Павловић није ронин, а ни Ронин то није

Прошло је већ неко време откако је Драгољуб Михаиловић Дража “полу-рехабилитован“ али су за том причом остали и вући ће се “репови“. Не могу а да не поменем један од њих који се и мене тиче.

Илустрација: КМ Новине

Кажем да је полу-рехабилитован јер остали су они који ни после 70 година не желе да се одрекну илузије и лажи зарад стварности и истине већ наслањајући се патолошки на истину чије делове пажљиво и селективно бира како би што убедљивије представили лаж и њоме заменили истину. То, наравно, није могуће али сваки пут када неко повуче такав потез остају последице. Ти потези се називају пласирањем полуистина – не из незнања већ из потребе за заменом неспојивих природа а искључиво у прилог својих интереса. Те идеје и интереси не морају бити увек материјални али су увек опасни.

„За Тита и отаџбину“…

Као што је у наслову наговештено овај ће се текст односити на недавно писање београдског адвоката Бранка Павловића у југословенском листу Ронин.

Лист Ронин је недавно основан и један заједнички пријатељ се врло трудио да ме убеди како је оснивач, Златко Богатиновски, патриота, добар човек и искрени Србин иако још увек Југословен у души. Показао се овим текстом да даље не треба тумачити. Добар човек вероватно јесте али то овде нема никакав значај. Посебним истицањем делова текста као противтезе рехабилитацији потврдђена је „оданост“ српским коренима, историји и традицији. Ронин је самурај у древном Јапану који би у рату остао без господара те је и ово јавно гласило без господара а бори се за бољу Србију, каже се у делу „о нама“ на сајту овог часописа. Тачно је да осим оснивача Ронин нема другог власника али господар није само неко поред и око нас већ сваки човек има и господара у себи а петокрака у наслову Ронина јасно одаје тог „господара“.

Текст су пренели и други а од занимљивијих је и сајт „Боља адвокатура“ који је до недавно био место јадиковки адвоката уцвељених над изгубљеним делом посла који су им преотели нотари. Тада су се позивали на Устав, законе, право… То нису чинили када је у питању било отимање Косова и Метохије и Бриселски споразум изузев једног и усамљеног гласа – Славке Којић.

Једна од насловница

Сви заједно показали су ватреност за писаније Павловићево, односно оспоравање одлуке о рехабилитацији. Већ у самим коментарима и текст је врло убедљиво оспорен.^[1]

Прво што боде очи јесте полуистина коју кроз личну тезу Павловић износи а то је да је тај судски процес „сличан нирнбершком поступку“ (вођеним против фашистичких вођа Хитлерове армије) те да треба, како је и у Ронину написано баш крупним, подебљаним и црвеним словима „да применимо опште међународне стандарде ТОГ ВРЕМЕНА“. То је оштрица ножа који је Павловић повукао испод мог и грла свих Срба на Косову и Метохији!

Стандардима ТОГ ВРЕМЕНА Павловић оправдава егзекуцију, односно стрељање српског генерала, поређујући то са положајем фашистичких команданата, генерала и других злочинаца.

Морало се, по мени, рећи или бар имати на уму да се Дража Михаиловић први дигао на борбу против фашиста, први однео битне победе над њима, дозволио да у Србији Тито организује паравојне формације под називом „партизани“ и да се наоколо представљају као некакви борци стриктно забрањујући да Тито и његови људи буду убијани. Онај Тито који је неколико година пре тога био активни војник у редовима Аустро-угарског агресора и самим тим активни учесник масовних злочина над српским народом током тадашње окупације. Ово је битно и из једног разлога – Драгољуб Дража Михаиловић је бранио право на живот чак и српског непријатеља у рату!

Не само да Павловић оправдава егзекуцију, извршење смртне пресуде, већ оправдава и дузимање свих људских достојанстава најодликованијег српског официра па чак и на право да се зна где су му данас барем кости. Дакле, један адвокат оправдава смртну пресуду иако је она у правном систему у коме и он тренутно дела – укинута. То чини ослањајући се на оклоности ТОГ ВРЕМЕНА.

Бранко Павловић

Бранко Павловић је и члан Правно – политичког тима Скупштине АП Косова и Метохије. Оне Скупштине која једина данас неоспорно и одлучно брани, чува и сведочи правни и уставни поредак српске државе и на овом, окупираном делу њене територије. Онако како је то чинио Дража својевремено. (Онако – у правном, не војном смислу).

