Путин: Русија не препоручује никоме да је сматра непријатељем
Текст: Петар Акопов
Русија је превазишла врхунац економских проблема и не препоручује никоме да је сматра непријатељем. Постоји „много претњи које ми не можемо предвидети, али ако наставимо са консолидацијом друштва коју данас имамо прилику видимо, нас никакве претње не треба да плаше“ – ове речи се могу сматрати суштином директне линије са председником Путином.
Директна линија са Владимиром Путином трајала је скоро четири сата – шеф државе је по тринаести пут разговарао са људима, одговарајући на 90 питања. Иако је последњих година дошло је до значајних прилагођавања у комуникацијском формату – у смислу да је било више питања из студија и водитеља, сама идеја није претрпела приниципијелне измене: и даље је то најважније социолошко истраживање, које даје увид у стварне проблеме и расположење јавности.
Ове године, пристигло је више од три милиона питања, која су систематизована по темама и регионима. Али на самој линији Путин је реаговао на оно што су га питали – и могла су се приметити три најважнија блока питања.
Главна питања су се односила на два блока – привреду и социјална питања, и Украјину и међународне послове. При чему се највећи део односио, природно, на економска питања – и сам Путин је излагање почео управо са економијом.
Основна смисао онога што је рекао – ми смо превазишли, савладали врхунац економских проблема, повезаних са падом цене нафте и западним санкцијама. Председник је о томе говорио самоуверено – не зато што је желео да тим осећајем зарази друге, већ зато што стварно тако мисли. Путин је навео бројке које показују да се, упркос свим проблемима, значајан пад у производњи није догодио. При томе је, више пута поновио да смо ми у сваком случају морали да оздравимо нашу „једнострану“ економију. У ствари, санкције су постале разлог за већ давно неопходне промене – односно гром, без којег се небисмо прекрстили. И зато нема смисла одговарати на питање колико ћемо још „живети под санкцијама“:
„Не треба само да издржимо – ми морамо да искористимо ову ситуацију, која се дешава у вези са санкцијама, да би постигли нови ниво развоја. Ми сами можда, то и не бисмо радили. Али сада смо приморани, стога ћемо то да урадимо, и надам се да ће то довести до развоја сектора високе технологије бржим темпом него што је то било раније.
Наше унутрашње тржиште, тржиште саме Русије је било заузето и претрпано страним пољопривредним производима, нарочито после уласка наше земље у СТО, али сада смо то тржиште очистили„.
На директонј линији се много говорило о подршци пољопривреди, о скупом кредиту – Путин је одгорајући, признао да је откупна цена млека (о њој се много говорило) често мања од цене коштања, и обећао је подршку.
Алексеј Кудрин је замерио влади да не постоји нови модел раста – као одговор Путин је рекао, да усвојена стратегија у чијој изради је учестовао и сам Кудрин као министар финансија у целини наставља да функционише. У дијалогу са Кудрином, Путин се дотакао још једне од најишчекиванијих тема ове директне линије – пензионе реформе. Иако је детаљније говорио о свом ставу о подизању старосне границе за пензионисање у другом одговору, управо у разговору са бившим министром финансија, председник је истакао суштину његовог односа према друштвеним обавезама државе, као и односа власти и народа уопште:
„Влада је ове године замрзла одређена социјална индексирања. Знам да ваше колеге, они, који се придржавају вашег угла гледања, кажу да то није довољно, да треба све још више смањити, још више замрзнути, и можда чак и смањити дохотке грађана, јер имамо превлелик раст плата, да треба што пре подићи старосну границу за пензионисање, у супротном нећемо избалансирати пензиони систем, у који смо стално принуђени да из буџета и из резервних фондова усмеравамо огромне количине новца. Ово све омета наш развој. У суштини, теоретски, то је све тачно. Али ако желимо да нам људу верују, морамо имати и срце, и морамо осећати како обичан човек живи, и како се све то на њега одражава.
Ако сачувамо поверење грађана, онда ће они подржати све што будемо радили и нешто ће, како то колеге кажу, бити вољни и да истрпе. А ако будемо деловали не обраћајући пажњу на оно што се дешава у стварном животу, онда, мислим да можемо врло брзо потонути ка ситуацији са почетка 90-их година, када је било изгубљено, у суштини, поверење у власт, и бићемо принуђени да гасимо настале социјалне проблеме далеко већом сумом новца од оне коју трошомо сада за реално, мада скромно, кретање у напред“.
