Предавање Владике Андреја (видео и стенограм)

Увaжено свештенство на овој лепој духовној трибини драга браћо и сестре. Кад сам овде вечерас ушао видио како у великом броју сте ви овде дошли ја сам био пресрећан што вас привуче тема живот на Светој Гори. То је лепо зато што ја уопште запажам овде у Београду једну тако лепу обнову духовног живота, седите овде има 1,2,3,4,5 седите, запажам једну тако дивну духовну обнову код нас а још уз то има тако велико интересовање за Свету Гору. Не знам шта да кажем то је једна толико велика радост верујем да се томе највише радују светогорци. Светогорци се моле Богу за цео свет, за спас света сагоревају и својом молитвом одржавају овај наш свет. Кад би они видели вечерас колико колико је вас дошло вечерас овде они би били пресрећни, тако да вас заиста поздрављам и од свег срца благодарим Богу што сте вечерас дошли. Ја сам имао прилику да посетим Свету Гору од 76. значи кад сам имао 15 година зато што моја генерација деце из емиграције ми нисмо смели да дођемо у Југославију. Знате то је једноставно тако било па је Света Гора била једини део Србије где смо ми могли да идемо. Замислите како је то једна ситуација интересантна ми емигрнтска деца за њих је била Света Гора уствари изгубљена отаџбина на коју смо ми могли да ступимо и један део монаха у Светој Гори они су били ратни другови мога оца. Мој отац је био у другом светском рату у добровољцима и неколико његових другова су се определили после другог светског рата не да живе у Америци, Аустралији или у западној Европи него су ишли у Свету Гору то рецимо о. Митрофан сабрат манастир Хиландар онда отац Симеон сабрат манастира Хиландара, онда отац Арсеније касније Агатон сабрат манастира Хиландар. Видећемо то после на слајдовима. Отац Јован сабрат манастира Хиландара и други. Отац Симеон из Каруље, сабрат манастира Хиландара, касније испосник у на југу Атона. Онда отац Стефан. Тако да кад сам дошао у Свету Гору пре свега се сећам како  су монаси са великом љубављу дочекали нас и како су се понашали ко да се ми дуго знамо, као да се ми дуго познајемо. Ја први пут их у животу видео. То је једна љубав таква да човек осећа да је део породице монаха и сваки онај који посећује Свету Гору он осећа у који год манастир иде у Свету Гору да је примљен као у своју сопствену духовну породицу а то значи да су манастири на Светој Гори уствари као велике духовне породице који живе у великој међусобној љубави, тако да кад кажемо ходочашће идемо на ходочашће у Свету Гору то не можемо да искажемо ону топлину у гостопримства које ти монаси у Светој Гори указују ониме који тамо долазе. Неминовно кад сам се вратио из Свете Горе поново тамо у земљу где сам живео имао сам утисак да сам пар дана живео са анђелима. То је заиста оставило неизбрисив утисак на моју душу и живот се мој продужио да не могу да кажем да су се светогорски монаси код мени тако укоренили да сам ја хтео пошто пото да постанем монах, то не могу да кажем то и нису ни захтевали него су једноставно нас лепо примили пуно љубави и разумевања. Не би рецимо они рекли ти си побожан било би лепо да постанеш монах, то никада није било, него кад сам завршио школу онда ја нисам ишао у војску и мој отац се договорио са игуманом манастира Хиландара са оцем Никанором да ја долазим извесно време у Свету Гору да ја учим српски језик пошто нисам говорио течно нашем језиком и тако сам имао ту велику част и то је велики благослов 1979. значи када сам имао 18 година да да живим годину дана у манастиру Хиландару и да упознам тај живот на Светој Гори. То је променило моје живот у сваком случају јер када се већ дуже живи на Светој Гори онда се потпуно промене погледи на наш свет и о томе животу на Светој Гори ја бих хтео вама нешто вечерас да кажем. Какав је тај живот на Светој Гори и зашто је то толико важно за нашу православну веру. Пре свега кад гледамо историју Свете Горе види се да је Света Гора прилично настрадала. Није Света Гора у миру живела увек, напротив у почетку на Светој Гори је било једно обично насеље људи који су према старим грчким многобожачким искуствима живели магијским животом и тамо је било много многобожачких храмова у којима су људи из старе ере практиковали многобожачка религијска искуства тако да Света Гора није од почетка