Вилијам Монтгомери: Први пут од Ђинђићеве смрти Србија има лидера који се придржава постигнутих договора са Западом

Србија би могла да буде колатерална штета

Како се конфликт између Истока и Запада продубљује, опасност по Србију постаје све већа. За такву непријатну ситуацију нисте криви ви већ сплет историјских околности.

Последњи амерички амбасадор у СР Југославији Вилијам Монтгомери (1945) важи за доброг познаваоца прилика на Балкану. Службујући као амбасадор у Бугарској, Хрватској и СРЈ био је сведок многих турбулентних дешавања у овом региону, а на нека је одлучујуће утицао. Дипломатску каријеру је започео управо у Београду 1975. године.

„Сећам се једног пријема приређеног у част 4. јула, Дана независности, када сам већ био именован за амбасадора. Док сам шетао испод великог дрвећа у башти америчке резиденције, присетио сам се да сам туда већ пролазио 26 година раније као дипломата почетник и да је то било моје прво постављење”, каже у разговору за „Политику”.

Благонаклон однос према првом месту службовања прибавио му је улазницу у кружок у Стејт департменту који је у шали називан „београдском мафијом”. Данас када више није активни дипломата живи на релацији Цавтат–Београд и бави се пружањем саветодавних услуга. Приписује му се велика улога у изградњи имиџа Српске напредне странке и њеном доласку на власт.

Када смо разговарали пре готово две године рекли сте да Американци више не морају да бирају страну у Србији. Шта се од тада променило?

Реалност је таква да је Русија овде најпопуларнија земља, а у исто време постоји жеља да се уђе у ЕУ. Ове две чињенице ни нису биле тако важне пре две, три године али с конфликтом који је букнуо између Русије и ЕУ око Украјине оваква подељеност представља велику опасност по вашу земљу. Партије на политичкој десници, попут радикала, покушаваће свим силама да подрже Русију, неке друге партије ће подржавати ЕУ и тврдити да владајућа странка не може да вас уведе у Унију. Те партије ће настојати да искористе ситуацију да повећају сопствену подршку међу грађанима и утицаће на унутрашњу подељеност земље. То је стварна опасност која прети Србији. За такву непријатну ситуацију нисте криви ви већ сплет историјских околности који може довести до тога да постанете колатерална штета. Како се конфликт између Истока и Запада продубљује опасност по Србију постаје све већа.

Шта вам се чини као најпаметнији потез који би Србија могла да повуче у таквим околностима?

Сигурно ће проћи још неколико година пре него што добијете позив да се прикључите Европској унији. Зато не морате данас да одлучите шта ћете да радите.

Али, Србија још није отворила ниједно преговарачко поглавље с ЕУ…

За то кривим Унију и мислим да таквим поступцима води контрапродуктивну политику. Било да је разлог тај што хоће да вас казне јер се нисте придружили њиховим санкцијама Русији или је у питању тек бирократска процедура – такав приступ је контрапродуктиван. Паметније би било да вас подрже, имајући у виду вашу историју, а тиме би се мотивисали грађани. Када већ говоримо о преговарачким поглављима чињеница је да никакву важност нема колико сте поглавља отворили, него колико их је успешно затворено. А чак и када се затворе сва преговарачка поглавља и даље постоји много начина за притисак. По мом мишљењу највећи и прави проблем у Србији је економија и како постићи привредни раст. Док не дође до економског опоравка неће бити стабилности у Србији, а ни у региону. Моја искрена препорука би била, имајући у виду вашу историју коју поштујем, да не мењате политику одржавања добрих односа са обе стране, него да овај својеврсни проблем не истичете толико у јавности. Имате своју позицију, нећете је мењати, али нема потребе да се све време одговара на питања о овој теми.

Друга ствар којој се мора посветити пажња јесте Русија која намерно ставља тежиште ваших односа на војна питања. То се ради намерно да би се нашкодило вашим односима с ЕУ. То није пријатељски гест, пријатељске земље. Реч је о намерном, хладнокрвном настојању да се погорша ваш однос с ЕУ.

На шта конкретно мислите?

Мислим, на пример, на заједничке војне вежбе ваше и руске авијације које су планиране ове године. Ту је свакако и војна парада која је Београду организована Путину у част. Као што видите, увек је у питању само војска, војска и војска. То се ради намерно. Ваша влада би требало да се уздржи од сарадње у овој области када већ зна да таква сарадња заиста смета Европској унији. Из европске и америчке перспективе руска војска је активно укључена у инвазију на другу суверену земљу.

Суверенитет Украјине је обезбеђивао Будимпештански споразум из 1994. којим су Русија, САД, Француска и Велика Британија гарантовале целовитост ове земље кад се ослободи нуклеарног арсенала. Руска војска је потпуно прекршила тај договор и подржала побуњенике у Украјини. Ситуација у којој Србија сарађује с том војском је изузетно провокативна за Европску унију. Мој савет би био да се усмерите на друге области сарадње. Зар није занимљиво и необично да је сарадња у области културе, економије, бизниса – готово никаква? Све се заснива на војној сарадњи и то се намерно чини вашој земљи. Требало би да се веома пристојно и без помпе дистанцирате од таквих аранжмана. То не би значило промену ваше позиције нити би утицало на промену пријатељства с Русијом, само би се тежиште сарадње пребацило на друге области.

