Крчкање “кроки сарме“

Илустрација: КМ Новине / 2015

Док ово пишем, у кујни Његове екселенције још се крчкала компромисна „кроки сарма“ (ред Екселенцијиних жеља, ред антиципираних Канцеларевих очекивања) гледе футура првог Косова и Метохије, али је било најављено да ће, одмах после празника, незнано кога, коначно бити скинута са шпорета и послужена Канцелару и његовим дегустаторима.

Екселенцијине „црвене линије“, у недослуху с реалношћу и порозне као француска „Мажино линија“ уочи Хитлерове агресије, своде се на три блока „бетонских утврђења, тенковских препрека и митраљеских гнезда“: Србија никада неће признати независно Косово (па, и не мора, ако га сви остали признају, прим. Ц.М.); суштинска аутономија за КиМ коју треба да регулише (наш!?) уставни закон; те, аутономија „Заједнице српских општина“ у оквиру, наравно, привремених косовских институција…

А о „крокију крокија плана“ – последњу реч даће Канцелар, који, за разлику од Екселенције, нема директни мандат грађана!? Али, јесте у парламенту биран да предводи екипу одговорну за „бољи живот“, између осталог, и за повећање (тј. враћање на старо) пензија и плата, „већ од октобра“. А биће да и од тога – ништа бити неће.

Председник Фискалног савета Павле Петровић не очекује да ће Србија у 2015. забележити привредни раст, док мањи дефицит од очекиваног тумачи смањењем плата и пензија и бољом наплатом пореза, али и пуцњем у здраву ногу, тј. катастрофалним смањивањем јавних инвестиција (за пола!) које би требало да подигну производњу?! Елем, јавља ми се да ће Ем-ем-еф пре да поверује рачуници професора Петровића („не видим простор за повећање пензија и плата закључно са 2017. годином“) него Канцеларевој.

Политички „мејнстрим“ ђенерала Недића, интелектуална му, уметничка и бизнис елита, и медијски послушници, имали су исконску потребу да се, пред народом, стално правдају за своје квислинштво. Из пера нашег Канцелара, пак, у наредном периоду, поводом будућих неуспеха његове комесарске владе, очекујте и овакве ауторске текстове, тезе, хипотезе, подуке и поуке у прилог оправдавању колаборационизма с онима који су нам окупирали КиМ:

„Политика се води памећу, а не инатом, а памет води тамо где је интерес, а не тамо где вуче бес и зловоља… Времена су и сувише озбиљна и захтевају дубоко процењивање сваког дела, сваке намере и сваке речи… Карађорђе је био велики по јунаштву и организаторским способностима, али кад је он ипак пао пред навалом, судбина је нашем народу дала једног мудрог сељака са Рудника, који је знао више да се снађе на „дивану“ него на мегдану. Инат вођен у туђу корист нама је донео и доноси само штету, тога се ината морамо манути и прихватити оне политике која влада око нас и на целом европском континенту…“ („Обнова“, Београд, 13.11.1941)

Или: „Српски народ је изгубио тековине оних огромних и славних напора које је остварила Србија крвљу своје најбоље деце у шестогодишњем размаку од 1912. до 1918. године. Он се данас нашао у положају човека који је дао све од себе, који има једно велико имање и који стоји празних руку на имању које је некад било његово… У једној таквој ситуацији Немци су нам пружили руку помоћи. Они су нам оставили наше народно окућје… Један народ као што је наш не може, а да не буде захвалан витешком противнику који га је својим каваљерством разоружао од сваке мржње и сваке потребе да ма коме измећари!“ („Обнова“, Београд, 4.9.1941)

(Данас)