Томислав Николић 17. априла у посети Ватикану; Дачић: Посета папе Фрање била би у интересу Србије

БЕОГРАД – Председник Србије Томислав Николић боравиће 17. априла у званичној једнодневној посети Ватикану, где ће се састати са поглаваром папске државе, папом Фрањом, потврђено је Танјугу у Кабинету председника Републике.

Николић ће се такође сусрести са државним секретаром Свете Столице, кардиналом Пјетром Паролином, као и са секретаром Ватикана за односе са државама, надбискупом Питером Галагером.

У склопу званичне посете предвиђена је и посета председника Николића Ватиканској апостолској библиотеци.

Председник Србије и папа Фрањо размотриће теме од међусобног значаја, стање на Косову и Метохији, као и друга актуелна међународна питања.

Николић је марта 2013. године присуствовао инаугурацији папе Фрање.

Према дипломатским анализама, билатерални односи Републике Србије и Свете Столице су добри и без отворених питања.

Света Столица подржава европску интеграцију западног Балкана без додатних условљавања, šто је папа Фрања потврдио у обраћању Европском парламенту 25. новембра 2014. године.

Кад је реч о питању Косова и Метохије, принципијелни став Свете Столице о непризнавању независности Косова је непромењен.

Ватикан подржава проналажење компромисног решења, искључиво на основу дијалога, који би омогућио мир и стабилност у региону и трајно гарантовао људска права свих становника и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији.

Папа Фрањо је 18. и 21. маја 2014. године упутио апел за помоћ жртвама поплава у Републици Србији и Босни и Херцеговини.

ОДНОСИ СРБИЈЕ И ВАТИКАНА

Најава званичне посете председника Србије Томислава Николића Ватикану стигла је као потврда оцена да су односи Свете столице и Србије последњих година добри, без отворених питања и да се крећу узлазном линијом.

За разлику од државних, односи две цркве су, међутим, неупоредиво осетљивији и имају дугу предисторију.

Председник Николић присуствовао је марта 2013. устоличењу новог папе Фрање.

Приликом најаве обележавање 1.700 година од доношења Миланског едикта у Нишу било је речи да ће бити позвани поглавари свих хришћанских цркава, укључујући и папу, уз коментар да је неопходан дијалог источне и западне цркве, што је у Ватикану поздрављено, али се није догодило.

Најава канонизације кардинала Степинца, пошто је претходно беатификован 1998. године, која би требало да се догоди током ове године, изазвала је реакцију Српске православне цркве, и уследило је, јуна 2014, писмо којим је предочен став српске цркве.

Посебно писмо тада је поглавару Римокатоличке цркве упутио и председник Србије, нагласивши да треба настојати да се, заједничком мудрошћу, не начини потез који би било кога увредио, имајући у виду прошлост, искуство из Другог светског рата, односно улогу Алојзија Степинца у то време.

Дачић изјавио је да би посета папе Фрање била у интересу Србије

На самом крају јуна 2014. приликом сусрета са секретаром Свете столице надбискупом Домиником Мамбертијем, министар спољних послова Србије Ивица Дачић изјавио је да би посета папе Фрање била у интересу Србије:

„Не могу да говорим о односима Католичке и Српске православне цркве, али мислим да наши државни функционери треба да имају политичке консултације са тако значајним политичким фактором као што је Ватикан“.

Ватикан је био први који је 1992. године, 13. јануара, признао независност Хрватске и Словеније, два дана пре него што ће то учинити земље Европске уније (тада Заједнице).

Уопште, деведесетих су међусобни односи били компликовани и прожети тешком атмосфером рата у бившој Југославији.

Ипак, Света столица је 1999. осудила војну интервенцију на Србију, односно СРЈ.

Маја те 1999, на позив румунског председника Емила Константинескуа и патријарха Теоктиста, „први папа – Словен посетио је једину православну латинску земљу“, како се том приликом изразио један румунски новинар.

Јован Павле II је током НАТО бомбардовања, приликом повратка из Румуније изразио жељу да посети Београд, као гест солидарности с грађанима Србије, али Сабор СПЦ је имао другачије мишљење.

Патријарх Павле је исто тако одбијао иницијативе да посети Ватикан, као и сусрет с папом током његове посете Бањалуци јуна 2003.

Ватикан, међутим, никада није признао независност Косова.

Новембра 2009. Борис Тадић, тада председник Србије, посетио је Ватикан, односно папу Бенедикта XVI .

Из Ватикана се тада чула подршка европским интеграцијама Србије као и очувању њеног територијалног интегритета.

Говорећи о могућој посети папе Србији, Тадић је тада рекао да: „што се тиче државе Србије, тај позив остаје отворен“.

Историјски, Папска држава, која је претходно потрајала дуже од хиљаду година, престала је да постоји 1870. године, у склопу процеса уједињења Италије.

После више деценија међусобне несагласности италијанска држава ускладила је односе с врхом римокатоличке цркве тек Латеранским споразумима 1929. године, када је, на основу њих, образован Ватикан како га данас знамо.

