Савремени нацизам као покретачка снага евроатланских интеграција

Пораст нацизма у Европи, без преседана, чији смо сведоци последњих година, као и активизација фашистичких групација и култивисање фашистичке идеологије на нивоу руководстава појединих држава, скрива иза себе дубоке узроке. Ова појава не може да се своди само на “несмотреност” од стране западног јавног мњења и политичких елита и њихове неспособности да извлаче поуке из историје. Тежња западних граитеља “Новог светског поретка” да искористе савремени нацизам у својству европских интеграција (које су се већ практично слиле у евроатлантске интеграције) – игра кључну улогу у овом процесу који представља својеврсну ревизију резултата Другог светског рата и дезавуисање одлука Нирнбершког трибунала. Ради се о тежњи да се, као прво, на подобан начин мобилише јавно мњење земаља и читавих региона под паролама евроатлантизма и русофобије, а као друго, да се испровоцирају опоненти на одговарајућу реакцију како би са своје стране њих оптужили за дестабилизацију ситуације.

Поменути механизам први пут је испробан током деведесетих година на простору бивше Југославије. Тада је акценат стављен на националистичке и отворено фашистичке партије, покрете и организације, прво у Хрватској, потом у Босни и Херцеговини, а онда и у албанском табору на Косову и Метохији. Тим снагама је додељена улога катализатора антисрпског расположења на њиховим територијама у циљу стварања повољног сценарија за западно јавно мњење. Био је то први ниво коришћења нацизма и његових савремених носилаца. Други ниво је пуштен у погон после очекиване реакције од стране Београда. Оваква реакција, независно од њене оправданости и конкретних пројава, проглашена је залагањем за великодржавље и покушај дестабилизације региона. То је са своје стране омогућавало западној политици да се попне на трећи степен интервенције, стварајући неопходну пропагандистичку основу за оружане акције под окриљем УН (у Босни и Херцеговини) или чак и без њега (СР Југославија 1999. године). Поред тога, сличан приступ омогућио је да се развије широка обрада локалног јавног мњења, стављајући га пред дилему: “Или Србија … (Русија, Исток…) или Европска Унија (НАТО, западна цивилизација).

Такав сценарио се у овом тренутку реализује од стране Запада и у односу према Украјини. Било би наивно веровати да западни лидери, организације цивилног друштва и медији немају информације о деловању “Десног сектора” и других снага које су захватиле власт у Кијеву пре више од годину дана. Поготово што активност украјинских националиста представља директну претњу за опстанак и самог постојања многобројних етничких група које имају тесне везе са својим сународницима у Мађарској, Словачкој, Румунији, Грчкој и другим земљама-чланицама ЕУ. Међутим, западни сценарио захтева од ЕУ да затвори очи пред овом апсолутно очигледном опасношћу, како би искористила отворено националистичке и фашистичке снаге за максималну мобилизацију антиросијског и антируског фактора у Украјини, све под тим истим евроатлантистичким паролама. Овакав приступ предвиђа позиционирање савремених нациста у својству “бораца за демократију и европске вредности”, а њихових опонената у виду становника источне Украјине – као присталица тоталитаризма, руске “пете” колоне и чак отворених терориста. Истовремено се апсолутно законита дејства Руске Федерације по питању пружања политичке и хуманитарне помоћи становништву Донбаса проглашавају за антиукрајинске акције и акт мешања у унутрашње послове суверене и притом демократске државе.

Аналоган сценарио реализује се не само у Украјини, него и на другим постсовјетским просторима. Од почетка деведесетих година руководство САД и ЕУ непрекидно жмури пред акцијама фашистичких покрета и неонацистичких организација у прибалтичким земљама. А сваки покушај Русије да привуче пажњу светског јавног мњења и међународних организација на обнову нацизма и кршењу права рускојезичког становништва у прибалтичким земљама – квалификује се поново као “мешање у унутрашње послове” од стране Русије. Чак ни амерички конгресмен Дан Роранбакер, који је познат по доста уравнотеженој позицији, није се уздржао од сличне схеме у интервјуу који је дао руском часопису   “Коммерсант”, позвавши Русију да се уздржи од “мешања у унутрашње послове балтичких држава”.[1]

Јасно је да је од Брисела и Вашингтона наивно очекивати да ће одустати од искоришћавања нацизма у својству покретачке силе и пропагандног обезбеђења евроинтеграцијских процеса у условима када идеје европских интеграција очигледно губе политичку, социјално-економску и финансијску привлачност, а у самој ЕУ се умножавају сукоби и правци унутрашњих раскола. Ипак, раст антибриселског расположења у земљама-чланицама ЕУ сада приморава западне центре да почну са кориговањем својих позиција.

Други важан фактор је објективна способност фашистичких и неонацистичких снага да временом излазе изван контроле својих покровитеља и повереника. Чак и сада, поједини кораци власти у Кијеву почињу да изазивају забринутост у низу европских престоница. Поготово у Чешкој, која је већ затражила од украјинских власти објашњење у вези са прихватањем закона о хероизацији ОУН-УПА[2]  од стране Врховне Раде, припретивши да у супротном она неће ратификовати споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ. “Још пре самита у Риги у Праг је требало да слети украјински министар иностраних послова Климкин и објасни како стоје ствари са бандеровцима итд” – изјавио је с тим у вези министар иностраних послова Чешке Љубомир Заоралек.[3]

Подразумева се да се од шефа ресора иностраних послова земље која је 1938. године постала жртва Минхенског договора Запада са Хитлером, могла очекивати још жешћа формулација поводом догађаја у Украјини, поготово поводом одлука власти у Кијеву да “изједначе” Хитлерову Немачку са СССР-ом. Ево како је то, на пример, описао шеф израелског “Визентал центра” Ефраим Зуроф: “Одлука да се забране нацизам и комунизам представља изједначавање најстрашнијег режима геноцида у историји људског рода са режимом који је ослободио Аушвиц и помогао да се оконча режим страха Трећег рајха”.[4]

Чак и у западним медијима већ се могу срести објективне оцене. Тако шведски часопис Aftonbladet подсећа да се “руководству и народу Совјетског Савеза не може порећи једно – жеља да се разбије Хитлеров режим… Ради тога је Црвена армија морала истерати Немце из окупираних земаља. Руси су чак морали освојити и саму Немачку. У том смислу, Црвена армија се заиста реално борила за ослобођење источне Европе од фашизма”…[5]

Било како било, даље харање нацизма у Украјини прети да породи оружане сукобе не само на истоку него и на западу земље. А то са своје стране може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе. Наравно, под условом да су интереси сународника за њих важнији од наставка геополитичког играња са савременим нацистима у име евроантлантизма.

Петар Искендеров – ФСК
_______________________________

[1] Коммерсантъ, 27.04.2015

[2] ОУН-УПА – у преводу – Украјинска устаничка армија и Организација украјинских националиста – две пронацистичке организације у Украјини из периода Другог светског рата (примедба преводиоца)

[3] http://www.fondsk.ru/news/2015/04/28/chehia-trebuet-razjasnenij-ot-ukrainy-po-povodu-zakona-o-geroizacii-oun-upa-33012.html

[4] The Jerusalem Post, 14.04.2015

[5] http://inosmi.ru/world/20150428/227758531.html#ixzz3Yg4ALiTZ