Пре потребе за оснивањем те Скупштине имали смо:

Након Првог и Другог светског рата масовни прогон Срба са Косова и Метохије пред насиљем шиптарских сепаратиста и екстремиста.

До краја 1980-тих тај притисак кулминира и враћањем у пуни правни оквир тадашње Југославије Срби добијају некакве гаранције за могућношћу настављањем живота на КиМ и то раду бирају и остају на својим огњиштима.

Шиптари се организују уз помоћ званичних власти Албаније, Америке и Германског света који им помаже од Скендербега до данас. Почињу са најсуровијим терором до тада, провоцирају рекацију српске полиције и војске у мањем обиму и то се директно користи као повод за бомбардовање Србије и Црне Горе.

Окупацијом јужне српске покрајине дешавају се најстравичнији злочини до тада, додуше започети 1998- године од Радоњићког језера, Клечке, Глођана па преко Старог Грацког, Жуте куће, киднаповања, убијања и других свирепости до 2002. године. Тада постаје јасно да Срби неће отићи све док буду могли да ту опстану.

Планира се, у већ наведеним савезничким центрима косовских Шиптара, Погром који пажљивим потезима бива спроведен марта 2004. године. Ни то не доноси потпун жељени резултат.

Активније се приступа напорима да се из унутрашњости СПЦ разбије јединство и протера права вера те одмах након упокојења патријарха Павла бива оклеветан и прогнан епископ Артемије. Ово представља кључни моменат у даљем паду Косова и Метохије!

Владика Артемије на монашком сабору у Црној Реци, 1998. год. Братство је наставило да се шири. Са прогоном владике и манастири су опустели.

Годину дана након тога долази до напада шиптарских јединица на север Косова, барикаде стижу као одговор, али мрежа и свеза између поприлично издајничких власти у Србији, са поприлично обезбоженим властима у СПЦ, и тај отпор пропада кроз неколика страдања, пуцњаве на ненаоружане Србе и применом војне силе од стране окупатора како би се циљ отцепљена Косова и Метохије од Србије, напокон достигао. Што данас омогућава велеиздајничка власт и сви редом учесници у њој.

Како би то спречили Срби са Косова и Метохије оснивају Привремену Скупштину АП КиМ. У тој Скупштини некако се наметнуо и Правно – политички тим у чијем саставу је и господин Павловић.

После писања о судском процесу „не баш способног“ иако најодликованијег официра краљеве војске, питам се – са којим циљем Павловић учествује у раду ове Скупштине?

Знам, јер сам био присутан, када је један одборник те Скупштине у Косовској Митровици 10. септембра 2014. године, рекао Павловићу да је од изузетне важности да Скупштина захтева да се на Косово и Метохију врати епископ Артемије са свим дужностима које му као надлежном епископу припадају. То би значило и препород српског корпуса на КиМ. Невешто и збуњено је Павловић одговарао, испрекидано, недефинисано… И брзо се окренуо и удаљио. Чиме га је тај предлог толико узнемирио? А јесте се узнемирио јер су двојица других одборника, са којима је одмах након тога разговарао, питала првог који је ово предложио „Шта си му то урадио, човече?! Скроз је ван себе.“ То и мене сада занима, шта је то Павловићу урадио предлог да се на једини могући начин консолидује српско национално биће на КиМ и пружи отпор? Не тврдим да је жеља за спречавањем тога била разлог узнемирања али ме занима који аспект ове приче је Павловићу непријатан?

Тог дана је Павловић оставио још један битан повод да челници Скупштине Косова и Метохије разговарају са њим и најозбиљније размотре његово даље учешће у раду тог тела, као и рад самог тима. А тај део је из његовог говора кога је, Богу хвала, забележила макар једна једина камера и то моја. Рекао је тада:

„Генерално се одлуке доносе ван Београда. И нешто сада да Вам кажем, као човек који то зна изблиза… рецимо, господин Вучић апсолутно нема никаквог утицаја на тужилачку структуру у Србији. Не зато што је она самостална и независна од извршне власти, него зато што је ПОТПУНО у рукама Сједињених Америчких Држава… ПОТПУНО, кадровски, у рукама Сједињених Америчких Држава. И ако Американци процене да некога треба хапсити, јер у неком тренутку желе нечији рејтинг да подигну или спусте, ако пусте на слободу, хапсе или не пусте, онда ће тако бити. А ако они кажу да неће онда тако неће бити. Према томе, позиција је много сложенија“. Дакле ово је рекао тада од речи до речи. Као доказ прилажем овај видео снимак а наведени део је већ у првом минуту излагања.