До Балканских ратова 1912-1913. унутар државних оквира Србије број римокатолика био је релативно незнатан.

Отуда, Краљевина Србија потписала је Конкордат са Светом столицом тек 24. јуна 1914. године, пошто се број римокатолика унутар Србије тада битно увећао.

Под термином конкордат подразумева се уговорни однос којим се регулише питање статуса римокатоличких верника у некој земљи, њихових установа, верских и просветних, као и имовинско финансијски статус.

Србија је тада посебно настојала да, до тада постојећи, покровитељски статус Аустро-Угарске над римокатолицима унутар Србије некако одстрани. Шта више, иако је Први светски рат већ увелико трајао, дакле и оружани сукоб са Аустроугарском, Скупштина Краљевине Србије је августа 1914. конкордат ратификовала.

Ситуација се, међутим, потпуно изменила по окончању Првог светског рата. Унутар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, како су показали резултати званичног пописа из 1921. године, чак 39 одсто грађана били су римокатолици. Дакле, није више била реч о заштићеној мањини, већ о неизбежном конститутивном елементу нове државе.

Споразум о потписивању Конкордата, између Краљевине Југославије и Ватикана, 1937. изазвао велику политичку кризу и пропао

Била је то потпуно нова ситуација, те су отуда, власти нове државе настојале да регулишу статус великог броја својих грађана, и уследило је потписивање новог Конкордата, између Краљевине Југославије и Ватикана, који је коначно парафиран у Риму 25. јула 1935. године.

Његова ратификација у Београду, међутим, изазваће велику политичку кризу, и после демонстрација на београдским улицама, јула 1937. године, у чему је осим интереса појединих политичких група, велику улогу имало и оштро противљење СПЦ, већ постигнути спразум је пропао.

Пошто је политичка опозиција, на сасвим нетактичнан начин, искористила незадовољство и узнемиреност унутар СПЦ, влада Милана Стојадиновића је одлучила да Конкордат, иако претходно изгласан у Скупштини, повуче пре изношења пред Сенат. Према уставу из 1931. Краљевина Југославија имала је дводомно представничко тело, па је за усвајање била неопходна сагласност оба дома.

Одбацивање Конкордата на овакав начин, уз уличну халабуку, неодмерене политичке иступе, и банална политичка надгорњавања, изазвало је велико незадовољство међу католичким верницима унутар тадашње Југославије.

Према појединим римокатоличким ауторима, био је то преломан тренутак који је оставио изузетно горак утисак.

Тако је загребачки надбискуп Степинац тада јавно изразио „сумње у могућност заједничког живота Срба и Хрвата у једној држави“.

Више него било шта друго, међусобни односи отерећени су збивањима и улогом католичке цркве током Другог светског рата. Истина, Ватикан није никада, формално, признао Независну Државну Хрватску.

Иако су све време током Другог светског рата постојали редовни дипломатски односи краљевске југословенске владе и Свете столице, а посланик Краљевине Југославије у Ватикану тих година био је Никола Соркочевић (Сорго) изданак древне дубровачке аристократске породице, то није спречило Пија XII да прими Павелића, поглавника тзв. НДХ, формално као приватно лице.

По окончању рата и увођења новог система у Југославији, односи су се додатно искомпликовали, пошто је октобра 1946. загребачки надбискуп Алојзије Степинац осуђен на 16 година затвора, због подршке образовању усташке тзв. НДХ 1941. и дела која су потом уследила.

Иницијативе да папа посети Београд, патријарх Герман пропратио је закључком – пут папе у Београд води преко Јасеновца

Све време, од Другог светског рата, међусобне релације су биле под утиском тешког наслеђа односа Ватикана према постојању тзв. НДХ, односно страховитом злочину који се у тој квислиншкој творевини догодио над Србима, а чији су актери наглашавали верност римокатолицизму.

Из заточеништва у Лепоглави Степинац је условно пуштен 1951. и од тада се налазио у родном Крашићу , у некој врсти кућног притвора. Римокатоличка црква настојала је да од њега направи мученика, док су се власти тадашње Југославије трудиле да, на сваки начин, избегну да се он представља као страдалник. Отуда му је нуђено да напусти Југославију, што је он одбијао.

Уследило је 1952. проглашење Степница за кардинала, од стране папе Пија XII . Одмах потом те 1952. године, „због мешања Ватикана у унутрашње одсносе“, догодио се прекид дипломатских односа Југославије и Ватикана.

Отопљавање је започело 1966. године, да би дипломатски односи поново били успостављени 1970. а наредне 1971. председник Јосип Броз Тито био је у службеној посети папи Павлу VI , у Ватикану.

Иницијативе које су потом уследиле да папа посети Београд, патријарх Герман, чије су речи 2. септембра 1984. у Јасеновцу биле: „Да праштамо морамо, али да заборавимо не можемо“, пропратио је закључком – пут папе у Београд води преко Јасеновца.

Патријарх Павле је, доцније, према писању медија, на сличне иницијативе реаговао приближно исто.

(Танјуг)