„УХОДАНОМ СТРАЗОМ“ УМЕСТО „РЕСЕТОВАЊА“ РАЗМИШЉАЊА У ВЕЗИ СА МИНХЕНСКОМ КОНФЕРЕНЦИЈОМ О БЕЗБЕДНОСТИ

49. међународна конференција о безбедности, која се једном годишње одржава у Минхену, овог пута је крила у себи и подводно камење. Прво – одржана је у тренутку максималне неодређености у вези са превазилажењем кризе у Сирији. Јасно је да тај проблем захтева активан заједнички рад, најпре Русије и САД. Међутим баш се у руско-америчким односима последњих месеци сакупило толико убедљивог негативног баласта објективне и  субјективне природе. Тако да је минхенски форум од самог почетка био осуђен на већу пажњу.

У жижи су била два питања. Прво је било – дешавања у Сирији, и да ли светска заједница поседује стварне полуге за нормализовање ситуације у тој земљи, која је у центру – и без њених проблема – нестабилног блискоисточног региона. Друго – да ли се наставља „ресетовање“ руско-америчких односа, или је његов иницијатор, председник САД Барак Обама, пошто је изабран и за други мандат, решио да радикално промени своје приоритете?

Одговори на оба питања су остали да висе у ваздуху. Функционери, сакупљени у баварском граду,  нису чули ни једну свечану изјаву у духу „ресетовања односа“ . Истина, потпредседник САД Џо Бајден који је, успут, и искористио овај термин на истом овом форуму у фебруару 2009.године, овога пута је искористио израз, ништа мање сликовит. Како је изјавио, САД желе да односе са Русијом врате на „уходан пут“.[1]Амерички потпредседник није крио да је између Москве и Вашингтона остало још много противуречности. То је проблем признања независности Абхазије и Јужне Осетије, проблем  разрешења сиријске кризе, несугласице у вези са ширењем америчког система противракетне одбране и даље проширење НАТО-а и, на крају, спорови како да се тумаче демократија и људска права – питања која су последњих месеци избила у први план. Међутим, Џо Бајден је скуп убеђивао да његова земља наставља да „види могућности за сарадњу, партерство САД и Русије, у корист напредовања наших заједничких интереса у области безбедности, у корист међународне заједнице“. Управо та теза је, при преговорима са министром иностраних послова Русије Сергејем Лавровом, за њега постала главна.

Руководилац руске спољнополитичке институције је такође признао да између Москве и Вашингтона постоје несугласице. Свог саговорника Сергеј Лавров је подсетио да је „америчка страна правила кораке које је наша јавност схватила као заоштравање“. „Ми се надамо да више неће бити повода за то“ – подвукао је министар, очигледно мислећи по злу познати „акт Магнитског“ којим је конгрес САД „пропратио“ укидање застарелог амандмана Џексона-Веника. Без обзира на то, Сергеј Лавров такође сматра да ситуација у руско-америчким односима уопште није толико трагична, како се то чини многим експертима. Он је уверен да „са обе стане постоји разумевање да уз постојање несугласица, постоји и много интереса који су заједнички.“ У излагању на конференцији , министар Лавров је подвукао да и Москва и Вашингтон имају „заиста врло богат и позитиван дневни ред, иако у односима тако великих држава неизбежно остају и противуречности и несугласице, који по некад могу бити озбиљни. Сви знате за то. Ми ћемо се принципиелно односити према било ком питању руско-америчких односа као по питању о коме треба да се постигне сагласност, уколико се полази од принципа узаја мног поштовања, равноправности  и обостраног вођења рачуна о интересима. Али по питањима где смо ми у могућности да ради добра наших земаља и међународне безбедности радимо заједно, ми несумњиво већ радимо и наставићемо да радимо и убудуће“.[2]

Интереси који се „поклапају“ или „не поклапају“  представљају право место да се пређе на сиријски проблем, о коме је овог пута у Минхену врло активно дискутовано.  Баш су представници сиријске опозиције постали најгласнији и најактивнији  учесници овогодишње Минхенске конференције. А један од њих – председник такозване „Националне коалиције сиријских револуционарних и опозиционих снага“,  Моаз ал-Хатиб,  је чак иступио са сензационалном изјавом  о томе, да је његово удружење спремно да одмах започне преговоре са властима у Дамаску. Како је  рекао – то се чини „ради прекидања крвопролића и како би се сачувале стотине хиљада живота мирних људи“.[3]

Детаљи могућих преговора се за сада не разглашавају. Међутим, сама чињеница да је ал-Хатиб сматрао да је неопходно да се сусретне са  Сергејем Лавровом може да посведочи да сиријска опозиција, или бар један њен део,  покушава да заузме еластичнију позицију. Јер досадашњи лидери су категорично одбијали било какав контакт с Башаром Асадом, а Русију су, већ по традицији, окривљавали за пружање подршке сиријским властима.

