало, а међу муслиманима изазвало огромно одушевљење.

– Јуче после тих говора и пошто су кроз Мостар прошли муслимански прваци у шајкачама и са орловима на капи, састало се синоћ у Мостару преко стотину најугледнијих муслимана и сви су силно загрејани за ту сарадњу видећи у њој једину могућност спаса.

– Од својих пријатеља у (италијанској) армији сам сазнао да Италијани желе да наоружавају муслимане против Срба, па сам хтео да онда то наоружање (муслимана) вршимо ми преко наших људи и да место противника формирамо ми од апсолутно сигурних људи чете савезника.

– Ја сам непрекидно одржавао везу са шефовима националних муслимана већ девет месеци и сад их могу повести у сваку акцију пре него ико други.

Тако је у Босни и Херцеговини формирана муслиманска национална војна организација, која је саопштила да су „усташки зликовци узрок свега зла у нашем народу“, осуђујући „све муслиманске отпаднике који су приступили усташком покрету“.

ЈЕВЂЕВИЋ је, међутим, имао проблема са деловима своје војске, јер су се неки његови борци „страшно острвили“ према муслиманима. Обавештавајући о томе генерала Михаиловића, навео је да су гатачки четници побили „стотинак недужних муслимана, међу којима и једног који је спасао десетине Срба“, а да су приликом напада на Фочу убијена и „два најбоља српска пријатеља“.

Михаиловић је инсистирао на томе да се грешке не понављају, а потом и дa се обрати „нарочита пажња муслиманима“, па је његов покрет успео да формира десетак муслиманских четничких одреда, а у источној Босни и један муслимански корпус.

Генерал је придобио наклоност и низа водећих муслиманских интелектуалаца. Међу њима су били: судија Мустафа Пашић из Мостара, Мухамед Ћемаловић из Београда, др Исмет Поповац из Коњица, херцеговачки бег Мустај Хаџихусеиновић, функционер Југословенске националне странке Мухамед Прељубовић, поручници Хуснија Ченгић и Омер Ченгић, Есад Вехабовић из Босанске Градишке, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић и Мустафа Лехо из Благаја, код Мостара, имам из Коњица Џемал Кршлаковић, мајор Фехим Мусакадић и Мехмед Панџо из Сарајева, професор Београдског универзитета Мехмед Беговић, београдски имам Абдулах Хоџић, капетан Хусеин Ровчанин, а Мустафа Мулалић из Ливна био је један од најближих Михаиловићевих сарадника, члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета.

ДЕЦЕМБРА 1943. у Михаиловићевој војсци је било око 4.000 муслимана, који су чинили око осам одсто целокупног састава Југословенске војске у отаџбини.

Југословенска војска у отаџбини имала је немали број присталица и у пројугословенски оријентисаним деловима Хрватске, посебно у оним крајевима који нису били у саставу НДХ. Поред Каштеланског четничког одреда и Сплитско-шибенског четничког батаљона, покрет генерала Михаиловића имао је своје симпатизере и у Макарској, на Корчули, Крку и другим деловима Хрватске. Динарској четничкој дивизији Момчила Ђујића 1941. приступило је 510 Хрвата. Само у Другом четничком одреду Динарске дивизије било је око 2.500 Хрвата.

Према једном озбиљном хрватском извору, у Сплиту је после капитулације Италије чак око 30 одсто Хрвата „драговољно приступило четницима“.

Један од најближих Михаиловићевих сарадника, Звонимир Вучковић, био је Хрват, један од водећих политичких саветника био му је бивши католички свештеник Ђуро Виловић, а већи део рата у његовом штабу су провели и банкарски стручњак др Звонимир Бегић и Владимир Предавец, син бившег потпредседника Хрватске сељачке странке Јосипа Предавца.

У ПРОУСТАШКИМ, али и у неутралним деловима Босне и Херцеговине и Хрватске, босанско-херцеговачки и хрватски четници су, светећи се хрватским и муслиманским усташама за геноцид над Србима, током рата починили и низ злочина над цивилним муслиманским и хрватским становништвом. У Михаиловићевој архиви није пронађена ниједна његова наредба за одмазде према цивилима, из чега би се могло закључити да он није одобравао ове злочине.

У неким документима из 1942. генерал Михаиловић је говорио да се четнички „покољи морају спречавати“, наредне године позивао је на сарадњу и хрватске домобране и „све исправне муслимане и Хрвате“, а 1944. образовао је „засебне хрватске и муслиманске јединице“, у које су, према његовој одлуци, примани и „они Хрвати и муслимани који су привидно узели назив усташе“.

Перо Симић – Новости