Највећа превара фашизма је да нас убеди да не постоји

СРБИЈА је јуче била на Црвеном тргу у Москви, а Црвени трг је симболички био и на Тргу републике. Дан победе над фашизмом обележен је спектакуларном војном парадом у Москви, на којој су учествовали и српски војници и којој је присуствовао и српски председник. Србија је, упркос противљењу званичника Европске уније и Америке, имала петљу да покаже да бар мало има петљу да изрази своју антифашистичку опредељеност и поново брани тековине Другог светског рата. Иако то више није у моди, нити политички коректно, јер се у Бриселу и Вашингтону одређује ко је био победник у Другом светском рату, и јер мали народи имају да прихвате релативност фашизма, и генерално, релативност савременог света, иначе може да им се деси да буду спаковани у неки нови симболички логор, Србија је била ТАМО, далеко.

Упркос шизофренији српске политичке сцене, српска војска је марширала на Црвеном тргу, и Томислав Николић је седео на победничким трибинама. Председник Путин је у свечаном говору поменуо да су „Срби пружили херојски отпор нацизму“. Многи људи у нашој земљи, први пут после много деценија, осетили су се поносним због наше антифашистичке и антиимперијалистичке историје, и о томе су масовно писали на друштвеним мрежама.

Величанствена парада у Москви

Ипак, са друге стране, запањујуће је како су српски медији, откако је букнуо сукоб у Украини, покорно избегавали да објаве слике украјинске војске и грађана који се поносно сликају са нацистичким обележјима, са заставама на којима су кукасти крстови, и са рукама подигнутим Хитлеру у част! И западни медији, који по налогу својих влада подржавају Украјину, и воде пропаганди рат против Русије, такође су избегавали да покажу украјинску ратну и медијску иконографију. Запањујућа тишина око украјинских кукастих крстова само је пледоаје за масовну ЕУ хистерију против Параде у Москви.

Разни емисари из свих делова Западног римског царства месецима су посећивали Србију како би је одговорили од учешћа њене војске и председника на прослави Дана победе у Москви. То одговарање праћено је бројним уценама око „чланства у ЕУ“, могућности нових санкција и осталим познатим инвентаријумом принуде, укључујући и армије оних који по задатку објашњавају српском аудиторијуму како српска војска никада није била славна, и како је њена највећа част у савременом свету да за рачун Западног римског царства уводи демократију и обавезну вакцинацију по земљама Трећег света, или тамо где је Велики Брат упути.

У свету у коме је могуће да се, парадоксално, Русији која је поднела највеће људске жртве у Другом светском рату, оспорава право да слави Дан победе, и у коме се бојкот Параде победе над фашизмом проглашава новом победом, све је могуће. Док над Москвом сија сунце, јер сунце, као што је познато, излази на Истоку, Запад се постарао да још једно жариште букне у мање вредној Европи – Македонија гори, ОВК уз подршку противника Путинове параде јутрос поново пуца, а Еди Рама несметано објављује пројекат о уједињењу свих Албанаца. Ново Западно римско царство воли кад је на истоку лоше, а Србија има разлога да се тресе од страха због историје, али и због географије. Таква је међународна математика. Једина парада на којој ЕУ одобрава присуство Србији је Геј парада, и тим малим детаљем треба можда осветлити међународни положај Србије.

Не ради се, међутим, само о томе да се потомци нациста буде широм Европе, када кукасти крст у Кијеву и његови следбеници, финансијери и подржаваоци траже нови крсташки рат против Русије, него можда пре свега о томе да се природа фашизма данас тешко препознаје, јер је добро упакована у спектакуларни пр-ар демократије, бриге за светски мир, и фантастичну уметност медијског спина. Светски полицајац постаје интернационални месија, уз помоћ, наравно, најјачег оружја које има – медија. Доктрина дезинформација, добро оркестриране нетранспарентности, као и мафијашке методе у руковању малим земљама, маестрално замагљују суштину савременог фашизма – аминовање кукастих крстова у Украјини само је једна коцкица у грандиозном мозаику зла. Терор политичке коректности и „синдром прљавих руку које су увек туђе“ општа су места ове велике медијске представе иза чијих кулиса се одвија Ново премеравање света.

Да парафразирам ону чувену Де Ружмонову мисао о ђаволу: „Највећа превара фашизма је да нас убеди да не постоји“.

(Вечерње новости)