Ово значи да је примат социјалних обавеза за Путина безуслован – економски раст не може бити циљ сам по себи. Овим речима је Путин истакао фундаменталну карактеристику свог курса – заснованог на поверењу народа, који је могућ само ако људи виде, да власт не само да објашњава своје поступке, него и не одустаје у тешкој ситуацији од својих социјалних обавеза.
Монетаристички приступ је другачији – ради неких теоријских модела могу се донети одлуке које ће погодити људе, али се њихово мишљење може и игнорисати – „јер они једноставно не схватају, да влада управо то ради за њихово добро“.
Управо ова логика је неприхватљива за Путина. Реформе и теорије на којима су оне засноване, могу и да не функционишу, или чак да буду погрешне – а одустајање власти од социјалних обавеза и пад стандарда живота људи, само ће довести до пада поверења у државу. Коме је потребна бездушна власт, одсечена од живота простог, обичног човека? Таква власт ће не само изгубити кредибилитет и могућност да спроведе било какве реформе – већ и само право да управља земљом.
И то ће бити проблем, не власти, не Путина лично – већ проблем саме Русије, јер је превише људи који желе да под паролом рушења власти изврше демонтажу државе. То какав би могао бити резултат, можемо да видимо на примеру Украјине – и то је била, друга по броју питања, тема директне линије.
Путин у суштини није ништа ново рекао у вези са проценом дешавања у Украјини – упркос чињеници да је, како је наведено раније, било много питања су у вези са могућношћу руског признавања независности Доњецке и Луганске народне републике. Путин није обећао признање – али, наравно, није у било ком облику „пустио низ воду Новорусију“. Он је сасвим јасно рекао да „у коначници право да имају последњу реч о томе: ко, како и са ким жели да живи, под којим условима – треба да имају људи који живе на тој територији“, то јест, призно је као и раније право Новорусији да се отцепи од Украјине. Али истовремено он је наставио да говори о Украјини као целини, укључујући Донбас – како би нагласио, да је кијевска власт „направила пуно грешака, и да ће резултати бити негативни“:
„Очекујем од украјинских власти да испуне све споразуме из Минска. Пре свега је неопходно, и сада се говори управо о томе, формирати радне групе у оквиру минског процеса и започети рад у неколико праваца. Ти правци су политичка реформа, њен уставни део, то је економија, то је граница и тако даље. Око свих ових питања треба почети са радом, не причати о њима, него радити у пракси.
Нажалост, ми још увек само видимо наставак покушаја, елементе притиска, а реалне жеље за решавање проблема политичким средствима још увек нема„.
Верује ли Путин у способност украјинских власти до крену ка политичком решењу заједно са Донбасом – то јест, верује ли у поновно успостављање Украјине у новим условима? Наравно да не – убиство у Кијеву опозиционог новинара Ољесја Бузина, о чему се сазнало током директне линије, показује какав је статус не само проруских, већ и не националистичких лидера у Украјини.
Иначе, чињеницу доласка на власт у Кијеву радикалних националиста Путин је назвао неуспехом унутрашње политике Украјине – одговарајући на питање зашто је Русија, која је толико помагала Украјину после 1991. године, на крају доживела неуспех у Укрјини. У ствари, Путин је оптужио целу украјинску владајућу елиту са почетка 2014. године за неуспех – што и јесте истина. Штавише – као резултат грешака, криминала, похлепе, кукавичлука како власти, тако и опозиције неуспех је доживео не само политички систем – већ је пропала сама Украјина.
Тако да је на крају један њен део – Крим – побегао у Русију, други – Донбас – устао на оружје, а остатак је пао под контролу људи, који моле Запад за колонијално старатељство. Наравно да Путин схватајући ово, жели само да умањи патње људи, са којима нам предстоји заједнички живот:
„Политичка ситуација у одређеној земљи мења с времена на време, али народ остаје – народ, као што сам већ рекао, веома близак нама. Ја уопште не правим разлику између Украјинаца и Руса, сматрам, да је ово све један исти народ. Али неко има другачије мишљење, ко, о томе можемо расправљати – али ово није место, да о томе разговарамо. Али помажући људима пре свега, ми помажемо украјинском народу„.
