Промена преамбуле Устава – чин коначне предаје КиМ

О слабостима, као и о нужности промене Устава Србије из 2006. године говори се од тренутка његовог доношења. Такве, често неаргументоване ставове износили су и износе политичари, представници невладиних организација, поједини (не)зависни интелектуалци, експерти и квазиексперти, а све чешће такве „препоруке“ добијамо од неких страних дипломата и других европских званичника. Иако устав, као највиши правни акт државе, не би смео бити подложан честим променама, некада је његова промена нужна.

O томе да ли су сазрели услови за спровођење уставних реформи сада је излишно говорити, пошто је промена Устава Србије постала више него извесна ствар. Наиме, премијер је најавио да ће у наредне две до три године доћи до промене Устава и то као резултат „свеопштег друштвеног консензуса“. На ову премијерову најаву муњевито је реаговала председница Народне скупштине, инициравши формирање акционог тима у оквиру парламента, са задатком да започне дијалог о суштинским променама политичког система, промени изборног закона и Устава Србије.

Права „мета“ најављених уставних промена, иако невешто скривена истицањем у први план промена које се тичу положаја правосуђа и увијена у обланду о смањењу броја народних посланика, јесте, и овог пута, преамбула Устава Србије, тј. Косово и Метохија. Уобичајено је да уставотворац у „уводу у устав“ износи мотиве који су довели до његовог доношења, циљеве који се желе постићи, наводи традиционалне и историјске вредности и особености земље, а има и преамбула у којима своје место налазе „горућа“ и још увек отворена полтичка питања од највећег значаја (Р. Марковић), што је случај и са нашим Уставом.

У преамбули Устава Србије истиче се следеће: „…полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима…“ Према оваквом приступу, питању које је од суштинске важности за државу, и његовој појачаној заштити „смештајући“ га у преамбулу, српски уставотворац није особен.

Тако се, у преамбули Устава Народне Републике Кине, Тајван одређује као део њене „свете територије“, а поновно уједињење са матицом сматра се „неприкосновеном дужношћу свих Кинеза, укључујући и сународнике на Тајвану“. Сличне одредбе садрже и преамбуле Устава Републике Кореје, Устава Пакистана, Устава Ирске, док се особеност Устава Аргентине састоји у томе да је поновно успостављање суверености над Фолкландским (Малвинским) острвима, Јужном Џорџијом и Јужним Сендвичким острвима нормирано у прелазним одредбама Устава, као „стални и неодступни циљ аргентинског народа“.

У Преамбули Основног закона СР Немачке из 1949. поред осталог стоји: „Свестан своје одговорности пред Богом и човечанством, испуњен одлучношћу да се сачува њено национално и политичко јединство, и да служи миру у свету као равноправан партнер у уједињеној Европи, немачки народ…. доноси, вршећи своју уставотворну власт, овај Основни закон Савезне Републике Немачке којим успоставља нови политички поредак у прелазном периоду“. У преамбули се истиче и „да је немачки народ деловао и у име Немаца чије је учешће било онемогућено“, а „сав немачки народ се позива да делује, по слободном самоопредељењу, на постизању јединства и слободе Немачке“.

Посебно је занимљив случај ове преамбуле и то из више разлога. Као прво, због чињенице да Основни закон СР Немачке, која је 1949. године настала спајањем Британске, Америчке и Француске окупационе зоне, није био дело суверене власти, па ипак, западним савезницима под чијим је менторством и донет, није сметало да се ова интегративна клаузула нађе у његовој Преамбули, иако би остварење прокламованог циља водило мењању послератне поделе Немачке, извршене на основу споразума са СССР-ом.

Након нешто више од четири деценије, оба прокламована циља из Преамбуле Основног закона постигнута су – две Немачке су уједињене, а та моћна, јединствена држава постала је, у најмању руку, равноправна чланица Европске уније. Пажњу данас, посебно привлачи чињеница да је управо Немачка најизричитија у захтеву да се Србија одрекне Косова и Метохије, тј. да промени „спорне“ делове Устава, како би била у стању да доследно спроведе одредбе Бриселског споразума, као и све друге услове/уцене који се пред њу постављају као нужност на путу чланства у Европску унију. Питање је због чега само Србија нема право да, као све друге земље које имају територијални проблем, своје интересе штити и преамбулом устава.

Србија нипошто не сме пристати како на уклањање Косова и Метохије из Преамбуле Устава, тако ни на „брисање“ своје јужне покрајине из делова Устава о уређењу власти и територијалном уређењу, јер би то био последњи чин ка de iure признању тзв. Републике Косово. Чињеница је да Република Србија од 1999. године нема фактички суверенитет над својом јужном покрајином, али има правни, и њега се нипошто не сме одрећи.

Треба ли подсећати да би одрицање од Косова и Метохије истовремено значило одрицање Србије од себе саме – од колевке своје духовности и извора своје државности, од дела свог становништва, дела своје територије, од својих природних богатстава, своје имовине, а то би дефинитивно значило и одрицање од своје будућности. Предајом Косова и Метохије била би отворена Пандорина кутија, а растакање и комадање Србије био би незаустављив процес.

(Аутор је члан Српског правничког клуба) 

НСПМ