Па, господине Павловићу, ако Ви као човек који све ово зна изблиза а представља се као патриотска струја, због чега сте овако одреаговали на једну од најбитнијих, истински историјски важних одлука српског правосуђа која по свему удећи заиста није одлука домаћег правосуђа већ део тактике америчких утицајних кругова за Балкан?

Оне тактике која је ископала Пребиловце, Јадовно, Шаран јаму и друга српска масовна стратишта која су подигле ионако живе ране а баш уочи рата у бившој Југославији?

Зар није и ово део управо тактике којом су и епископа Артемија протерали служећи се сарадницима и својим особљем у СПЦ, у намери да пробуде духове старих непријатеља у Србији, загреју националне страсти и лако увуку српски народ у нови сукоб у коме би још покушали да га потпуно сатру?^[2] А Ви оптужујете да је бранилац српске државе и народа „изазвао нове поделе“ још, на крају текста, наводите да се „Дража не може уопште стављати у исту раван са Усташама, његов покрет је стварно у великој мери различит и на правој страни у односу на Усташе, али то још увек не значи да није било оправдано да за своје грешке плати главом„. Још једном оправдавате смртну казну за човека на правој страни, без икаквих ваљаних аргумената за само постојање кривице или пак ограђивање од законских казни укинутих пре неколико деценија. Треба поменути још један део текста и то управо последњи пасус у коме кажете:

„Највећа грешка која је рехабилитацијом направљена је у томе што ће се на тој основи, а под командом англосаксонских обавештајних служби, подстаћи најекстремнији елементи муслимана међу Бошњацима и Албанцима унутар Србије, на сваковрсне акције“.

Дакле износите још једном сазнања о правој природи рехабилитације али за унапред испровоцирана и осмишљена зла и терор које за циљ има ова судска одлука – ви опужујете  Србе иако је правосуђе у Србији У ПОТПУНОСТИ ПОД УПРАВОМ АМЕРИКЕ?

Јесте ли и ви плаћеник Запада или имате одређене интересе и чувате се за време када ћете моћи да их експлоатишете а то ће, по свему судећи, бити врло крваво време? Ви то знате, о томе нећете да говорите. Ћутите и чекате.

Не могу да верујем да је једини разлог томе порекло аутора из комунистичке средине.

Да се вратим на тему и ово време а у њему српска власт из Београда признаје на Косову и Метохији сепаратистичке законе, „устав“, „територијалност“ а не признаје Скупштину АП КиМ основану по Уставу државе Србије. Хоће ли Павловић можда у будућности говорити како треба „оправдати колатералну штету у виду цивилних жртава одборника ове Скупштине“ јер њихово деловање треба сагледавати по општим међународним стандардима ТОГ ВРЕМЕНА? (Мада, како смо видели у осталим земљама које је Америка окупирала и смртне казне су дозвољене „угњетаваној“ маси над „диктаторима“ а Запад се већ прилично јасно определио по питању оснивања и уопште постојања Скупштине АП КиМ).

Међународни „стандарди овог времена“ јесу тежње ка уништењу српске државе и народа са чиме се одборници ове Скупштине, људи из народа, наравно, не слажу. Треба ли се, по њему, повиновати из тог разлога и служити им јер су такви међународни стандарди данас? У прилог овоме иде део Павловићевог текста о „историјском прегледу тадашњег стања“ и међу тачкама које замера Дражи јесте:

„Одбијање да се стави под команду партизана – за то нема никаквог оправдања. То од њега тражи и краљ, па ако си краљев официр онда су све наредбе за тебе обавезујуће, а не само оне које ти се допадају и још важније савезници“.

Суђење Дражи Михаиловићу

Сви знамо да је то било одрицање државности, суверенитета и крај постојања државе која би у ствари била тамница српског народа што се и десило јер знамо и видимо шта је та власт и идеологија донела српском народу и држави.

Опет, нећу се бавити тиме колико је храбрости, одлучности и жртве морао да поднесе ратник који је једино као свој идеал имао своју веру, државу и народ – из чега нико други ко суштински не припада том народу није никада бивао искључен, напротив.^[3]

Сличну жртву поднео је пре пет година и епископ рашко – призренски Артемије одбијајући да се повинује папистима, екуменистима и, у том тренутку можда пре свих, Американцима. Баш овима који су рехабилитовали Дражу како би узбунили острашћене духове српских непријатеља. Оног тренутка када је постало јасно да се Синод СПЦ одметнуо сувише дубоко у свејерес Екуменизма и епископ Артемије престаје да се повинује, али искључиво, неканонским дакле незаконитим одлукама Синода.

