Драган Андрејевић: Нови расколи на подручју источне Србије

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха и координатор активности НВО „Гергина“, дао је за наш портал изјаву о неканонском деловању Румунске прaвославне цркве на територији источне Србије, односно у срединама где живи влашка заједница.

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха, са легендом влашке музике и песником Станишом Пауновићем.

–  Власи, као етничка заједница, живe на овим просторима, од свог настанка, романизације староседелаца, значи већ око 2000 година. Прво у саставу Римског царства, касније у саставу Источног римског царства (Византије). Када је хришћанство посталo званична државна религија, Власи, до тада многобожци и пагани, примили су хришћанство, мада су своје обичаје из времена паганства, задржали до данас, те се они манифестују и кроз хришћанске обреде (и данас, уз прећутно одобравање свештенства Српске православне цркве). Одрекавши се својих паганских богова, Власи су примањем хришћанства увели супституцију за многобоштво, почели да славе славу, посвећену свецима, којим су заменили понеког од својих богова. Тај ће обичај примити касније и Срби, а паганске ритуале, извођене приликом слављења славе, христијанизоваће, задржавши неке форме и променивши смисао, Свети Сава 1219. године. Данас се слава слави само тамо где живе Срби и Власи, поред Србије, делови северозападне Бугарске, приморја, Македоније, али и делови Баната, Трансилваније и делови уз Дунав на територији Румуније, које су Власи населили у прошлости.

Неки обичаји Влаха и данас подсећају на паганство. Власи и данас на свакој слави спомињу тачно 44 светаца и пале 44 свећа за сваког свеца. То није случајно. Указује на број „богова“ и „божанстава“ које су њихови предхришћански преци славили.

Кроз историју, Власи никада нису прихватили византијску власт нити цркву, те су већ око 1020. године имали своју Влашку митрополију са седиштем у данашњем Врању (под управом Охридске архиепископије), чија се јурисдикциона територија простирала до Београда и Дунава на северу. Оног момента, када су ушли у састав првих српских држава, Власи су постали неотуђиви и конститутивни народ, и као своју прихватили Српску православну цркву. Тако ћемо спомен Влаха наћи у Хиландарској повељи Стефана Немање, 1198. године (где се спомиње 170 Влаха, који помажу и издржавају манастир Хиландар), затим Стефан Првовенчани спомиње 218 Влаха – именима исклесаним на северном зиду манастира Жича (1219), у хрисовуљама готово свих српских владара. То важи и до данас и можемо слободно рећи да је Српска православна црква, као што је кроз бурну вишевековну историју сачувала јединство српског народа, тако је сачувала и интегритет Влаха, под својим окриљем.

Но данас, тачније од почетка 2000-тих година, када је Влашка заједница коначно стекла статус националне мањине у Србији, на овим просторима почела је да делује и Румунска православна црква, тачније речено, држава Румунија преко цркве, као и захтева да се Власи прогласе Румунима, те да се за њих уведе образовање на румунском, медији на румунском… Почели су да ничу верски објекти Румунске цркве на територији источне Србије, као својеврстан вид политичког деловања у циљу асимилације Влаха. Дакле, основни је циљ да се манипулацијама Власи приволе да се изјасне као Румуни.

Посматрајући овај упад Румунске цркве међу Влахе, са правне стране, на први мах, изгледа да је испоштована правна регулатива, јер Устав гарантује право свим припадницима националних мањина и свим грађанима право на слободу вероисповести. Наравно да то право имају и припадници румунске националне мањине – но у целој источној Србији, у око 200 насеља, према резултатима пописа њих има свега нешто више од 2000 (већина су румунске снаје, које су се овде удале, током деведестих, па и касније). Влаха се изјаснило 35.330 а осталих око 250.000 као Срби.  Изјашњени Власи, и они као Срби, су верници Српске православне цркве, са малим изузетком оних који припадају Адвентистичкој цркви, баптистима, Јеховиним сведоцима…  Овде се поставља питање, чије верске потребе задовољава Румунска црква у селу у коме, на пример има изјашњених 7-8 Румуна?!

Погледајмо затим Закон о црквама и верским заједницама. Овим законом 7 верских заједница у Србији признате су као традиционалне, јер више векова делују на подручју територије Србије, али међу њима није Румунска црква, јер она никада није имала јурисдикцију на територији данашње Србије. Међутим, Румунска црква, тачније Епархија румунске цркве Дакиа Феликс, уписана је у Регистар црквених заједница, који се води при Министарству правде. И знате како је уписана? Као епархија која обухвата Румуне на територији српског Баната! (http://www.mpravde.gov.rs/registar.php?id=1138)

Да ли је источна Србија – територија Баната ? НИЈЕ! Дакле, Епархија Дакија Феликс делује нелегално на територији источне Србије, противно Закону и јурисдикцијом под којом је уписана у Регистар! Такав поступак подразумева правне санкције, односно брисање из Регистра.

Подршка румунизацији и расколу ради уласка у ЕУ. Вучић са Бојаном Александровићем, лидером покрета румунизације Влаха у источној Србији. Преузето са Фб.

Истим Законом је предвиђена и изградња верских објеката, али само на територији која је заведена у Регистру црквених заједница. По законским прописима, уз одговарајуће дозволе надлежних служби, могу се градити црквени објекти на територији за коју је верска заједница уписана у Регистар (што за Румунску цркву подразумева територију Баната), Све остало је нелегално. Шта ради Румунска црква? Тражи грађевинску дозволу за изградњу гаража, а изгради цркву. Када надлежна инспекција утврди да је одступљено од пројекта и наложи рушење објекта, сакупе се румунски свештеници, оду и освештају започети објекат, а онда се дигне бука и халабука да Србија хоће да сруши верски објекат. Колико знам, црквени храм се освештава када је спреман за употребу у верске сврхе. Цео се проблем онда дигне на међународни ниво, Србија подвије реп, а и Српска православна црква,  заташка се, јер забога Румунија ће нас опет блокирати „на путу за Европску унију“.

