Злоупотреба масакра у кафићу „Панда“

У тексту „Вечерњих новости“[1] под насловом „Масакр у Пећи 1998. дело ЈСО“, из пера новинара В. Митрића, уз поднаслов „Адвокат Душко Томић оптужио Радета Марковића и ДБ за злочин у пећком кафићу“, поново се, свесно или несвесно, перфидно актуелизује, зарад дневне политике (а биће и ради нечег много важнијег), на крајње тенденциозан начин један трагичан догађај из ближе српске историје.

Наравно, проблем није у томе што је интерпретирана проблематична изјава адвоката Томића и што је као круцијални доказ наведена, обратимо пажњу, његова забелешка из 2004. године, коју је саставио након разговора са бившим (и након тога, гле чуда, преминулим) припадником РДБ Цвјетином Милинковићем, већ је проблем што наведени новинар, када се већ бави случајем „Панда“, није навео кратак историјат и судски епилог тргагичног догађаја према званичним извештајима из реалног времена, али и на основу бројних других сазнања до којих се сукцесивно долазило годинама након тога. И то не само из домаћих већ и из објективних иностраних извора. Па чак и оних врло блиских НАТО естаблишменту, који ће након неколико месеци од наведеног догађаја покренути оружану агресију на СР Југославију.

Просечан читалац који није упућен у то шта се и како стварно догодило тог децембра 1998.године у Пећи (а таквих је, на нашу жалост, све више), може да стекне потпуно искривљену слику и да буде дезинформисан. Коме је то у интересу?

Да подсетимо – током опсежне истраге која је вођена након масакра, али и на основу конкретних резултата прикупљених током блокаде Пећи а затим и противтерористичке акције у ширем рејону села Глођане, непобитно је утврђено да је инспиратор и организатор ове терористичке акције Рамуш Харадинај, командант тзв. оперативне зоне ОВК „Дукађин“ у Метохији, да је задатак операционализовао његов рођени брат Даут, који је конспиративно убацио четири групе терориста у град, те да је само једна од њих успела да изведе терористички акт. Непосредни починилац је Агрон Колчаку коме су помагали Газменд Бајрами, Ђевдет Бајрами, Бећир Љођа и Влазним Прђеђа. Сва наведена лица осуђена су у редовном судском поступку који је завршен након окончања НАТО агресије, у новембру 1999.године.

Непосредни повод био је догађај на државној граници са Албанијом из новембра 1998. године у ширем рејону карауле „Митар Војиновић“, када су граничне јединице Војске Југославије успеле да спрече илегални прелаз масовне групе терориста са оружјем, опремом и већом количином новца (заплењено, између осталог, 358 хиљада немачких марака), којом приликом је ликвидирано 34 припадника ОВК. О свему томе је сведочио, и то сасвим коректно, на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, тадашњи заменик Вилијема Вокера, обавештајни британски генерал Карол Древијенкијевич и недвосмислено потврдио напред наведене чињенице.

Дакле, с једне стране се радило о планираној освети, а с друге стране, онај важнији мотив био је озбиљније провоцирати снаге реда – полицију и војску, како би се, у условима мониторинга од стране мисије ОЕБС под руководством америчког обавештајца Вилијема Вокера, предузимале опсежније борбене акције и дестабилизовао достигнути безбедносни ниво: успостављени мир, пуна контрола територије КиМ од стране СРЈ и Србије, а снаге терористичке ОВК након вишемесечне противтерористичке операције, сведене скоро на безначајну меру.

Међутим, како је брутални терористички акт изведен сирово, уз остављање бројних доказа на лицу места, затим, врло брзо су лоцирани осумњичени и након тога лишени слободе непосредни починиоци, као и то што је примењена већ виђена тактика шиптарских терориста којом су непрекидно 90-тих година провоцирали сукобе и наносили губитке српској полицији, чак је и према аршинима Вилијема Вокера тај догађај, као могући повод за озбиљније реаговање тзв. међународне заједнице и пре свих НАТО-а, био неуверљив и није се могао адекватно експлоатисати. Онако, како ће се, тачно месец дана након тога, одиграти намештање измишљеног масакра у селу Рачак.

Током 1998. и 1999.године у Ђаковици је било развијено Истурено командно место (ИКМ) Приштинског корпуса ВЈ, где је формиран својеврсни командно-оперативни центар за линијско и дубинско обезбеђење (одбрану) државне границе и 10-километарског граничног појаса на правцу: Пећ-Ђаковица-Призрен-Драгаш, али и за борбу са терористичким снагама ОВК по дубини Метохије. Одатле су увезиване и координиране заједничке активности и сарадња команди и јединица ВЈ, МУП-а и осталих државних органа.

