Зашто кажу реформе, а мисле на Косово?
Већина европских званичника, као по правилу, кад говори о Србији и реформама које њене владе спроводе или би требало да спроведу, говори о Косову. Да ли су онда реформе признање Косова? Ако јесу, зашто то Србији и њеним званичницима нико јасно не каже, већ користи еуфемизме?
„Србија чини добар напредак и у нормализацији односа са Косовом. Ако се настави реформски темпо, подржаћу отварање првих преговарачких поглавља у овој години“, рекао је пре неколико дана европски комесар за проширење Јоханес Хан.
Интересантно је како пишу реч — реформе. Реформа, енциклопедијски, подразумева побољшање или измену онога што није у реду, што је корумпирајуће, незадовољавајуће. Нигде не пише да је Косово синоним за реформе. Револуција је, пак, промена у корену и представља радикалне промене. Реформа представља промене неких проблема, без промена из корена. Дакле, реформа има за циљ да унапреди систем.
Шта би онда тачно реформски, а што би унапредило систем у Србији, требало да представља нормализација односа Београда и Приштине? Шта је то компромитујуће, корумпирајуће и незадовољавајуће, а везано је за Косово, што Србију чини нереформисаном земљом? Да нису Високи Дечани? Или Срби који живе у енклавама?
Грађани хоће стандард и економску независност
Европска унија је политичка заједница земаља које имају заједничко тржиште, слободан проток људи, роба и услуга. Она има своје стандарде и прописе које би свака потенцијална будућа земља чланица требало да испуни у области привреде, пољопривреде, људских права, социјалне и политике безбедности… Зато се политика тих земаља кандидата, према строго прописаним правила и етапама, усклађује са правилима и законима који важе у ЕУ. То усклађивање већина зове: реформе.
Уласком у ЕУ нове чланице добијају веће тржиште — што је погодност за конкурентне фирме, могу очекивати повећање улагања и запослености, право на приступ фондовима, а грађани тих земаља би требало да имају могућност добијања робе и услуга већег квалитета, а нижих цена.
И грађани Србије на помен европских интеграција, о којима се (неки би рекли само) прича последњих 15 година, првенствено помисле на бољи живот. Дакле, на стандард, економску независност, транспарентнији рад судова и, генерално, на већу институционалну заштиту. Нико од тих грађана није помислио, а ни рекао, да европске интеграције значе „нормализацију односа“, „видљиво и трајно побољшање односа са Приштином“ или још онолико еуфемизама које свакодневно чујемо, читамо и видимо у медијима.
Може ли Србија за месец дана у ЕУ, ако се одрекне Косова
Међутим, комесар Хан, али не само он, већ и већина европских званичника, почев од парламентараца па до високих званичника, као по правилу кад говоре о Србији и реформама које њене владе спроводе или би требало да спроведу, говоре о Косову. Некад је то експлицитно — засад од стране појединих чиновника нижег ранга, а некад је речено између редова.
Изгледа да је председник Србије Томислав Николић био у праву кад је изјавио како му се чини да „уколико би Србија признала независност Косова, да бисмо у року од месец дана били чланица ЕУ“.
Да ли су онда реформе признање Косова? Ако јесу, зашто то Србији и њеним званичницима нико јасно не каже? Кад је председник Србије Томислав Николић ономад рекао да је од европског комесара Јоханеса Хана чуо јасну поруку да Србија неће бити део Европске уније док не реши питање Косова и Метохије, кренули су изнова еуфемизми. Испало је како српски председник није добро чуо.
Интеграције политичко питање
После деценија непријатељстава, пре две године су за заједнички сто, уз посредовање ЕУ, сели представници Београда и Приштине и после неколико месеци неизвесних преговора парафирали споразум о нормализацији односа. Тадашња висока представница ЕУ Кетрин Ештон истакла је том приликом да је споразум за обе стране корак „којим се удаљавају од прошлости и приближавају Европи“.
Потписивање овог споразума, који је познатији као Бриселски споразум, али и његова имплементација био је један од услова за добијање датума за почетак преговора Србије са ЕУ. Иако је тадашњи премијер Ивица Дачић говорио како Србија не разговара са Приштином због датума, касније је изјављивао да је Бриселски споразум био важан за тај датум.
„Ми сви треба да будемо начисто са самим собом да је напредак у европским интеграцијама политичко питање. Да будем искрен, да нисмо потписали Бриселски споразум, ми још не бисмо отворили преговоре“, поновио је Дачић на скупу „Београдски дијалози“, пре месец и по дана.
Дачић је тада додао да ће „напредак у бриселском дијалогу и даље бити кључан параметар“ за интеграцију Србије у ЕУ али и додао да дијалог који се води у Бриселу, што се Србије тиче, може једино да се заврши као статусно неутралан.
Познато је и поновљено неколико пута да Европска унија не жели да понови „случај Кипар“, односно да прими земљу са нерешеним границама. Међутим, остаје нејасно зашто то назива реформама. И, понављамо, зашто јасно и недвосмислено не каже шта све под том речју „реформе“ подразумева. Биће лакше и званичницима ЕУ и српским властима, али и грађанима Србије. Знаће на чему су.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
