О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада. Пажљивији увид у узаврелу јавну расправу, наиме, показује да је из исте скоро сасвим изопштено нешто што би се могло назвати српским становиштем, па су самим тим искључене и драгоцене поуке које судбина Драже Михаиловића, али и исход Другог светског рата заједно са последицама које је оставио по Србију и Србе, нуди данашњим поколењима.

Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима“. То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.

Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама. То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.

Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији“!

Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу“.

Основна идеологија ових „НАТО четника“ јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам“ против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници“, супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.

На опречној страни од „НАТО четника“ стоје – „НАТО партизани“, тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:

„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају“, рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир“.

Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.

Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.

Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје“. Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.

Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина“.

Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?

Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.

Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама“, по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…

Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.

Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србмозац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.

Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.

Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.

У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.

Миодраг Зарковић – ФСК