Свет никада није био оволико близу нуклеарном рату

ЗА ПЛАНЕТУ ЈЕ ДОБРО ДА АМЕРИКАНЦИ ЗАЗИРУ ОД РУСКОГ НУКЛEАРНОГ ОРУЖЈА И ВОЈНИХ МАНЕВАРА

• Амерички листови већ штампају карте опасних и безбедних делова територије у случају масовног нуклеарног удара. Канадски блогери се баве сторијом (можда и измишљеном) о Американки поморском официру која је изгубила посао само зато што је одбила да изврши наредбу о атомском нападу за време вежбе
• Русија је на крају хладног рата била веома слаба и 15 година је у суштини шлајфовала у месту са својом војном изградњом, док су САД, за то време, усавршавале свој поглед на рат и стигле и до концепције разоружавајућег удара нуклеарним и ненуклеарним средствима који, по замислу Американаца, може минимизирати претњу и за њих и за НАТО коју представља Русија
• Они то замишљају као удар који би избацио из игре руски систем управљања нуклеарним снагама и суочио нашу земљу са хаосом у којем огромна већина ракета напросто не би ни узлетела из својих шахти, док би остале пообарао (амерички) систем противракетне одбране у Европи
• Свет се у америчкој серији Homeland дели се на две полусфере. На полусферу демократије и слободе над којом лете амерички дронови са правом да убију било кога кога пожели да убије ЦИА. И на полусферу тоталитаризма и диктатуре где Американци засад још не могу да убијају како им се ћефне
• За ослобађање од оваквог хегемона, добра су, у основи, сва средства, а у свету се од досад разбацаних делова постепено конструише глобални субјект који је заинтересован за то да САД буду уништене
• Најстрашнија претња свету данас је оно што Американци могу да сугеришу сами себи. Сваки дан ишчитавам по десетак чланака западне штампе о томе како и ја сам страдам од санкција и како ће Русија већ за који дан да се стрмоглави, па почињем да подозревам да су њихова сазнања о војној моћи Русије такође њихова – самообмана

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

ЧИНИ ми се да ми (који смо у Москви) практично живимо у својеврсном нуклеарном објекту и да смо због тога аутоматски на списку првих мета за гађање и да немамо никакве шансе да преживимо.

Моја жена (која је ћерка атомског физичара) тврди да ствари стоје потпуно обрнуто: да су наше шансе, управо због тога, солидне јер се у Москви налазе најбоља совјетска атомска склоништа.

Попричавши са познаницима, схватио сам да су и они готово сви већ водили разговоре на исту тему.

Неко на основу овога може закључити да је „ауторитарни режим довео грађане Русије до нуклеарног лудила“. Зато журим да укажем да се у САД и Канади догађа ово исто.

Амерички листови већ штампају карте опасних и безбедних делова територије у случају масовног нуклеарног удара. Канадски блогери се баве сторијом (можда и измишљеном) о Американки поморском официру која је изгубила посао само зато што је одбила да изврши наредбу о атомском нападу за време вежбе.

Свет се први пут нашао оволико близу преласку нуклеарног прага. Понављам: први пут.

Ситуација са Карипском кризом чак се ни из далека не може упоредити са садашњом. И САД, и СССР тада су располагали веома ограниченим могућностима за лансирање нуклеарног оружја, уосталом – и сама криза је била изазвана довожењем ракета на Кубу.

Осим овога, озбиљних разлога да се ратује тада није било ни на једној ни на другој страни. Нико тада не би имао корист од нуклеарног рата.

Много напетије је било 1983. године. Тада је свет имао „епизоду“ са обарањем корејског Боинга, доктрину Андропова о могућности превентивног нуклеарног удара, идеологизовану регановску хистерију у САД, осећање у СССР сатераности у угао због објављивања програма „рата звезда“.

Моја бака је тих година сваку грмљавину без кише сматрала почетком рата. Међутим, тада заиста није постојао принципијелни политички смисао ескалације. Сви су схватали да рат може бити само плод трагичне грешке и провокације, или ако неко у државном врху или „доле“ изгуби живце.

Данас се све изменило. Сасвим могу да замислим психички здраве политичке лидере који – уз потпуну сагласност свог окружења и већинску подршку народа својих земаља – могу издати наредбу о почетку нуклеарног напада.

Ето до чега смо дошли 25 година након хладног рата.

Русија је на крају тог рата била веома слаба и 15 година је у суштини шлајфовала у месту са својом војном изградњом, док су САД, за то време, усавршавале свој поглед на рат и стигле и до концепције разоружавајућег удара нуклеарним и ненуклеарним средствима који, по замислу Американаца, може минимизирати претњу и за њих и за НАТО коју представља Русија.

Они то замишљају као удар који би избацио из игре руски систем управљања нуклеарним снагама и суочио нашу земљу са хаосом у којем огромна већина ракета напросто не би ни узлетела из својих шахти, док би остале пообарао (амерички) систем противракетне одбране у Европи.

