ПРИСТУПНА БЕСЕДА ХОРЕПИСКОПА НИКОЛАЈА СТАРОРАШКОГ И ЛОЗНИЧКОГ

Ваше Преосвештенство, часни и преподобни оци, христољубиви народе,

у овом најсветијем тренутку мога живота, када примам жезал епископске службе, стојим пред Богом и пред пуноћом Цркве Христове устрептале душе, испуњен осећањем благодарности Богу, славословљем и молитвом. Сва три осећања сливају се у један троједини срдачни усклик: „Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја“.

Више је разлога оваквог молитвеног трепета моје душе. Први је величина Тајне која је надамном данас извршена. Свака Хиротонија новог епископа је нова Педесетница јер се изнова конституише Црква Божија силаском Духа Светога. У њој Божанска благодат немоћ људску исцељује и недостатке допуњује оспособљавајући човека – то најважније биће у свима световима, за узвишену архипастирску крстоносну службу. Слава и хвала Богу на овом бесценом небеском дару.

На своје ново и уједно најтеже послушање епископа Цркве Божије, послушање сарадника Божијег у обделавању људских душа и припреми за Царство Божије, позива ме сам Господ Христос устима мога епископа и духовног оца, борца за Истину Христову и исповедника Свете Вере Православне – Владике Артемија. Позива ме у време небивало у историји нашег крстоносног народа. Позива ме у време када многи одступају са спасоносног пута Господа Христа како из редова народних вођа тако, нажалост, и из редова пастира Цркве Божије које је рука Господња поставила за „стражаре дома Израиљева“ (Уп. Јез. 3, 17). Само ретки ревнују за спасење и не поводе се за пролазним лепотама овога света. Одасвуд допиру до нас страшни звуци удараца таласа Мртвог мора екуменизма и глобализма о већ силно оштећене зидове Светосавске Цркве. Слушајући све те апокалиптичне звуке и вапајно се молећи Богу речима псалмопевца Давида: По доброти Својој Господе чини добро српском Сиону – Цркви Светосавској, и нека се подигну зидови Јерусалимски – нови епископи, онда ће ти бити миле жртве Правде – покајање српског народа, тада ће метати на жртвеник Твој теоце истинског богослужења (Уп. Пс. 50, 20 – 21). И чу Господ молитву нашу, а пре свега молитву српских угодника на небу, Господ молитву нашу прими (Уп. Пс. 6, 10), подиже нам Господ још једног епископа – моју недостојност а даће Бог, верујем и друге, да сви заједно силно „затрубимо на узбуну“, како би се спасло што више душа унутар зидина испроваљиваног Српског Сиона – Светосавске Цркве.

Моје досадашње дугогодишње послушање игумана манастира и пастира Христовог носило је велику одговорност и захтевало је огромну жртву љубави, трпљења, и снисхођења слабостима људским, шта тек рећи о архипастирској служби. Епископска служба је наставак апостолске службе, тог смерногхођења за Христом носећи свој крст до голготе на којој нас чека распеће. Добро то зна моја душа. Најдубље осећам своју немоћ и недостојност, али се ипак покоравам благослову свога духовног оца – благослову Божијем. Свето Послушање је изнад свега, без обзира колико је горка чаша која мора да се испије. Само због Светог Послушања опет и опет, Преосвећени Владико, срцем и устима говорим: „Нека је благословено“.

Своје ново послушање с љубављу прихватам знајући да „све могу у Христу који нам моћ даје“ (Фил. 4, 13) и радосно са Крстом у срцу и рукама излазим на њиву Господњу кличући заједно са пророком Давидом: Снага је моја и песма моја Господ и би ми за спасење (Пс. 117, 14). Свецелог себе с љубављу приносим на жртву Богу и роду имајући на уму речи Господње: „Кад извршите све што Вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили, што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10).

Као члан војујуће цркве Божије, драга децо моја духовна, програм мог епископског деловања је пре свега програм одбране Свете Вере Православне од свејереси екуменизма. Епископ – Апостолски наследник у Цркви Христовој, се зато и поставља на „месту Божијем“- да чува Истиниту Веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божији и ући у Царство Божије. Војујући за чистоту вере војујемо за своје спасење. У тој борби потребно је да сви ми, а најпре епископи, узмемо свеоружије Божије, да би смо се могли одупрети у зли дан екуменизма, и одолети свему одржати се. Да сви опашемо бедра своја истином, да се обучемо у оклоп правде, да обујемо ноге у приправност за јеванђеље мира. Изнад свега потребно је да узмемо штит вере, о који ћемо моћи погасити све стреле нечастивога којих је много у наше време. Да узмемо и мач духа, који је реч Божија и да се сваком молитвом и прозбом молимо у Свако доба (Уп. Еф. 6, 12 – 18). Потребно је да са наше стране учинимо све оно што је у нашој моћи, да док борба траје не будемо пасивни, да не ћутимо јер се ћутањем издаје Бог. Остало препустимо Богу знајући да је „слабост Божија јача од људи“ (1Кор. 1, 25). Добар пример борбе за веру и јеванђелског живота епископа више делује на људско срце од многих речи. Свестан сам ове истине и уз Божију помоћ трудићу се да ову истину у живот преточим.