била монашка заједница него она то тек почела у 7, 8  и 9. веку. Наиме предање каже да је Пресвета Богородица са Св. Јованом Богословом приликом једног путовања егејским мором због буре дошла у пристаниште једног места на Свету Гору и кад је гледала лепоту Свете Горе она је казала: „Ој, што је ово лепо! Ја ћу се помолити Богу да овде долазе да се спасавају они који се моле сину моме“. То је једно веома популарно предање код светих монаха и зато се Света Гора зове башта Пресвете Богородице и први монаси су дошли у Свету Гору због страдања од арапских освајања. Наиме на истоку у египатско-синајским крајевима  је су арапска освајања полако онемогућила монашки живот. Толико монаха пострадало, толико књига спаљено, толико је библиотека уништено, толико велика предања упропаштено да су ти монаси били стално приморани да су морали да беже и да се иселе. Тада су дошли из египатско-синајских крајева у Палестину. Међутим, ни у Палестини нису имали мира јер су арапи већ освојили 680. Јерусалим. То је било стрховито када је султан арапски ушао са коњем у православни храм Васкрсења и приморао патријарха Софронија да предаје кључеве свих зграда. Тако су и монаси у том тренутку у том великом егзодусу из Јерусалима ѕаједно пошли из Палестине у азијске крајеве. И онда су у азијским крајевима се су се ширили Турци, турска племена тако да су још једанпут монаси били протерани према северу, према Цариграду и тако су дошли у ове северне крајеве а од Цариграда у то време па и данас по неки пут из тракије можете да видите врх Атоса. Пошто је Света  Гора са својим врхом Атос висока 2033 метара тако да ви можете рецимо гледати из Тракије рецимо из Кавале, Александрупулуса можете видети чистим оком тај Атоса. И то је привукло те монахе као таворска гора. И тако су монаси дошли у Свету Гору и нашли тамо насеља која су делимично напушена била али са веома згодним пећинама и веома згодним скривеним местима где они сматрали да ће убудуће моћи мирним животом да живе, јел на истоку је био веома  тешко стање. Говоримо значи 8. и 9. веку. Такође ви знате у 8. веку и у 7 и 8. веку био је иконоборачки спор а монаси били као они који су највише били чували свете иконе тако да у том времену иконоборачких борби били приморани да се исељавају из својих традиционалних места и тако је почела у Светој Гори једна концетрација монашког живља и то су знате се развило се развило да кажемо вековима то није тако глатко ишло и брзо ишло него то се развило вековима тако да имамо на Светој Гори једну симбиозу, један један како да кажем једну заједницу многих монашких традиција. Египатско-синаитских, палестинско-малоазијских и сиријско-цариградских традиција. Чак у самом почетку постојало је интересовање из Италије тако да су из Италије, до раскола рецимо дошле групе које су се овим групама прикључили и један од главних организатора монашког живота ће бити св. Атанасије Атонски који је онда издејствовао такође код цара византијскога да се затвара Света Гора за монахе и пошто, то знате, да у Свету Гору не могу да улазе жене и пре свега ни цивили и да више на Светој Гори не може да се одвија цивилни живот. Тако да можемо да кажемо од 9. почетка 10. века почиње један процес, значи 890.,910.,920. година почиње један процес да се Света гора полако преобрази у једну монашку републику тако да кажемо а житељи и цивили који су до тада живели они су онд добили друга место где су они могли да настане а то је веома малобројна група била, које је онда после отишло у друге крајеве да живи. Тако од 963. годинне на Светој Гори настаје једна монашка република са првим великим манастиром а то је манастир Велике Лавра на Светој Гори тако да је св. Атанасије Атонски позвао све монахе са истока све монахе је позваода долазе у Свету Гору и да ће њима тамо да се омогућује да они могу да настављају оне монашке традиције које су они учили у своме дотичним крајевима. Замислите говоримо дакле о времену још далеко пре Светог Саве, пре формирања наше државе наше државности наше хришћанске културе. Говоримо о времену где се на Светој Гори овако лепо и овако разноврсно и отворено омогућило монасима разнога порекла да се на Светој Гори настањују и да тамо настављају своје традиције и што је интересантно до дана данашњег имамо чак  рукописе