Комунисти га забранили, свет га слави, Срби га заборавили!

Светски признат инжењер, климатолог и астроном био је познат по теорији ледених доба и први српски доктор техничких наука. Комунисти су га прогласили политичким непријатељем, а НАСА га је сврстала у 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи.

Пре 55 година, на данашњи дан, преминуо је један од најзначајнијих српских научника Милутин Миланковић. Био је светски признат инжењер, климатолог и астроном.

Оснивач је Катедре за небеску механику на Београдском универзитету и светски уважаван научник, познат по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене. Ова теорија је позната под именом Миланковићеви циклуси.

Миланковић је рођен 28.маја 1879.године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска), од мајке Јелисавете и оца Милана. Имао је четири брата и две сестре Милену – своју близнакињу и Виду. Тројица браће су умрли врло млади од туберкулозе, а брат Богдан га је наживео.

Мада је постојала жеља да заврши пољопривреду, као наследник великог пољопривредног имања, он се по завршетку гимназије 1898. определио за техничке науке, пошто је показао већу склоност према математици и физици.

Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од армираног бетона, у тадашњој Аустроугарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена Катедра примењене математике на Београдском универзитету (рационална механика, небеска механика, теоријска физика).

Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом армираног бетона, одлучио је да се усредсреди на фундаментална истраживања.

Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. је завршено штампање обимног и најзначајнијег дела “Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба”, на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969. од стране израелског Програма за научне преводе.

Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године.

Миланковић је детаљно писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања”, напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.

По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције, Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора”. Додуше, и он је добар педагог, али „предавања једва отаљава”.

– По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики… Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети – наводи се у процени Суда части.

Преминуо је 12.децембра 1958.године у Београду.

Милутин Миланковић је, иначе, најцитиранији српски научник свих времена на свету, што показује колику су неправду учинили комунисти према њему. Његов култ никада није заживео у српском народу, као рецимо Теслин, а сигурно је да је то током живота заслужио.

Чини се да му се нисмо довољно одужили за сав допринос који је дао, као, рецимо, странци. У част за његова достигнућа у астрономији, 1965. године, а након успешних совјетских мисија које су обавиле снимање даље стане Месеца, научници Совјетске академије су један кратер на даљој страни Месеца назвали „Миланковић”, координате: +170° , +70°.

По њему је назван и кратер на Марсу, координате: +147° , +55°. Један астероид носи назив 1605 Миланковић, у почетку је носио службену ознаку 1936 ГА, открио га је астроном Петар Ђурковић, са Београдске опсерваторије 1936. године.

На предлог ове опсерваторије Међународна астрономска унија га је преименовала 1979. године, на 100 годишњицу од рођена Милутина Миланковића. На хиљаде ових небеских тела се налази у појасу између Јупитера и Марса. Такође, на 100 годишњицу од рођења од Миланковића, амерички научници Џон Имбри и Кетрин Памер Имбри, објавили су књигу под насловом „Ледено доба:решење тајне”, у којем су дали пуно признање Миланковићевој теорији.

Године 1983. одржан је међународни научни скуп у америчкој држави Њујорк, на геолошкој опсерваторији Ламонт Доерти на Универзитету Колумбије, носио је назив „Миланковић и клима” чиме је одата велика почаст научном доприносу Милутина Миланковића.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија”. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.

Године 1993. установљена је Медаља „Милутин Миланковић” која се додељује сваке године од стране Европског геофизичког друштва (од 2003. носи назив Европска геофизичка унија) у области дуготрајних промена климе и моделовања.

НАСА, у својој едицији „На раменима гиганта” сврстала је Миланковића међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи.

Ми смо му се овако одужили: Његов лик је на новчаници од 2000 динара, некадашњи „Трећи булевар” на Новом Београду понео је назив „Булевар Милутин Миланковић”, а неколико школа такође носи име овог великана. Колико је поражавајуће знање друштва о значају Милутина Миланковића показује анкета према којој већина Срба зна ко је Бали-бег, а за Миланковића је ретко ко чуо.

Телеграф