Сједињене Државе не располажу довољним могућностима да обезбеде глатко реално извођење таквог удара. Међутим, сасвим су у стању да – при одређеном нивоу затрованости сопственом пропагандом – обману сами себе и одлуче се за такву самоубилачку наредбу.

Постоји и општи, глобални смисао конфликта. Јер, очито је да је америчка хегемонија достигла форме које су неподношљиве и понижавајуће за цео свет.

Понекад ово схватају и сами Американци. Популарна серија Homeland, чији назив су у Русији прилично глупо превели као „Родина“, показује како изгледа свакодневица Глобалне Империје у очима њених функционера – сарадника ЦИА.

Свет Homeland дели се на две полусфере. На полусферу демократије и слободе над којом лете амерички дронови са правом да убију било кога кога пожели да убије ЦИА. И на полусферу тоталитаризма и диктатуре где Американци засад још не могу да убијају како им се ћефне.

Понекад се америчким сценаристима омакне чак нешто попут рефлексије: „Имамо ли ми право да убијамо случајну децу у интересу своје националне безбедности?“ На то они сами одговарају: „Да, имамо, зато што су тамо веома лоши момци“.

За ослобађање од оваквог хегемона, добра су, у основи, сва средства, а у свету се од досад разбацаних делова постепено конструише глобални субјект који је заинтересован за то да САД буду уништене.

Тај субјект, умногоме против наше воље, напред истура Русију која једина има адекватне могућности за такво уништавање, а и јаке разлоге.

Пре четврт века, наша земља је била уништена, а Американци нису пристали да нам дају чак ни најмање поштовано место у новом светском поретку.

За све противнике америчке хегемоније разумно би било да напросто сачекају да САД саме себе потроше радећи оно што превазилази њихове снаге. Али, немајући могућности да постану јаче, саме Сједињене Државе су заинтересоване за то да своје потенцијалне конкуренте учине знатно слабијим и да самим тим учврсте своју доминацију.

Одавде извиру најчудније могуће конструкције западне штампе да Русија угрожава Балтичке земље. А очито је да Русија не може чак ни разматрати могућност операција у тим земљама – ни класичне ни хибридне. Јер ми тек треба да се разаберемо са овим што се догађа у Украјини.

То што западни експерти разматрају „руску претњу земљама Балтика“ има само један смисао: створити претпоставке за ситуацију да Русија буде оптужена за агресију против тих земаља – да би потом био активиран члан 5.

Северноатлантског споразума о превентивном рату. Не искључујем могућност да се једнога дана пробудимо и сазнамо да су се наши Мигови већ спустили у Риги. Само, ти Мигови, наравно, неће бити наши.

Створена је крајње опасна ситуација у којој потенцијални учесници конфликта могу видети смисао у његовом превођењу у нуклеарну фазу.

За Американце би то био начин да за деценије унапред учврсте своју хегемонију. За антиамерички блок – то би била шанса да једном заувек заврше са том геополитичком непристојношћу.

Са тим би било могуће завршити и на други начин, али Глобална империја категорички одбија да у свом држању бар поштује неку меру.

Најстрашнија претња свету данас је оно што Американци могу да сугеришу сами себи. Сваки дан ишчитавам по десетак чланака западне штампе о томе како и ја сам страдам од санкција и како ће Русија већ за који дан да се стрмоглави, па почињем да подозревам да су њихова сазнања о војној моћи Русије такође њихова – самообмана.

Американци потцењују укупни војни потенцијал и борбену готовост Русије. Истовремено прецењују степен организованости наших Оружаних снага и очито је да нису спремни на то да ћемо се ми борити озбиљно чак и у условима хаоса.

Чак и један удар који би нас обезглавио не би био довољан: узвратни (нуклеарни) удар уследио би у сваком случају.

У оваквој ситуацији, нуклеарна ескалација до одређене границе чак смањује ризик рата, пре него што га повећава. Зато вежбе нуклеарних стратешких снага Русије, наше копнене армије и ратне флоте, заједно са изласком из за нас неповољних споразума о смањивању наоружања и са тврдом позицијом поводом учешћа европских земаља у систему ПРО и спремношћу да тај систем уништимо, уз обнављање нуклеарних проба – све ово ће САД разбити илузије о могућности да нам избију оружје из руку.

Американци – чак и као народ, а не само естаблишмент САД – морају да схвате да постоје границе које не могу да прелете ни својим борбеним дроновима. Стога – колико год да је лоше психолошко утапање у спремност да се нуклеарни рат уопште разматра као прихватљива варијанта – исто толико је добра појава страха код обичних грађана од нуклеарне бомбе.

У нашем и њиховом страху – можда је баш једина нада за овај свет.

(Факти.орг)