из тог времена. Рецимо мемоаре појединих монаха на то време то се све чува на Светој Гори. Тако да рецимо научници иду на Светој Гори да би то све прочитали како је то све било. Тако то нису легенде или неке приче отприлике него има црно на бело докумената о том времену како је то све настало и како је св. Атанасије Атонски позвао свете монахе са истока да они долазе. Тако да су ту били Копти, Египћани, Синаити, Палестински монаси са њиховим дугим традицијама. Сиријски монаси из Едесе овај и других легендарних монашких насеља Сирије, источне Сирије, западне Сирије. Сирија је тада била јако велика. Св. Јефрем, св. Исак и Кападокија мале Азије. Ту су играли велику улогу св. Три Јерарха и пре свега кападокијски оци и њихово богословје и све су то на један диван начин концерисало на Свету Гору. Тамо је било дозвољено да се живи у монашким великим заједницама, манастирима али такође се дозволило да се могло живети у пећинама или у малим монашким келијама како да се то зове келија. Кућице у којој живе 3-6 монаха заједно све по оној јеванђелској традицију где се каже како је један дошао код Господа Исуса Христа и рекао Господе, Учитељу шта да чиним да добијем живот вечни. И Он је одговорио а ти знаш које су заповести које треба да држиш. Каже ја сам све те заповести држао како гласе каже. Поштуј оца свога, не укради, не сведочи лано, каже све сам то учинио. Онда је Господ њему рекао: „Теби још недостаје једно. Недостаје ти да продајеш све што имаш и да даш сиромасима. Узмеш крст свој и да идеш замном.“ Дакле то је у основи свакога оног монаха и како се зна да су првохришћанске заједнице имале један велики осетљив однос према црквеном животу и према дисциплини како се строго од хришћана захтевало да се повинују извесној духовној дисциплини тако је то касније исто у монашким центрима такође се тражило да онај који хоће да буде монах тамо да иде да би се усавршавао разлог због чега неко иде у манастир или прима монашки чин није што је он разочаран или што нема бољег посла или што је лепо међу монасима или тако него ипак да би се усавршавао да би се у свом животу усавршавао и то је учинило да је Света Гора постала стециште свих ових група великих хришћанских група које су се после  св. Атанасија Атонског окупљали на Светој гори. Међутим, није то дуго трајало и опет су почела страдања, наиме на Светој Гори су основали друге манастире али је дошло пљачкања од стране пирата од стране нажалост и учесника крсташких ратова који су се били посвађали око неких договора па су ушли у Свету Гору и опљачкали манастире спалили библиотеке и тако даље. Тако да монаси ни ту нису имали мира и то је интересантно, онај ко мисли да је сад Света Гора лепо прошла, није лепо прошла, није уопште него су монаси буквално претрпили велика страдања и чак и убиства. Поједини манастири су били спаљени. Онда када се завршила та епизода око крсташких ратова онда је дошло поново једно време обнове и самим фактом да су Турци освојили Солун и Цариград 1430. и 1453. поново је Света Гора била нападнута од стране турака и морали су монаси да плаћају огромне суме новца да би удовољили султана Мехмеда да даје извесну слободу и аутономију монасима. Они су морали огромна средства новца да прикупљају да би удовољили турског султана да би могли да живе у миру и то је трајало као што знамо петстотина година. После ослобођења од Турака видело се да је Света Гора прилично пропала зато што више није имала помоћ и онда је дошло једно извесно време препород Свете Горе кроз Руса зато што су Руси у једном великом броју од краја 19. века, почетком 20. века се доселили у Свету Гору и одједном је Света Гора добила руски карактер. Од рецимо 15000 монаха који су живели на Светој Гори већина монаха су били Руси.

… Онда кад се завршила та епизода око крсташких ратова, онда је дошло поново  једно време обнове и самим фактом да су Турци освајали Солун и Цариград 1430. и 1453. године поново је Света Гора била нападнута од стране Турака и морали су монаси да плаћају огромне суме новца да би удовољили султану Мехмеда да даје извесну слободу и аутономију монасима. Они су морали огромна средства новца да прикупљају да би удовољили турског султана да би могли да живе у миру. И то је трајало, као што знамо, пет стотина година.

