Могу ли руске телевизијске серије да освоје српску публику која се дави у мору турских, мексичких, бразилских и индијских сапуница? (ВИДЕО)

У Русији се данас снима око 4.500 серија годишње. За последњих десетак година од нуле је израсла бранша која је потиснула увозне серије, а крије огроман потенцијал за извоз.

Да ли су руске тв новеле или сапунице, како их зову, по нечему специфичне? Могу ли да парирају турској, латиноамеричкој и западној конкуренцији у Србији? Ускоро ћемо, на једној од београдских телевизија, на пример, гледати још једну сагу са царског двора, али не са Босфора већ са Неве — чувену „Катарину Велику“.

Кнегиња Анастазија — најскупљи руски тв пројекат

Прва руска теленовела коју је публика у Србији имала прилике да гледа била је „Кнегиња Анастазија“, снимљена 2003. године.

Био је то најскупљи руски телевизијски пројекат у продукцији „Амедиа“ и „Сони пикчрс“. Серија је имала 127 епизода, а радња је била смештена у 19. век и пратила је судбину младе лепотице Ане Платонове.

За руску компанију „Амедиа“ ово је био први пројекат те врсте. Главни циљ ове продукцијске куће био је да овлада технологијом мелодрама са великим бројем епизода, попут јужноамеричких теленовела.

Идеја је, међутим, била да се ослони на традицију руске кинематографије.

Како би боље изучили технологију, руски продуценти су отишли у Лос Анђелес у „Сони пикчрс“ студио, што је резултирало заједничком продукцијом.

Руска екипа вратила се из Холивуда задовољна — ем су овладали технологијом, ем су серију реализовали у руском духу.

Александар Акопов, генерални директор компаније Амедиа који је продуцирао више од 100 најгледанијих руских серија, међу којима су „Сашина екипа“ и „Кнегиња Анастазија“, каже за Спутњик да су се многи у иностранству питали да ли је ова серија рађена по мотивима приче неког од руских класика.

„Многи су убеђени да је то Толстој или чак Достојевски, а причу је заправо написала група руских аутора. Структурирала ју је америчка списатељица Лиза Сејдман, иначе лудо заљубљена у руску литературу па је добијен веома убедљив завршни производ“, објашњава Акопов.

Акопов додаје и да су пажљиво пратили причу и проверавали да ли се сви догађаји уклапају у историјски контекст, јер се у серији појављују реалне историјске личности — цар, племићи, кнежеви, грофови, наследник престола, пољска принцеза. Прича о главној јунакињи, међутим, измишљена је, али се ослањала на историјске околности.

Префињене и романтичне племкиње

Након „Кнегиње Анастазије“, десетак година касније, српској телевизијској публици била је приказана још једна серија сличне тематике.

„Институт“ је на мале екране донео дашак времена раскошне Русије из друге половине 19. века, која је тада била у рату са Турском.

У центру збивања налазе се ученице плаве крви, префињене и романтичне, које сањају о чистој љубави, али временом схватају да је њихов пут до среће трновит. После дипломирања многе су се добро удале или постале царичине дворске даме.

Врхунски квалитет и продукција

За последњих 10 година само кућа Амедиа је снимила готово 60 серијала, међу којима је било доста популарних. Једна од последњих била је веома успешна — „Катерина Велика“, прича о руској императорки, која ће бити приказана и у Србији.

Данас се у Русији у оквиру разних продукцијских кућа снима око 4.500 серија годишње!

Још 2003.године није било самосталне продукције, а онда је ова бранша за последњих десет година израсла у гиганта који је захваљујући залагању руских филмаџија и продуцената иностране серије потиснуо у други план.

Популарност руских серија је у овом тренутку недостижна за најбоље америчке, мексичке и индијске серије. Осим чињенице да свака публика воли домаћу продукцију, популарности кумују и јака конкуренција и изузетан квалитет руске продукције. О томе говоре и буџети.

У време када је снимана „Кнегиња Анастазија“, сат времена коштао је 100 хиљада долара. Тада је то био најскупљи пројекат.

Данас руске серије коштају и до 500-600 хиљада долара по сату, а у просеку једна епизода кошта од 250 до 350 хиљада долара.

Захтевна руска публика и могућност продора у свет

Оснивач и генерални продуцент групе компанија „Стар Медиа“ Владислав Рјашин тврди да гледаоци у Русији готово више и не гледају традиционалне „сапунице“. Он сматра да је руска публика постала захтевна и да не жели само узбудљиву причу и интерасантан сиже, већ и квалитетну, динамичну режију, одличне глумце, камеру и фотографију.

Ако су руске серије тако квалитетне, намеће се питање- зашто нису више заступљене и глобално популарне?

Америчке филмаџије сматрају да је немогуће направити добар филм који ће подједнако бити интересантан у Бразилу и Кини, Африци или Индији. Пред себе је могуће поставити само један задатак- направити добар филм за домаћу публику.

Тако је било у случају серије „Кнегиња Анастазија“. Амерички партнери су саветовали руске колеге да направе одличну серију првенствено за домаће тржиште. Ова лекција је била важна. И зато се данас руске филмаџије не брину да ли ће коначни производ бити могуће продати у свету.

Акопов сматра да је страну публику могуће заинтересовати на више начина.

„Спретно је увести у контекст, добро превести, дублирати гласове или тачно написати титлове. Ипак, пре свега тога, најважнија је јака прича и добро осмишљени ликови… И наравно добра, регионално припремљена реклама“, каже он.

Лоши преводи

Дешавало се да у преводу серије „Кнегиња Анастазија“ буде поприлично неразумљивих дијалога. Испоставило се да ју је на српско тржиште пласирала кућа „Сони пикчрс“ и да су гледаоци заправо читали „превод превода“, тачније превод са енглеског јер преводиоци нису добили транскрипте руског текста, већ енглеског, што је довело до „губљења у преводу“.

Пошто у последње време на руском филмском тржишту није било много копродукцијских радова, продајом серија и филмова се најчешће баве директно руске компаније. Стога је за веровати да ће руске серије, које у будућности буду приказане на српској телевизији, бити прецизно преведене.