Крајње је нејеванђелски и душегубно изговарати се у наше време сентименталним и празним фразама о „духу времена“ или о „дијалогу љубави“ насупрот досадашњим „вековима мржње“. По речима светих отаца, немар и нерад и уопште свако грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других – благовести Преподобни Јусин Ћелијски, никада не може бити изговор за било кога, особито за Епископа Цркве Божије.

У горњим речима садржан је и програм мог епископског рада – програм крсто-васкрсни. Молим Господа Бога да ми у томе буде помоћник, да ми да снаге и небеске мудрости да се борим за Истину Његову до смрти. Уздам се у молитве Мајке Божије, Светог Николаја чудотворца – мог небеског заштитника, Светог Саве, Светог Владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског, Преподобног Петра Коришког, Преподобномученика Харитона и осталих угодника Божијих из нашег рода. Уздам се, у молитве мог духовног оца – Владике Артемија, и у Вашу молитвену помоћ, драга моја децо духовна. Нека би дао Бог да моја пастирска служба буде Богу угодна, да буде у славу Божију, а мени и роду нашем српском на спасење.

Други разлог због кога данас моја душа молитвено трепери је недокучива премудрост Божија која оно што је слабо пред светом изабра да посрами јаке (Уп. 1Кор. 1, 27). Гледајући на мноштво непријатеља који нападају на нашу свету Цркву осећам се као Давид пред Голијатом, слаб и свестан да сву своју наду морам да положим на Господа. Радује ме што у тој борби нисам сам јер је око мене монаштво из Црне Реке, Грачанице, Сопоћана, Светих Архангела, Бањске и из других наших манастира из Рашке области и са распетог Косова и Метохије, духовни синови Владике Артемија, и духовни унуци Светог Јустина Ћелијског, које све молим да ми буду неодступни помоћници у овој најважнијој борби на овом свету, борби за очување чистоте вере. Такође позивам и све који ревнују за чистоту вере и своје спасење, „оних 7000 што не приклонише колена Валу“, да нам се придруже како бисмо у љубави којом нас заволе Христос заједно ходили ка Царству небеском. Овце Христове победиле су милионе крволочних незнабожних вукова. Чини ми се да и данас Господ призива просте и некњижевнеслуге Христове да се зидају у одбрамбене бедеме Светосавске Цркве и просвећују народ српски Истином Христовом. Слава моћи Твојој Господе.

Трећи разлог мог трепета је радост која долази од слободе. То је слобода којом Христос ослободи род људски од робовања идолопоклонству. Хвала Ти Господе на тој слободи. Савремено име идолопоклонства је секуларизам и екуменизам. Идол секуларизма и екуменизма је човекобог а наш узор је Христос богочовек који је једини Пут, Истина и Живот. На том путу смо се окупили и ми, драга духовна децо, и тако је настала епархијарашко-призренска у егзилу доневши многе плодове од којих је један и овај свети манастир у коме се данас налазимо. Заиста само је премудрост Божија могла да устроји минули след догађаја, свима нама добро познат, а који своју круну добија у данашњој хиротонији. Она нам јасно сведочи – жива је Српска Светосавска Црква. Слава Премудрости Твојој Господе!

Ваше Преосвештенство, благодарим на досадашњој очинској бризи и љубави, на стрпљивом обделавању моје душе од корова страсти и греховних жеља. Ви сте ме „Јеванђељем родили“ (1Кор. 4, 15) и провели кроз све степене јерархијског служења у нашој Светој Цркви. Данас ми указујете велико поверење и част кроз доделу епископског чина при поштовању Свештених канона Свете Цркве Христове. Благодарим на поверењу и просим Ваше свете молитве за успешно обављање овог заиста тешког послушања.

Господ нека и Вама да снаге и премудрости да борбу коју сте давно започели у црноречкој обитељи успешно приведете крају, да Црква Светосавска извојује још једну победу, да са Апостолом Павлом можете рећи: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. сад ме чека венац Правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2Тим. 4, 7-8).

Њему Васкрслом Спаситељу нашем, победиоцу греха, смрти и ђавола, нека је и од нас свака слава, част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Христос Воскресе!