После ослобођења од Турака видело се да је Света Гора прилично пропала зато што није више имала помоћ. И онда је дошло једно извесно време – препород Свете Горе кроз Руса, зато што су Руси у једном великом броју од краја XIX века, почетком XX века се доселили у Свету Гору. И одједном је Света Гора добила руски карактер. Од рецимо петнаест хиљада монаха који су живели на Светој Гори већина монаха су били Руси. Они су у тако великом броју дошли. Наравно, Руси су упознали лепоту Свете Горе и могућности које се православљу пружају на Светој Гори, тако са су Руси преузели вођство на Светој Гори и они су те старе традиције увукли у себи (?)(20:26 мин). Међутим, то је само трајало до избијања Октобарске револуције у Русији па су ти монаси у великом броју се вратили у Русију да би помагали својој цркви која је опет много страдала. И тако је све више опао број руских монаха, тако да је ситуација око Другог светског рата на Светој Гори била очајна. Било је још можда неких хиљаду монаха и негде 1963. године кад је била хиљадугодишњица Свете Горе, значи хиљадугодишњица од оснивања Велике лавре светог Атанасија. Тада је био и наш патријарх Герман, наш српски патријарх Герман. Иначе, садашњи патријарх Иринеј био је као јеромонах на тој прослави. То је он мени једном рекао. Они су се молили Богу о будућноси Свете Горе и било толко очајно што у манастирима живело по пет, шест, седам монаха и то у неуредним заједницама, без неке веће дисциплине. Тако да је још око 1963. године у Светој Гори било једно јако тешко стање. Међутим, од тог датума 1963.год. Света Гора  је доживела један процват. А тај процват има везе са општом обновом православне теологије, православног богословља и повратка – то се зове патристички покрет – значи, повратка изворима Светих отаца и то пре свега великих учитеља цркве Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског и, такође, Св. Јована Златоустог. То се зове неопатристичка епоха. Да није било те неопатристичке епохе, велико је питање шта би било од Свете Горе. Тако да захвуљујући се живом богословљу цркве поново су се регрутовале велике масе младих људи који су поново одједном почели да иду у Свету Гору. И то је нарочито, зачудо, било седамдесетих година. Седамдесетих година на Светој Гори се запажа једна радикална промена живота на Светој Гори. Они манастири који су живели неуредни, како се то говорило идиоритмичким начином живота – идиоритмички значи они су дали свој сопствени ритам без консултације са игуманом, сваки монах има свој неки ритам живота – они су претворили поново те манастире у општежитељне манастире. Општежитељне значи да они који живе у том манастиру, они морају да се држе општег оквира статута живљења у манастиру на челу са игуманом. Дошло је до опште обнове Свете Горе и монашког живота у Светој Гори и пуштао своје зраке на  васцело православље. И данас утицај Свете Горе се осећа у васцелој православној цркви иако је Света Гора прошла кроз многе векове страдања и  мука и патње и као што смо видели од самог почетка из које позадине су дошли свети монаси на Атос и поред тих страдања ипак данас се увелико кроз тај неопатристички покрет обнавља монашки живот и теологија на Светој Гори и то од генерација које тамо долазе после завршене школе, значи са 18, са 19 година и или такође генерација који су завршили факултете, који су нешто дипломирали и долазе на Свету  Гору. О свему томе се много водило рачуна на Светој Гори да је квалитет оних који ту долазе, да је он у сваком случају загарантован. Тако да данас на Светој Гори живи близу две хиљаде монаха. Они су једном ишли од манастира до манастира па су покушали да броје колко монаси живе на Светој Гори па је се дошло до једног броја око две хиљаде монаха пријављених који живе на Светој Гори. Вероватно да има и стално нових монаха који се насељавају на Светој Гори и многи су уверени да још овај процес обећава велика изненађења јер се ради о једном огромном духовном предању, који је важан за овај свет у коме живимо.

У наставку видео прилози

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“