ВАСКРС НА ФРОНТУ: Братко Србине, фрлај малко леба, не пуцај на Бугарче!

Дан када су и српски и бугарски војници на Солунском фронту заборавили ко су и где су, и када су као добри хришћани желели једни другима да честитају Васкрс.

Могленске планине, Васкрс, 1918. године

Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. (…)

Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице.

– Па данас је Васкрс! – пљесну се Лука рукама.

Kако је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични.

Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада се снебивамо јер нас ово честитање подсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука, Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.

Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирјe. (…) Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се довикују и узајамно грде. Али данас нико нос да помоли. Бугари обично добацују како наши треба да се предају. У Србији се лепо живи и – ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изнад рова, као да тиме хоће да кажу како је њима и овде добро.

Међутим, јутрос викне Бугарин:

– Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш!

Обећа му овај наш да неће гађати. Онда почне разговор међу њима.

– Братко… Нека је часно Воскресеније!

– Ваистину воскресе!

– Фрлај малко леба, ако имаш!?

Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изиђе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб, Бугарин понуди нашег војника цигаретама.

Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме.

Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на пољани. Дивота… Хтели заједно и да ручају. (…) Двојица се загрлили. Сад се измешали.

Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:

– Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа као конац.

– Ово је расуло! – завапи Лука.

Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.

Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.

– Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте!

Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране. Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија, као по договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима.

(РТС – ИЗ КЊИГЕ „СРПСКА ТРИЛОГИЈА“ СТЕВАНА ЈАКОВЉЕВИЋА)