Многи би, чак и у САД, рекли да је окидач за украјинску кризу било проширење НАТО-а на исток и да је Русија испровоцирана задирањем другог војног блока у зоне њених виталних интереса. Уз све то сећање на НАТО бомбардовање СР Југославије и даље је веома живо код грађана Србије.

У потпуности разумем и поштујем вашу историју. Ја не кажем да би требало да променити своју неутралну позицију или да напустите идеју о одржавању блиских веза с Русијом уз настојање да уђете у Европску унију. Уопште не преиспитујем ту позицију него само покушавам да сугеришем како да се извучете из овог теснаца у којем сте заглављени између два супротстављена блока. Као што сам рекао, ја бих само избегао област војске јер је то за Запад веома осетљиво поље. Требало би да будете свесни да се Русија не фокусира на ту област због вас. Они покушавају да униште вашу везу с Европом. Докле год не желите да нашкодите својим односима с Русијом, верујем да исти став имате и по питању односа с ЕУ.

Када већ помињете војну сарадњу, сведоци смо склапања све више аранжмана с НАТО-ом…

Најпре, ви нисте чланица НАТО-а нити је то неко од вас тражио. Разумемо историју и споразуми које сте склопили с Алијансом тичу се регионалне сарадње. То није НАТО, него програм Партнерство за мир и друге ствари. Није реч о придруживању Алијанси него о поправљању односа у региону. Заједничке вежбе с Бугарском или неком другом земљом само утичу на побољшање и релаксирање регионалних односа.

Да ли су чланство у НАТО-у и Европској унији неодвојиви процеси?

Мислим да та два процеса нису повезана. Верујте, био сам укључен на највишем нивоу ове иницијативе и знам да веома поштујемо вашу историју и сматрам да би за било кога на западу било контрапродуктивно да инсистира на вашем чланству у НАТО-у. Такође мислим да процеси придружења НАТО-у и ЕУ уопште не зависе један од другог. Неке земље јесу у Алијанси, али нису у Унији, а има и обрнутих примера. Оно што је од изузетне важности за ЕУ јесте питање регионалне сарадње, било да је реч о односима са Загребом или рецимо Скопљем. Све то се рачуна и има велики значај за Брисел.

Говорећи пре неколико дана на једној трибини, упитали сте бизнисмена Миодрага Костића каква је његова перцепција „времена наде за Србију”, мислећи на период владе Зорана Ђинђића. Каква је ваша перцепција тог времена и да ли има неких паралела с тренутним политичким тренутком, како поједини сугеришу?

Радећи као дипломата у Бугарској после пада Комунистичке партије, сведочећи о рушењу ХДЗ-а у Хрватској и коначно посматрајући пад Милошевића овде научио сам лекцију да није толико тешко свргнути диктаторе. Ми, или макар ја, нисмо у потпуности разумели да је за промену друштва након промене режима потребно најмање 20 година. Погледајте, на пример, стање у којем је данас Либија.

Верујем да је влада на челу с премијером Вучићем прва влада од времена Ђинђића која је заиста одлучна да донесе истинске промене друштву. На неки начин Вучићу је лакше него Ђинђићу који је имао сталну борбу с Коштуницом и другим снагама у гломазној коалицији ДОС. Он је такође морао да се бави решавањем питања ратних злочина. Вучић нема ту врсту проблема и потешкоћа, али је такође чињеница да се и он суочава с огромним изазовима. По први пут од Ђинђићеве смрти заиста имам наду да постоји шанса да се Србија реформише.

Сличну тезу о лакоћи промене власти помињете и у вашој књизи „Кад овације утихну”. Како вам звуче теорије да Запад подржава ову владу докле год испуњава његове жеље, а да ће када то престане учинити све да је промени? И премијер Вучић је својевремено изјавио да нема превише илузија и да ће га Американци одбацити када им више не буде потребан…

Сасвим супротно, рекао бих да Вучић све време води такву политику да је много пута рекао „не” захтевима ЕУ или САД. Рецимо, када је у питању позиција према Русији по питању украјинске кризе. Такав став није ни изблиза оно што би Вашингтон или Брисел желели. Ако погледате случај „Железаре Смедерево”, тамо је постојао очигледан амерички интерес, а на крају нису успели да га остваре јер је друга понуда била боља. Чак и по питању Косова, ЕУ је уз америчку подршку поставила Вучићу ултиматум: „Ово је споразум о Косову, узми или остави”. Дали су му отприлике три дана да прихвати и запретили да у супротном Србија може да се поздрави од европских интеграција. И он је рекао „не”. И онда су почели прави преговори јер је друга преговарачка страна схватила да не може да га притиска. То је био веома храбар потез и на крају је обезбедио много бољи аранжман за Србију.

Дакле, одбијам идеју да Вучић ради оно што му Запад каже. Оно што се у ствари дешава јесте да после десет година Србија има лидера који је спреман за реформе и придржава се постигнутих договора што Запад и те како цени.

Драган Вукотић

(Политика)