О случају смо информисани одмах и из своје надлежности ургентно предузели бројне мере. Располагали смо снагама од око 8.000 људи распоређених у граничном појасу и у наведеним гарнизонима. Конкретно у Пећи били су лоцирани значајни делови 125. моторизоване бригаде (2. моторизовани и оклопни батаљон, делови артиљеријског дивизиона, извиђачко-диверзантски и остали састави). У подршци снагама МУП-а је извршена блокада града, али и осталих ОВК жаришта у широј околини, која су они поседали и користили за планирање и извођење терористичких акција – Глођане, Јабланица, Рзнић, Раставица, Грамочељ, Прилеп.

Поред наведеног, у Пећи, Ђаковици и Призрену били су размештени бројни оперативци војне службе безбедности и војне полиције, као и војно-обавештајни органи. Наведимо их: део Оперативне групе Управе безбедности ГШ ВЈ, затим припадници органа безбедности Приштинског корпуса (Одсек безбедности ПрК, орган безбедности 125. мтбр, органи безбедности 53. и 55. граничног батаљона), припадници 14. Контраобавештајне групе, делови приштинског Обавештајног подцентра 3. Армије, органи Одсека за обавештајне послове ПрК, јединице 52. батаљона војне полиције и други састави и органи.

Имајући све то у виду, питање за врсне новинаре и аналитичаре би морало да гласи – не да ли је Милорад Улемек-Легија са својом ЈСО могао да изведе наведену акцију у виду најпрљавије завере (теоретски, наравно, да) и који би његов, односно, мотив Радета Марковића био, већ, да ли би се након таквог непочинства и бруталне издаје извукли неопажено и у коначном неоткривени? И ко би могао тада да тако нешто (сакрити их и оправдати по сваку цену) уопште нареди?

И да ли би онолики број припадника ВЈ, који није никада био потчињен МУП-у и Државној безбедности Републике Србије (нити њоме импресиониран), а још мање Јединици за специјалне операције, толике године, и поготову у реалном времену, ћутао? И зашто би то радили у тренуцима када смо баш тада, у зимским месецима 98/99, држали стање у покрајини, и посебно на простору Метохије, под пуном контролом? И како је било могуће да ни тада ни касније никада не процури из војних редова баш ни једна информација о тако небулозној пројекцији и диверзији стратешких размера?

Наравно да на овако бројна и логична питања нећемо добити одговоре оних који упорно потпаљују опасну ватру, а углед земље и народа, намерно или не, бацају под ноге.

Уосталом, о ком угледу и достојанству говоримо када је управо челни човек државе Србије, Александар Вучић, у вези са овим случајем изазвао праву конфузију. Као први потпредседник Владе је гостујући на телевизији „Пинк“, у емисији „Тешка реч“ 28. децембра 2013. године изјавио да злочин у кафићу „Панда“ највероватније нису починили шиптарски терористи ОВК и наговестио српској јавности да буде спремна за суочавање са „страшним сазнањима“. Заборављајући или не, свеједно је, да је годину дана пре тога у свом говору у Савету безбедности ОУН, 05. децембра 2012. године, износио нешто сасвим друго.

Када је, затим, уследила „артиљеријска подршка“ разних прорежимских гласила која не престаје до дана данашњег, као и Наташе Кандић и особито коалиционог партнера Вука Драшковића, оног вечитог борца за истину, правду, слободу, демократију… и посебно отварање „досијеа злогласне УДБЕ“ (али не свих досијеа, рецимо, не оних сарадничких), трагичан случај убиства шесторо српских младића попримио је размере и обрисе вешто вођене, то јест, само настављене жестоке субверзивне и психолошко-пропагндне операције, којој смо као народ изложени скоро три деценије.

И управо због свега наведеног нису нам ни потребни спољни непријатељи. Довољна је квалитетно организована пета колона и одабране наивчине у неколико најважнијих друштвених стубова, као што су, рецимо, штампани и електронски медији, и драма је ту.

А то што се поново убијају трагично настрадали српски младићи из Пећи, наравно да то њима не представља никакав проблем. Жалосно и јадно.

Горан Јевтовић – ФСК
________________________________

[1] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:546520-Masakr-u-Peci-1998-delo-JSO