Генерал Михаиловић јуче и данас

Одлука Врховног суда Србије о рехабилитацији Драже Михаиловића, вође српских четника из периода Другог светског рата, и укидању осуђујуће пресуде из 1946. године, представља једно од оних приметних дејстава која су осуђена да остану у центру дискусија дуго времена и преко којих пролазе многобројне линије идејно-политичких конфронтација. Последњих година, па и деценија, накупило се сувише много злосрећних “слојева” око фигуре херојског и трагичног генерала Михаиловића, да би се његово име и дело оставило у рукама ратних историчара и уздржало се од истинских и имагинарних савремених историјских аналогија.

Симптоматично је да Врховни суд Србије чак и данас разборито саопштава да се није дотицао питања да ли је Михаиловић био ратни злочинац, већ је само разматрао релевантност његовог процеса у складу са правним нормама.[1]

У центру спорења око улоге и места генерала Драже Михаиловића у српској историји налазе се две кључне одредбе. Као прво – где је та граница на којој се завршава војна сврсисходност и почиње отворена издаја. Одсуство, или, насупрот томе, наметање јасних критеријума, отежава доношење свеобухватне пресуде.

Својевремено су Французи категорично решили судбину маршала Петена, оценивши као издају његову сарадњу са немачким окупационим режимом који је створен у Француској. Није узета у обзир изјава самог маршала да у случају да он није прихватио своју трагичну одлуку, онда победоносни генерал Де Гол не би имао шта спасавати јер би сва Француска лежала у руинама. Делимично се то десило и због тога што судбину побеђених (па тако и у грађанском рату) одређују победници, који не брину толико о историјској истини колико о свођењу политичких рачуна и уклањању својих истинских и имагинарних конкурената. Узгред, питање о оцени маршала Петена данас прети да подели француски “Национални фронт” у коме су се на различитим странама барикаде нашли отац и кћер Ле Пен, које притом нико не жели да оптужи за одсуство патриотизма.

Сетимо се и спорења око совјетско-немачког Брестског мира из 1918. године. Чак и званична партијско-совјетска историографија приступала је овом питању максимално (колико је то у тим околностима било могуће) деликатно – одајући признање одлучности Лењина али и признајући реалност аргумената његових опонената и њихове политичке тежине и одбијајући жигосање: било је то исувише болно и истовремено судбоносно питање за земљу.

И ако са тих позиција приступимо “случају Михаиловић” – треба признати да је послератни суд над њим у најмању руку изазвао сумњу са тачке гледишта како правне процедуре, тако и заснованости донетих одлука.

Међутим, питање о оцени улоге Михаиловића у српском ослободилачком покрету, повезано је и са још свеобухватнијим проблемом – који нису у стању решити ни Врховни суд, ни браниоци Михаиловића, ни његови опоненти. То је оцена целог послератног периода, феномена социјалистичке Југославије и улоге српско-југословенских комуниста у очувању-распаду јединствене земље. Осуда Михаиловића традиционално се сматрала као признање да партизанска борба на челу са комунистима није имала алтернативу, а сходно томе и потврда неизбежности каснијег социјалистичког периода постојања јединствене Југославије. Поготово што је маршал Тито сматрао српски национализам као кључну опасност за државу коју је предводио – а тај национализам је добро коренсподирао са фигуром вође српских четника. У доброј мери поједноставивши ствари, могли бисмо извести следећу дилему. Они који су СФРЈ сматрали за оваплоћење српског националног програма у новим историјским околностима – били су за Тита, а против Михаиловића. А они који су у СФРЈ видели кршење права Срба и тим пре издају српских историјских националних интереса како би се угодило Хрватима, Словенцима, муслиманима у Босни и Херцеговини или Албанцима на Косову и Метохији – они су обавезно били присталице Михаиловића.

Јасно је да је слична дилема тешко разрешива. Поред тога, то је коњунктивно питање: нико не може рећи како би изгледала судбина Срба и других народа бивше Југославије при хипотетичкој победи четника над Титовим партизанима – поготово што је одлучујућу улогу у ослобођењу земље одиграла ипак совјетска Црвена Армија.

Трагични и контрадикторни развој ситуације на југословенским фронтовима у Другом светском рату, где су се ослободилачки покрети де-факто развијали у оквирима два усмерења – партизана-комуниста и четника-националиста – отвара широко поље за изучавање и различитих геополитичких комбинација који су се одигравали у светским престоницама. Већ пронађени документи у српским и европским архивама показују нам да су се и Тито и Михаиловић користили политичком подршком из иностранства, али су и периодично мењали места у датим комбинацијама. То се пре свега односи на владу Велике Британије која је у различитим периодима рата подржавала и вођу четника и шефа комуниста, истовремено се директно са СССР-ом договарајући о подели сфере утицаја у Југославији.

Треба обратити пажњу на још један моменат. Како се каже, са висине преживелих година боље се види, али је често корисно не заборављати ни речи савременика који разматрају те догађаје. А они сведоче о томе да су у крајњој мери у односима са Црвеном Армијом и Тито и Михаиловић придржавали сличне позиције. Четници нису ступали у оружане сукобе са јединицама Црвене Армије које су ушле на територију Југославије, а сам Дража Михаиловић је још у лето 1941. године предвидео да ће совјетска војска форсирањем Дунава поразити јединице Вермахта и притећи у помоћ становништву Југославије. Шеф четника је издао посебно наређење у коме је својим потчињенима најстрожије забранио дизање оружја на црвеноармејце.[2] Наравно, у ратним условима се нису могли искључити појединачни инциденти, као на пример убиство неколицине совјетских официра 19-те пешадијске дивизије у области села Михаиловац у источној Србији, које се догодило почетком октобра 1944. године. Међутим, наредба Михаиловића да се не сме сукобљавати са јединицама Црвене Армије, у целини се поштовала.

Поред тога, постоје и докази узајамног дејствовања четничких командира и совјетских официра. Активне контакте са Црвеном Армијом посебно је подржавао командант Делиградског четничког корпуса Властимир Весић. А четнички потпуковник Драгутин Кесеровић дирекнто је разматрао са командом Црвене Армије у Југославији операцију за ослобађање српског града Крушевца…

Сада је тешко рећи да ли ће рехабилитација генерала Драже Михаиловића представљати акт достигнућа одређене унутарполитичке консолидације српског друштва. Али је неоспорна чињеница да је слична консолидација неопходна – посебно у условима садашњих околности на Балкану и практичног препорода фашизма у Европи.

Петар Искендеров – ФСК
__________________________________________

[1] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=05&dd=14&nav_category=12&nav_id=991709

[2] Тимофеев А.Ю. Четники. Королевская армия. М., 2012. С.152.