Узрок за овакву „промену става“ може да се нађе у променама на америчком политичком Олимпу. Ових дана је своју дужност оставила и државни секретар САД Хилари Клинтон, која је представљала једног од највећих поборника оружане антиасадовске опозиције. Како су сазнале америчке новине The New York  Times, управо је она, заједно са тадашњим директором агенције ЦИА Дејвидом Петреусом  пре пола године предложила председнику Обами да почне активно да наоружава сиријске побуњенике. [4] Међутим, Барак Обама је одбацио тај план јер сматра да америчко оружје у том случају може да доспе у „треће руке“ ,које нису пријатељски настројене према САД. А сада одлазак госпође Клинтон очигледно слаби војно-политичке позиције сиријске оружане опозиције.

Међутим, питање власти у Сирији представља само делић ширег геополитичког проблема који је повезан са распоредом снага по читавом Блиском Истоку. А у томе очекивати од САД да прави уступке   Русији или да чак објективно гледа на њене национално-државне интересе тешко да је могуће – чак и уз пратњу Бајденовог размишљања о томе колико су обе државе привржене обезбеђењу стабилности. Јер, како подсећа познати амерички стручњак за геополитику Ноам Хомски  – „Сједињене Државе су – за стабилност. Али се морамо присетити шта значи та Стабилност. Стабилност значи извршење америчких наредби. На пример – једна од притужби на рачун Ирана, те снажне спољнополитичке претње, је у томе да он дестабилизује Ирак и Авганистан. Како? Па, покушавајући да прошири свој утицај на суседне земље. А ми, са друге стране, „стабилизујемо“ земље када вршимо агресије на њих и уништавамо их“.[5]

Коментаришући  перспективе развоја руско-америчких односа, новине „Њујорк тајмс“ су цитирале изјаве два америчка политичара који Русију не знају само из прича других. Обојица су фактички позвала Белу кућу да, што се тиче Москве, заузме конструктивнију позицију. Бивши амбасадор САД у Русији Џејмс Колинс је убеђен да обе земље имају само две стварне могућности – „да ефикасно решавају питања заједничким напорима, или да се једноставно деру једна на другу“. „Свако ко сматра да ћемо се ми растати од њих (Руса – П.И.), макар се  кували у сопственом соку  – једноставно не схватају ситуацију. Мораћемо да се заједно са њима бавимо решавањем проблема“ – подвлачи екс-амбасадор. А бивши помоћник државног секретара САД  за евроазијске послове Метју Брајза, сматра да је администрација Барака Обаме дужна да објективније прилази руској политици: „Русија се понаша као –  Русија. Русија врло чврсто прати своје националне интересе. То се зове реална политика. Ми морамо да из наших односа са њима уклонимо елемент сентименталности.“[6]

Међутим, за сада САД очигледно не показују спремност да чују чак ни позиве сопствених специјалиста за Русију. Зато тешко да вреди нешто посебно очекивати од обећања о „уходаној стази“ у руско-америчким односима, што се чуло од Џозефа Бајдена. Јер стаза, поготово ако је од туђе запреге, скоро увек води на погрешну страну. Интересантно је да су се у америчком сенату, међу републиканцима већ зачуле бојазни у вези са предстојећом посетом Москви Тома Донилтона,  саветника председника САД  за националну безбедност. Како пише „Вашингтон Пост“ он се спрема да са руском страном продискутује  питања смањења нуклеарних потенцијала. Тако да су сенатори-републиканци унапред почели да звоне на узбуну, да ће САД  морати да прихвате „одређене жртве“, а конкретно – у сфери против-ракетне одбране.[7] А пракса да се узајамно чине уступци  – очигледно не спада у традицију америчке дипломатије. Тамо су навикли да играју само „нерешено“.

Петар Искендров

[7]http://www.golos-ameriki.ru/content/biden-lavrov/1595149.html