Др Мишa Ђурковић: За референдум о породици – Уношење анархије у породичне односе апсолутно захтева директно изјашњавање грађана

У протеклих шест месеци тема породичног законодавства први пут је у новије време постала озбиљна тема у српској јавности. Захваљујући алармирању једне групе појединаца, наша јавност и медији први пут су озбиљно обратили пажњу на крајње контроверзне и револуционарне процесе који се током протеклих петнаест година дешавају ван очију шире јавности. Наиме, измене које су до сада већ учињене у породичном законодавству, а за које зна врло мали број људи у Србији, имају размере тектонских промена. Овде ћемо најпре указати само на неке од њих.

Из закона је између осталог избачена класична одредба да је брак заједница заснована на љубави. Брак тиме постаје огољено интересна институција у коју супружници улазе или излазе у мери у којој им одговара и колико дуго им то одговара. Љубав као подстицај, повод и цемент за брачну заједницу више не постоји. Надаље, избачен је институт брачне преваре. Некада је верност у браку била обавеза, а онај ко је прекрши сносио је не само моралне, већ и правне па и имовинске последице. Данас је све то укинуто, па је промискуитет легализован као некажњива пракса. Коначно, дефиниција члана породице, на шта с правом указује професор Слободан Панов, доживела је еволуцију какву ћемо тешко наћи у компаративном европском законодавству. Члан 197, став 3, актуелног Породичног закона Србије у чланове породице убраја и „лица која су била или још увек јесу у емотивној или сексуалној вези“.

Тенденције које су оваквим решењима постављене, а које иду ка томе да нпр. потпуно изједначе ванбрачну и брачну заједницу, свој радикални замах могу да добију ако се усвоје предложена решења из преднацрта треће књиге Грађанског законика који се односи на породично законодавство. Узгред, у исто време се најављује и усклађивање породичног закона са тим решењима, а као трећи део пакета појавио се и нацрт закона о родној равноправности који је за потребе канцеларије заштитника грађана написала госпођа Маријана Пајванчић.

Овај најављени пакет доноси читав низ још радикалнијих решења која ће ако се усвоје потпуно променити систем организације породице у Србији. Идеја да се унесе институт и пракса сурогат материнства нпр. повлачи неопходност да се укине класична дефиниција мајке као „жене која је родила дете“. Уместо тога предлаже се увођење „сурогат мајке“ и „намераване мајке“. Сурогација повлачи и читав низ других проблема и контроверзи због којих би свакако грађани Србије морали да добију право да се на референдуму изјасне о томе да ли желе да прихвате ново виђење мајке и нови вид „производње“ деце који растура природну везу између мајке и детета. То што предлагачи закона тврде да би се сурогација одвијала само у некомерцијалне сврхе, у оваквој држави није никаква гаранција. Не постоје озбиљни механизми који би гарантовали да се уз корупцију ова норма не би кршила.

Друго, ако се уопште сурогација уведе, за пет година бисмо могли да очекујемо померање границе и нову измену којом би се комерцијализација легализовала и којом би и странци добили могућност да слично као у Индији купују коришћење наших жена као инкубатора. Начин на који је писан предлог показује да су сва права на страни наручиоца, а никаква на страни сурогат мајке. Поменимо ту и еугенички мотивисан став 1 члана 66 који каже да ако се установи да дете може да има тешке недостатке, намеравани родитељи могу захтевати од сурогат мајке да прекине трудноћу.

Доста прашине је подигао и члан 53 предлога закона о родној равноправности за који се тврди како на мала врата отвара могућност да истополни парови добију право на усвајање деце. Ово је врло озбиљна тема и коначно би питање третмана хомосексуалаца и хомосексуализма у нашем друштву морало да добије референдумску одлуку. Дакле да најдемократскијим познатим методом заједница одлучи шта је брак, ко има право на њега и ко има право на усвајање деце нпр.

Поред низа других револуционарних решења, поменимо на крају оно које је најрадикалније, а то је оно из чланова 7 и 87 преднацрта законика у којима се свако телесно кажњавање детета изједначава са злостављањем и апсолутно забрањује. Уз то иде и непрецизно дефинисање насиља у породици, што све заједно прети да укине право родитеља да васпитавају и контролишу своју децу. Ово уношење анархије у породичне односе апсолутно захтева директно изјашњавање грађана.

Дакле, у време када креће формална јавна расправа о овим законским изменама, апелујем најпре на медије да стварно отворе своја врата за озбиљну дебату какву су до сада избегавали. Такође сматрам да је сет измена који нам се нуди толико радикалан и фундаменталан да би морао да доживи референдумску проверу. Без тога биће то чиста манипулација и насиље са никаквим легитимитетом.

*Виши научни сарадник у Институту за европске студије