Стварност неуставна или Устав нестваран

Иако се правни стручњаци слажу да са променама Устава не треба журити, извесно је да Србију ускоро чека промена њеног највишег правног акта. Питање је само да ли ће се Устав мењати искључиво у области јачања независности правосуђа, или ће промене захватити и много осетљивија питања, попут статуса Косова и Метохије и територијалне аутономије Војводине.

Правно-технички јесте изводљиво да се Устав мења само у једном делу, па чак и у само једном члану, а да се не захвата у друге делове. Међутим, стручњаци сматрају да би талас уставне ревизије могао бити изузетно велики.

– Потпуно је извесно да ће било каква модификација Устава свакако бити прилика да се захтевају и његове друге промене, а не само оне које се односе на правосуђе. Није спорно ни да наш сада важећи Устав није савршен и да у њему има и неких правно-техничких грешака. На пример, на једном месту у Уставу се каже да о имунитету чланова Владе одлучује Влада, а на другом месту се то поверава Народној скупштини. Мењање Устава биће прилика и да се такве грешке поправе, али наравно, увек остаје и могућност да се захтевају знатно далекосежније промене Устава. Јавности је, наравно, најинтересантније питање аутономних покрајина и преамбуле која се односи на Косово и Метохију – каже за „Политику” проф. др Милан Шкулић, председник Удружења правника Србије.

Упозорава да је „олако обећана брзина” промене уставног текста врло опасна, јер у брзини постоји већи ризик да се направе грешке, не само правно-техничке, него и много опасније, које би донеле суштински погрешна решења.

Устави су се код нас често мењали. Нови устав замењивао је ранијеважећи.

– То није добро са становишта интереса правне сигурности, нити је то идеално када је реч о начелном очувању стабилности државе. Озбиљне државе настоје да своје уставе не мењају често или чак да их уопште не мењају суштински. Наравно, некада су уставне промене и неопходне, али их онда треба врло пажљиво осмислити и реализовати. Врло је важан и својеврсни друштвени консензус, због чега је изузетно битно и да се важне уставне промене доносе онда када је друштво довољно стабилно. Ми смо већ дуго у „времену реформи”, а то није доба друштвене стабилности – подсећа професор.

Због тога питамо какве су последице неусаглашености фактичког стања с Уставом, нарочито када је реч о суверености државе на територији Косова и Метохије, о чему говори и уставна преамбула.

– Није могуће „правним језиком” говорити о „неусаглашености Устава” са фактичким стањем. Подразумева се да фактичко стање, које се разликује од онога што је прописано Уставом, представља стање неуставности. У том смислу, постоји само неуставност фактичког стања, а не „нефактичност” Устава – каже др Шкулић.

У редовним околностима, правна држава настоји да сваки случај неуставности реши што је пре могуће, применом адекватних правних механизама.

– То значи да стање у стварности које не одговара ономе што је Уставом прописано држава треба да уподоби Уставу, а не да Устав усаглашава с „фактичким стањем”. То некада, пре свега када је реч о веома ретким историјским ситуацијама, није могуће или бар није могуће у неком брзом року. Такав је случај и са односом преамбуле Устава о Косову и Метохији и чињенице да у последњих неколико година Србија на Косову и Метохији не остварује своју сувереност – каже наш саговорник.

Наглашава да се Србија, прихватањем ефеката Кумановског споразума и резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244, није одрекла Косова и Метохије, и да се тог дела своје територије не би одрекла чак ни да у Уставу нема преамбуле у којој се изричито наводи да су Косово и Метохија саставни део територије Србије.

– Преамбула је своје место у Уставу нашла из одређених симболичних разлога, с идејом да се и на тај начин нагласи да се Србија никада неће одрећи тог историјски изузетно важног дела своје територије, на којем, још у време када је Устав усвајан, већ неколико година није било могуће остваривати све елементе суверености српске државе, нити је то могуће сада, а тешко је предвиђати будућност. Ако неко мисли да се проблем Косова и Метохије решава елиминисањем преамбуле из Устава, што је наравно, праћено идејом да ће се тако олакшати самопорицање Србије, односно њено формално одрицање од дела сопствене територије, мислим да греши – каже др Милан Шкулић.

Иначе, преамбула Устава, додаје професор, увек се повезује искључиво с оним што заиста јесте њен доминантни садржај, а то је дефинисање Косова и Метохије као саставног дела Србије којем се гарантује „суштинска аутономија”, али се заборавља сам њен почетак, у којем се говори да се Устав доноси полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији.

Предлог за промену Устава усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. То значи да је за промену Устава ипак потребна једна врста друштвеног консензуса.

Референдум је неопходан ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава. Сада је усвајање промене на референдуму знатно лакше него раније, јер је довољно да за уставну промену на референдуму гласа већина бирача.