Да ли ће „свети отац“ да препоручи да неко од Срба (у духу сарадње и попуштања) узме „Св. Степинца“ за крсну славу?

Јасни и гласни одговори српских архијереја на многа отворена питања верника сигурно би помогли да се и могућа промиџба Степинца у свеца схвати и прими као унутрашња ствар римокатолицизма

Душко М. Петровић

ДРУГОГ јула прошле године у јавност се пробила информација да је као став Српске православне цркве према најављеној канонизацији Алојзија Степинца предато писмо надбискупу Доминику Мамбертију, министру спољних послова Ватикана.

Цео садржај писма није се могао сазнати, али је било јасно да СПЦ не гледа са одобравањем на најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао постати светац. Тих дана патријарх српски господин Иринеј, у интервјуу „Политици“, рекао је да су најаве из Ватикана биле велико изненађење за српске архијереје, јер да неко буде светитељ, то мора бити заиста светла и света личност коју прихватају као такву и други хришћани.

Ако у писму папи пише да СПЦ не прихвата став и могућу одлуку Ватикана да је Степинац светла и света личност, онда би то писмо могло да буде и углавном је већ и схваћено као документ који показује да би могућа канонизација Степинца била озбиљна препрека настојањима српских архијереја у правцу приближавања СПЦ и римокатолицизма.

С друге стране, ако би римокатолички поглавар одлучио да прихвати неслагање (противљење?) српског патријарха и одбацио предвиђену и најављену канонизацију блаженог им Степинца, да ли би тиме српски архијереји добили јак разлог да наставе, па и да убрзају приближавање СПЦ и римокатолицизма? Да ли би папино одустајање од канонизације личности која није светла и света и по мишљењу других хришћана могло нарасти до разлога који би код српских архијереја у други план ставио суштинске разлике између православља и римокатолицизма?

Да ли је у том могућем и немогућем низу некоректно казати да се проблем блаженика Степинца може видети и као намерно увећана мета која привлачи стреле са свих страна да би се после, кад их у тоболцима више не буде или се стреличари уморе, посао завршио онако како је (ако је?) планирано и договорено?

Да ли је непристојно рећи да и не би било први пут да Срби буду преварени, због већ пословичне наивности (мада је невероватно да је баш увек и у свему само неко наш наиван?), тј. да ли би се мало ко чудио ако би једног дана, кад би се та екуменистичка прича довела до краја, неки кардинал објавио како је канонизација Степинца била само привремено одложена и да се сада (тада) извршава и да (да будем још непристојнији) Свети отац препоручује да неко од Срба (у духу сарадње и попуштања) узме Св. Степинца за крсну славу? Да ли би тада ико међу верним Србљем поверовао у могуће речи српских архијереја: Имали смо најбољу намеру?

Вероватно никад ником ништа слично не би ни падало на ум да се у СПЦ и око ње у последње две деценије није толико тога издогађало, толико да се већ с дебелим разлозима може казати да српски архијерери дугују верницима јасан и гласан став о својим екуменистичким опредељењима и чињењима: ако јесу, у чему су, како и колико већ одступили, а ако нису, јесу ли, како и колико спремни да одступе чак и од Символа вере, од православног богослужења и причешћа, а посебно: верују ли да би бискуп Рима и данас морао да има примат по части, који је (без власти!) имао у време Римске империје и њених легија, или и они већ верују да је римски бискуп, папа: видљива глава Цркве и духовни наследник Светог Петра?

Снагу уверења да је отворено, искрено обраћање верницима постало и неопходно, и неодложно (!) повећали су и повећавају неуверљиви иступи српских архијереја у јавности, иступи из којих су се множили и још се множе неспоразуми, нагађања, полемике, свађе…

Сетимо се нпр. случаја са потписом у Равени (2007) када је владика Иринеј (Буловић), правдајући се да је ставио потпис на радни документ којим СПЦ пристаје на дијалог о могућем уједињењу Православне цркве са римокатолицима, тј. на дијалог који СПЦ не обавезује, додао да напади на њега долазе од људи који ни један једини ред никаквог теолошког документа нису прочитали, а камоли написали.

Да је било отворених, гласних и јасних одговора на питања која се међу верницима СПЦ често, све чешће чују и понављају, не би ни било оног провоцирања велечасног Немета или тек измишљотине његове (сад је већ свеједно шта је од то двоје), нити би се српски архијереји око тога онолико узрујали и онако гласно, прегласно реаговали.

Јасни и гласни одговори српских архијереја на многа отворена питања верника сигурно би помогли да се и могућа промиџба Степинца у свеца иако болно вређа наша осећања и сећања схвати и прими као унутрашња ствар римокатолицизма, као нешто што може да штети њиховом и само њиховом угледу,

Подсећање на сарадњу Ватикана са фашизмом, како у време његовог успона и трајања, тако и у време падања (пацовски канали) сувишно је, као што је сувишно казати (а ипак кажем) да је наивно, заиста наивно веровати да ће архијереји СПЦ сада пожурити да нама, својим верницима отворено, гласно и јасно говоре о свим овим тешким питањима или да ће избегавање те јасне гласности одбити од СПЦ много верника (мада је неке већ одбило), али је сигурно да ће та и слична питања сваког дана бити све већа и да ће одговори на њих бити све тежи.

Пише: Душко М. Петровић, књижевник

НОВОСТИ