Гледано из угла Канона, важећих у православној заједници, Румунска црква делује апсолутно противно свим „законима“ Православне Цркве. Јесте црква конзервативна институција, али одређени канони, који важе вековима, се морају поштовати. Елем, Апостолска правила (34 и 35.) забрањују деловање свештених лица из једне епархије у другој, без одобрења владике-епарха те епархије. Практично, свештеник из Бачке епархије не би без одобрења владике Тимочког могао да чинодејствује у неком од храмова Тимочке епархије. Е, не може ни свештеник Румунске православне цркве, а делује и то без одобрења. То је потврђено и одлукама Васељенских сабора, међутим, Румунска црква се оглушује. И чинодејствује на неканонски начин и гради објекте на јурисдикционој територији друге православне цркве, Видите, Јерусалмска патријаршија је раскинула сестринске односе са Румунском црквом, јер су ови израдили цркву и чинодејствују неканонски на њеној територији, али СПЦ ћути?!  Било је пар упозорења и на томе се завршило!
Између Српске и Румунске православане цркве постоји, од обају патријарха постписан споразум, који датира још из 1934. година, а којим је тачно дефинасана територија на којој Румунска православна црква може деловати (на територији српског Баната), као и јурисдикциона територија Српске цекве на територији румунског Баната (око Темишвара). Видите, и у Крајови је постојала Српска црква, али је угашена, јер Крајова не припада румунском Банату, према задњем попису тамо живи свега још око 40-так Срба, за које румунске власти сматрају да не постоји потреба за богослужење на српском језику. Слично је и у још неколико места у Румунији, ван румунског Баната, где није дозвољена изградња српских верских објеката. Поштује ли то Румунска црква, кад је у питању источна Србија?

Снажна подршка. Бојан Александровић са патријархом Румунске цркве и истакнутим екуменистом Данијелом.

Што се тиче Бојана Александровића, коме је Румунска црква доделила разне титуле великоцрквене, он је био у рангу „чтеца“ у Српској цркви. Тадашњи владика Тимочки Јустин и Црквени суд су га рашчинили и из реда „клирика“ а та је Одлука морала бити поштована од стране свих помесних цркава, па и Румунске. Да би га румунски владика рукоположио за свештеника, морао је тражити дозволу од владике из чије епархије потиче клирик, али пошто је исти рашчињен у ред „лаика“ он нити је могао нити смео бити рукоположен у свештеника, те је такав чин неканонски и нелегалан. Гледано са аспекта православних канона, Бојан Александровић није свештеник.

Са аспекта односа Румунске цркве према верницима у источној Србији, а нема их више од 100, они кажу да врше богослужење на матерњем језику Влаха и тиме остварују њихове потребе. Кажу: „Влашки језик је дијалекат румунског.“ Ниједан Влах не разуме румунски (само делимично). Таква небулоза је као кад би неки паметњаковић изјавио да је старословенски дијалекат српског језика. Надаље, Румунска црква и њени верници не славе славу (да би их заварали, овде се румунски свештеници нуде да режу славски колач); румунски свештеници не наплаћују своје „услуге“ – плаћени су из Румуније, а свештеници СПЦ, поједини, када одмере неког нашег Влаха који је на раду у иностранству одрапе и по десет пута већу цену од званичног ценовника. Власи славе Божић 7. јануара, Румуни 25. децембара – и ту се прилагођавају Власима, не би ли их заварали. Имам информације , да крсте и мртве, да би могли да им опевају опело?!

Из свега изнетог, једини је закључак да је деловање Румунске цркве на овим просторима политичко, а најмање верско. Политичко у смислу да се Власи и овим путем асимилују у Румуне.  Бојан Александровић је веома чест гост у Румунском парламенту, залаже се да се Власима доделе румунски пасоши, за информисање на румунском. Његово деловање је искључиво политичко, у служби румунских претензија према Власима.

И коначно, дубоко сам уверен, да оног момента када Српска црква уведе део богослужења на влашком, Румунска црква неће имати апсолутно никакав ни морални, ни верски, ни канонски алиби да делује на овим просторима. Црквени оци СПЦ немају довољно слуха, а немају никаквих правних средстава да санкционишу деловање Румунске цркве. На ромском језику одржана је Литургија још 1997. али потребе Влаха се занемарују и обећања дата не поштују! Само у појединим беседама, декларативно, типа – „моји Власи“ (Владика Јустин), „наша браћа Власи“ (патријарх Иринеј). Извесни је свештеник регистровао Влашку цркву у Православној заједници ЕУ, па постоји претња да ће СПЦ ускоро имати проблем не само са Румунском, него и Влашком црквом. Нека само седе учаурени, не ослушкујући глас својих верника, али ни међународне заједнице „док се Власи не досете“!

Драган Андрејевић, члан Националног савета Влаха и координатор активности НВО „Гергина“  

Kao што je смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати cвојом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примаjући га за свoj jeзик којим се обрaћa Богу, она га надахњхује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква je мерило и народа и jeзика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив — увек сабира и спаја народ и народе и њихове jeзике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог.

-Св. Јустин Ћелијски

Погледајте такође: ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПОКЛАЊА РУМУНИМА ТИМОЧКУ КРАЈИНУ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“