Међутим, за Павловића не постоји никакво оправдање што Дража није желео да се потчини партизанима. Како онда оправдава рад Скупштине која је основана управо из одбијања одборника да се повинују врховној власти из Београда? То је од њих тражила и Влада у Београду а ако су они чланови те Владе, кроз учешће локалних самоуправа и општинских органа основаних по систему те Владе, онда су по Павловићу и за њих одлуке такве Владе обавезујуће а не само оне које им се свиђају!

Још једном се питам, дакле, шта Бранко Павловић ради у оваквој Скупштини Косова и Метохије?

Ако погледамо учинак те Скупштине онда се, осим жеље и истрајавања, немамо пуно чиме поносити. До сада је одржано шест седница ове Скупштине од тога су чак четири биле – свечане! На једној од свечаних награђени су сви чланови Правно-политичког тима, њихови пријатељи и двојица епископа СПЦ Атанасије и Амфилохије. И то баш за учешће  на митингу на коме су се, по мишљењу народа са КиМ присутног тамо, спрдали и са црквом и са државом служећи опело за упокојење живих чланова српске владе.

Нешто што је неприлично, кажњиво по црквеном праву, штетно у том тренутку по положај српског народа – награђено је у Скупштини АП Косова и Метохије!

Многи су у томе видели језуитски трик за скретање пажње и урушење угледа Скупштине АП КиМ а одлуку о додељивању награда донело је вођство правно политичког тима. Тада је и изгубљен добар део подршке наших Срба одавде али и из расејања, то сви знамо. Ја са поносом могу да истакнем да сам одбио признање које ми је међу осталима у тој групи било намењено и нисам упао у круг стида за живота. Хвала за предлог тада јер су ме предложили Срби са Косова и „изборили се“ да и ја добијем признање ценећи мој рад а не бивајући довољно добро упућени у свеукпна дешавања, као у осталом већина чланова тог тела, нажалост.

Занимљиво би било сазнати ко предлаже и правно-политички води ову Скупштину која делује на најсветијем делу српске државе? Коме је поверена судбина српског народа, макар делимично али у најбитнијем – очувању државности Србије на КиМ? Хоћемо ли сами бити криви што нисмо пристали да будемо жртве „савремених међународних трендова“ јер ће нам за отпор судити онако како су судили и у Нирнбергу? Можда и хоћемо јер је и сам председник те Скупштине, са улица Подгорице на телефонски позив и питање где се налази без шале одговорио „у Титограду“.

И ево, баш „титов-грађани“ данас широм Србије селектују, секу, кроје и прекрајају српску државу бојећи се, као камелеони, у боју камена на који стану на свом путу који нас сасвим сигурно води у пропаст а више не ни тако споро.

Пише:
Иван Максимовић / КМ Новине.ком

Напомене уз текст:
[1] Текст Бранка Павловића изворно је објављен у часопису „Ронин“ КЛИКНИ ОВДЕ и пренет, између осталог, на сајту „Боља адвокатура“ КЛИКНИ ОВДЕ НАПОМЕНА: Занимљиво је прочитати коментаре. 

[2] Оцењујући по понашању српских „државника“ изгледа да је неко заиста зацртао потпуно истребљење српског народа јер како другачије објаснити сву бахатост, фрапантну неодговрност и безакоње представника власти у Србији који као да знају да неће никада одговарати пред судом за ово невиђено зло и рад против сопствене државе. Не може се не очитати намера о страшној нам судбини намењеној у скорој будућности посебно када видимо и какав однос и наклоност постоје према шиптарским терористима који са КиМ отворено нападају Македонију, када видимо како се у Новом Пазару тражи рехабилитација фашистичког сарадника тог краја након Дражине рехабилитације? Због тога нам је потребна трезвеност, сабрање и хитно бирање праве стране истог тренутка а њу није тешко препознати.

[1]  У прилог таквом традиционалном односу иде чињеница да су једино у Краљевини СХС, касније Краљевини Југославији – муслимани као верска заједница постали државотворни народ! Нигде више у свету немамо случај да верска заједница може да добије статус народа а муслимани су то под српским краљем добили и није забележено никакво противљење тој идеји! „Напади“ који су током Другог светског рата вршени над несрбима полазили су из освете или потребе да се крвопролиће свог народа спречи а и тада је Дража издавао званична и писана саопштења да се морају сачувати животи невиних људи и да се спречи свако паљење кућа, пљачка и уништавање имовине како би се задржао углед који краљевска војска има!