Забранимо „Парове“, много личе на нас!

(Забраните ви из „Регулаторног тела“ те „парове“! Много личе на нас. Нећемо ми то да гледамо! Хоћемо да гледамо лепшу слику о себи.)

„Парове“ је забранило на 24 сата неко „Регулаторно тело“ које тражи да у „Паровима“ све буде фино, културно, без псовки, без туче, без мржње, без сујете. Не смемо такву слику, је ли тако, слати у свет преко ТВ-а. Ако се слика, мора да се слика само нешто лепо, бајно, часно и радно, вредно! Какве везе инма што тога у животу нема!?

Ако се само мало тим поводом уозбиљимо, могли бисмо то мало објективније да оцењујемо.

1. Ако хоћемо објективно…

„Парови“ су, без икакве сумње, како огледи који су су врло корисни за проучавање наших (људских) карактера. То су прави огледи. А без огледа, нема добре науке о људима, њиховој психи, карактерима…

Све те ријалитије не треба осуђивати. То су, буквално, представе, живе дивље, пробне, огледне уметничке представе, које верно, да верније не може бити, сликају наш живот. наша понашања, наше карактере, себичности, сујете, мржње, борбу за голу победу, за стотку хиљада евра, борбу прљавим средствима за динар, настојање масе (огромне већине у „Паровима“) да рашчерече једну особу која најмање псује, која би најмање хтела да некога пребије, да некоме избије око из главе, да некоме „сече прсте“, најмање је некултурна, најмање је зла, најмање мрзи друге, најотворенија је, што оговара то и у очи збори свакоме, а ти други – видећи да је та особа квалитетнија од њих и да поред ње немају шансу да победе – у свему је несложна, осим у ретким изузецима, сви се удружују и као љуте хијене насрћу на ту особу, па чак и физички, Иако правила то не дозвољавају (како што закон у држави не дозвољава кривичне радње), шутирају јој столицу на којој седи, јер су јој промашили ногу, мушкарци („јебачи велики“, вајни) насрћу на ту особу најгрубљим речима, псовкама, шаљу је уз њихов преписани „рецепт“ у „Лазу Лазаревића“, подговарају једног народног „моћног“ „јебача“ да јој се „увуче“ у кревет (какве везе има то што та особа не жели да јој се дотични убаци у кревет!?) и подстичу га речима: „Само ти навали, добићеш то шта ти треба од ње! Само ти буди упоран“! Просто га подстичу на „силовање“. Мисле да ће он то, као „луђи“ и „храбрији“ смети да уради јер оно не смеју још да ураде.

2. Хајкачи на нормалнијег појединца

Срамотно понашање хајкача на једну особу која вероватно није златна ни сама, али је, више него очигледно, неупоредиво образованија, финија, клутлурнија, пажљивија. Та маса хајкача у „Паровима“ насрће на ту једну особу и одлучује (иако су и сами међусобно у рату) да је та једна особа „најгора“, „најзлија“, „најпокваренија“ и хоће да је растргну (просто вичу углас: „Распни је, распни је!“), јер је не желе у „Паровима“ јер кажу да њој ту није место! (ЈЕДНА УЧЕСНИЦА „Парова“ ЧАК КАЖЕ ДА ЗА ту „најгору особу“ ГЛАСАЈУ ЛУДАЦИ ИЗ НАРОДА! А ОНА КАЖЕ ЗА СЕБЕ ДА ЈЕ МУДРА, ПАМЕТНА, КУЛТУРНА и лепа као најлепше возило.…). Једна се највише шали и највише се „скида“, а друге даме, с уснама дотераним операцијама налик пачјима, зову је „курвом“, „проститутком“ и сл.

3. Једна се хвалила да је супарници избила око, друга да би некоме „сецкала прст по прст“!

Осећају ХАЈКАЧИ да је најбоља међу њима најгорима (скупљеним буквално с коца и конопца, по томе како се понашају и шта говоре) и виде да она мора да победи. Зато је треба избацити јер не желе да она победи. Мора да победи неко други. Мора да победи неко ко је много гори од ње, а они, наравно, мисле да су сви од ње бољи! Један чак (иако је убрзо избачен) каже да би био срећан да та једна најбоља међу најгорима, буде избачена са њим па да је он „изведе на велика врата“ и тако спасе оне који остају а који су доказано много гори од те једне особе.

А кад би је, на њихову срећу, избацили, одмах би нашли следећу најбољу међу најгорима да је растржу, шутирају, ударају, псују, да је шаљу у „Лазу Лазаревића“ док и њу не растргну!

Две су се даме хвалиле! Једна каже да је суопарници избила око. Друга би некоме „сецкала прст по прст“. А трећи јунак је био финији: каже да може да у „еексу замени 25 обичних мушкараца“.

„Парове“, дакле, треба приказивати по цео дан и целу ноћ. Гледајмо, људи, себе! Посла ионако многи немамо. Многи смо се од рада одвикли, јер, што рекао велику истину онај познати злотвор Броз, „Од мене па на доле, нико се од плате не може обогатити“, што је и тада, у Брозово време, била истина. А данас је то још већча истина. Боље је гледати себе да видимо какви смо, него да само, бесполсени, спавамо, и у кафићима седимо и хвалимо се без сликања.

А ови из „Регулаторног тела“ – забраните те „Парове“! Много личе на нас. Нећемо ми то да гледамо! Хоћемо да гледамо лепшу слику о себи.

(6. април 2015)

Драгољуб Збиљић