КИЈЕВ МЕЊА ТАКТИКУ

Едуард Биров, новинар
„Цинични бандеровци“ – ово је Порошенков сигнал. Чак и више од тога – права сигнална ракета, која означава почетак нове кампање у Украјини.

– На шта је она усмерена? На идеолошку дебандеризацију земље?

Наравно да не – без русофобије све што се дешава аутоматски губи свој смисао.

– За борбу против екстремиста-радикала, који бесне под маском добровољачких батаљона?

Делимично, да. Али само као део много крупнијег процеса.

– Који је то поцес?

Он се може схватити, ако заједно сложимо манифестацију наизглед контрадикторног понашања Порошенка и тенденацију унутрашље политике Кијева. А њихов смисао је изузетно једноставан – максимална централизација власти у једним рукама, чишћење политичког поља од кланова и снага које нису директно потчиње председнику, укључујући и паравојне.

Овај процес је покренут у лето-јесен 2014. године, када је Порошенко подредио себи Раду, већи део владе и неутралзовао у политичком смислу Тимошенкову, а затим Јацењука с Турчиновим (са одређеним компромисима).

У децембру је Порошенко најавио чишћење власти од олигарха. Тада се то обећање чинило као један од многих мамац за бираче, које не планира да спроведе. Међутим, у марту 2015. деолигархизација власти је постала кључни Порошенков програм.

И када је Коломојском одузета контрола над „Укрнафтом“ и Дњепропетровским регионом, уз подршку САД, постало је јасно да то нису празне речи. На реду су – Ахметов, Пинчук, Фирташ и сви остали олигарси.

Принцип је, вероватно, следећи: олигарху се нуди да врати под номинално државну контролу капитална инфраструктурна средства која су од виталног значаја за Кијев, а затим да настави са радом у преосталом бизнису, не покушавајући да омета Порошенка.

Мислим, да се Коломојски сложио са таквим условима, задржавајући за себе „Приват-банк“. И још су му дозволили да створи системску опозицију. То јест, украјинске олигархе и феудалце желе да претворе у просте бизнисмене; у противном САД ће им отказати подршку.

Јасно је да ће сва номинално национализована имовина заправо бити контролисана од стране Порошенка. Од неколико феуда Украјину ће фактички претворити у јединствену колонију САД под контролом главног гетмана. Борба против више олигарха за интересе главног олигарха – ето шта се скрива иза кампање деолигархизације Украјине.

Ово да се уради било је могуће само уз подршку САД и непротивљење Русије. Многи су желели, да Москва одигра на међусобни сукоб олигарха и подржи Коломојског у судару са Порошенком. Али Кремљ је давно одлучио, да у директној конфронтацији са Западом за Украјину је најбољи излаз – замрзавање локалних сукоба, и да распад Украјине на одељене феуде није у руском интересу.

Одлука Кијева да распусти добровољачке батаљоне – из исте је приче. Јасно је да је то што олигарси финансирају приватне армије – константна претња насилном сменом власти или полуга за отцепљивање неке области од Кијева. Распуштајући „џепне војске“ олигарха и најавивши масовну операцију против „бандита у области АТО“ Порошенко практично елиминише оне, који су га на Мајдану довели на власт и затим уз помоћ терора покушали да на власти задрже народу супростављену хунту.

Мало је вероватно да ће поступити с њима као Хитлер са јуришницима Рема, од којих су неки физички уништени. Али значење се своди на то да су добровољци-казниоци постали непријатни и непотребни за Кијев, и њих су прогласили „ван закона“. Они су одједном постали бандити и нарушитељи интереса Украјине.

Истовремено, готово сигурно, многи од добровољаца „Дњепара“ или „Ајдара“ ће бити укључени у структуре оружаних снага Украјине и Министарства унутрашњих послова, које ће извршавати казнене функције, али системски, званично и под контролом једног центра моћи.

Све остаје исто, само законски и без самоиницијативе. Уништење „сепаратиста“ и неистомишљеника радиће се методично чак и наглашено, баш као хитлеровци. Дакле то што ради Порошенко није по неком тајном договору са Путином, већ према логици нацистичког режима. Насиље над јуришницима није направило Хитлера мањим нацистом.

У том смислу и борба са „циничним бандеровцима“ – није промена идеологије, већ искључиво додавање респектабилности русофобској идеологији. Нигде неће нестати русофоби из кијевске врхушке, неће бити никаквог помирења са Русијом, децу ће наставити да васпитавају мржњом према Русима и „Московљанима“ и сигурно неће бити никакве речи о неком покајању пред Донбасом.

Једноставно се променила тактика. Вашингтону у Украјини више нису потребни омрзли одреди војника – они нису испунили свој задатак чишћења Донбаса и сада их треба отписати. Вашингтону треба русофобска фашистичка ауторитарна Украјина, која ће бити спремна за самоубилачку агресије против Русије.

Њима није потребан Бандер на челу Украјине (то је ниво за скровишта у шумама), већ фирер – лидер велике земље, који се припрема за „Drang nach Osten“ (притисак на Исток), у новој интерпретацији – за поход против Мордора у име слободног света.

Од Порошенка су, изгледа, решили да направе малог фирера, који ће на својој територији да држи апсолутну власт. Не омрзнутог лидера бандероваца, већ у иностранству угледнијег, богатог и самопоузданог вожда, са добро обученом војском и одредима СС.

Стога и војна јакна Порошенка, његово позирање са оружјем, за воланом оклопног возила, и у исто време стални контакт са Бајденом и представницима западне елите, патроле по међународним форумима и конференцијама за штампу.

Отуда и кампања за успостављање реда у земљи – звучна хапшења чиновника, лустрације, борба против олигарха, против неконтролисаних војних формација, акције СБУ против „сепаратиста“. Све ово ствара слику јаког лидера, спремног за најтеже одлуке.

У крајњем случају, таква је идеја. Међутим, питање је да ли ће се она реализовати. Украјинци нису Немци, кијевски режим по ефикасности није хитлеровски, а привреда Украјине не може се претворити у немачку машинерију ни уз какве финансијске ињекције ММФ-а.

Одсуство било какве дисциплине и меки малоруски менталитет не дозвољава да се створи ништа, чак ни приближно хитлеровској армији. Чак и да се пошаљу хиљаде НАТО инстурктора и уз сваког Украјинца да се постави Немац. С друге стране, Американцима и треба нешто такво – на брзину склепано и крарикирано, али агресивно настројено против Москве. Они очекују да је Русија толико слаба да ће за њену дестабилизацију бити довољан удар опсадног овна, каква је данашња Украјина.

Чини се да рат са Украјином постаје све реалнији – апсурдни, краткотрајни и са познатим исходом, али ипак рат. И изузетно је важно да се он спречи.

Са руског превео
Срђан Ђорђевић, дипл. екон.
сарадник Друштва српско-словенске солидарности КиМ
«Григорије Степанович Шчербина»
http://www.vz.ru/opinions/2015/3/27/736574.html