Нема сумње да ће овај народ поново бити уједињен – иако сада није време да се размишља, а камоли јавно дискутује, кроз које фазе ће се проћи овај процес. Занимљиво је, да је Путин чак посебно нагласио да смо „ми сами отргнули Укајину од себе почетком 90-их година“, доношењем одлуке о суверености Русије. Та ситуација је представљала ликвидацију Совјетског Савеза управо као избор саме Русије – при чему скупштинска већина тада, говорећи о суверенитету, није схватала, да се иза њега крије распад једне савезне државе (да у Русији, за разлику од Украјине, није било референдума о суверенитету – све је одлучио парламент). Да се схвати, зашто је Путин рекао ово, помоћи ће његове следеће речи:
„Ми смо их одбацили од себе. Али то смо урадили сами, била је то наша одлука. И ако смо већ сами то урадили, требамо се с поштовањем односити и према њиховој независности. Избор је украјинског народа – како ћемо градити односе“.
То јест, ако два дела једног народа – Русија и Украјина – измене своје одлуке и пожеле да поново буду заједно, то ће бити избор народа обеју земаља. Ово је суштина Путинове украјинске политике – стварање услова за такво уједињење, уједињење које желе обе стране. Управо зато он наглашава да садашње интеграције евроазијске уније немају имеријални карактер (наравно, ако се „империјални“ гледа у негативном смислу – а то и чине наши противници):
„На крају крајева, шта је поента овог удруживања? Не у томе, да би смо их себи привукли, не. Већ, да би сви људи, који живе у нашим земљама живели боље ако би границе биле отворене.
Јер која је разлика, да ли руски човек живи на једној или другој територији, иза државне границе, ако он има могућност да слободно путује до рођака, ако му животни стандард расте, ако се осећа као пуноправни човек, ако не нарушавају његова права, не забрањују му да говори на свом матерњем језику и тако даље. И ако се све ово обезбеди, онда која је разлика?
Имамо складне односе и са Казахстаном, и са Белорусијом, и са Јерменијом а сада већ и са Киргистаном. Нама би веома одговарало да се овај процес развија. Он је најважнији, најосновнији, и не треба се задржати на некој сфери утицаја. Не покушавамо да оживимо империју, немамо такве намере, за шта покушавају стално да нас окриве. Ово је нормални, природни процес интеграције. Цео свет се креће ка интеграцији: цела Латинска Америка, Северна Америка – Канада, САД, Мексико, цела Европа, у Азији се иста ствар дешава, једино у нас све време упиру прстом, да хоћемо оживети империју. Није јасно – зашто? Зашто нам негирају ово право?
Желим да нагласим да ми немамо намеру оживљавања царства. Ми немамо империјалне амбиције. Али како бисмо обезбедили пристојан живот и руском народу који данас живи у иностранству, у нама блиским земљама ЗНД, можемо развијати комуникацију и сарадњу„.
Ове Путинове речи, наравно, могу да се протумаче као одустајање од руског света, и као одустајање од оживљавања историјске Русије. Али у стварности реч је о војном значењу – Путин једноставно супротставља „империју“ „интеграцији“, прикупљајући у првој негативне асоцијације, везане за наметање воље јачег према слабијем. Тренутно се као таква империја појављују САД – и Путин је директно подсетио на то.
И кад је поменуо да Француска у оквиру НАТО-а „добровољно даје део свог суверенитета“, и када је приметио, да „вашингтонски одбор“ забрањује неким шефовима држава да дођу на параду Победе у Москву, и када је рекао да Американци покушавају да наметну свој модел широм света, и да и њих чека исти неуспех као и СССР, који је наметао свој модел земљама Источне Европе. И посебно када је поновио своју мисао да „суперсили која претендује на своју ексклузивност и сматра себе јединим центром моћи у свету, нису потребни савезници – њој су потребни вазали“.
Русија као интегратор се супроставља америчкој империји, „свету по-америчком“. Ово супростављање, наравно, није повезано само са плановима за реинтеграцију бившег Совјетског Савеза – већ и са општом конфронтацијом са САД. Што за Русију није последица неких прекомерних амбиција, већ природна реакција на америчку промоцију глобалних „правила игре“:
„Русија у таквом систему односа не може да постоји. Не само да Русија не може да подржи такаве односе, већ у њима не може ни постојати. И то морају сви да разумеју„.
Ово је веома важна констатација. Русија не само да се не слаже са америчком хегемонијом и промовисаним од стране САД системом међународних односа, не само да објављује да то угрожава наше националне интересе – већ је у принципу сматра неспојивим са самом чињеницом свог постојања. Ово је најразумљивије означавање разлога конфронтације са Сједињеним Државама.
Конфронтације ка којој Русија не тежи – и чак и сада, као одговор на упорне захтеве да именује наше непријатеље Путин је рекао, да „ми никога не сматрамо непријатељем“. Додајући са благом изменом гласа – мада никоме не препоручујемо да нас сматра непријатељем.
Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
