Митрополит Порфирије и „пост на мрсу“

Управо одслушах на радију париску беседу владике Порфирија о посту. Има и снимак, овде и овде. Интересантно и поучно. Авај, да се за инат не провуче и нешто… »човекољубиво«! Разумевање за људску слабост?

Каже митрополит Загребачко-љубљански, „…могуће је да неко у току поста непрестано употребљава уље, или често рибу. Могуће да чак неко… нема довољно ни духовне ни телесне снаге да чак на тај начин читав пост — [неразумљива реч]… у току поста можда користи у неке дане и мрсну храну… све је то мање важно у односу на дух поста, у односу на то како се ми односимо према посту…“

Разумем, наравно, шта митрополит (надам се!) хоће да каже. „Пост није дијета и не своди се на начин исхране,“ допуњава и сам. Да. Али шта је однос према посту у првом реду него питање, постиш ли брале или не? Зар није довољно ублажених посних варијанти дато, довољно поштеђених категорија предвиђено? Испада сад да се може постити и… мрсећи. Интересантно! Испуњени духом поста, слободно се, дакле, омрсимо! Има ли овог негде код отаца?

Незахвално јесте вадити из контекста. Митрополит се оградио рекавши да то одступање мора бити индивидуално, са благословом свештеника. Али овако, како је речено, у најмању руку није педагошки. Ког свештеника? У којим ситуацијама? Аудиторијум којем се обраћао у Паризу, посетиоци сајтова и слушаоци црквених радио-станица нису његови студенти или монаси од којих се очекује да са пажњом саслушају сваку реч, и онда је обавезно одмере у целини која траје скоро један сат. Овако како је речено – без довољно акцента на заиста ванредне случајеве у којима обавезно и једино онај свештеник који познаје и прати човека може у некој крајњој ситуацији да га разреши од (дела) Великог поста – делује нам неопрезно. Не-педагошки. Релативизује пост, отвара на мала врата увођење мрси, олакшава човеку да у тренутку слабости подлегне искушењу и омрси се (а благослов можда може и други пут… по аналогији са исповешћу пред причешће, како нас неки уче). Напокон… чули смо шта је најважније од једног митрополита!

Замишљам већ себе у тој ситуацији. После надахнутог предавања код митрополита, или његовог духовног оца, или било ког другог, распали ме ревност »духа поста«, такво великопосно расположење и атмосфера, да, будући при том и канонски просветљен, проценим да је задовољено оно најважније. И у то име одем право до мог омиљеног места, ћошка Европске и Гандијеве у блоку 63.

Продавачица на киоску ме пита:

„Шта ћете?“

„У једну лепињу.“

„Науљену?“

„Да, али на уљу.“

„Колико?“

„Десет без меса.“

„Молим? Без лука? Обичан, бањалучки или сарајевски?“

—хммм… шта је најближе Загребу?…’обичан’ је лесковачки, то никако… Бањалучки је најближи… али сарајевски је политички коректнији. Није мешан са свињетином… тај!—

„Сарајевски!“

„Прилог?“

„Како то мислите? Дао сам већ.“

„Мислим од прилога, шта ћете?“

„Немам сад за прилог.“

„Ма не плаћа се. Шта ћете између. Где између? Па у лепињу.“

„Чек’…да размислим… а шта имате за православне?“

„С муком или с луком?“

„Само да није с бруком. Може и с луком. Нисам рекао без.“

Д. Радосављевић , Београд

Борба за веру