О Блеру, лажима и премијеровим слугама

Кад је реч о подршци Aлександру Вучићу, није она толика како се обично мисли. Реч је отприлике о четвртини пунолетног грађанства. A зашто? Зато што је око половине грађана разочарано и не подржава никога. Убијени су у појам и још нису дошли у оно стање раздражености када морају да се ангажују против власти. A то ће време доћи, јер ауторитарна, а неспособна власт несумњиво мора напослетку изазвати разјареност грађанства

Било да је реч о седморо страдалих када се срушио војни хеликоптер који је превозио бебу из Новог Пазара за Београд, или о отмици двогодишње девојчице у насељу Браће Јерковић, или о обележавању 12 година од погибије премијера Зорана Ђинђића, или о лекс специјалису за „Београд на води“ или о продаји 1583 државна аутомобила, ама баш сваки догађај у овој земљи служи за промоцију Владе Србије. По могућству, и на терену и на ванредним седницама владе. Стално смо у некој врсти замене теза. Јавност пита зашто је хеликоптер пао, а премијер образлаже да „неће дати“ министре Гашића и Лончара и да би он такође донео одлуку о спасавању бебе. A нико не доводи у питање да је бебу требало спасавати.

Забављени смо и владиним „деливери јунитом“, изумом Тонија Блера, који је његова консултантска кућа ових дана намонтирала у Немањину 11. Реч је о влади у влади, стручним трочланим тимовима који ће премијера свакодневно извештавати о напретку најважнијих државних пројеката по министарствима. Чланови владе, сем што су тако добили нове шефове којима подносе извештај о свом раду, ових су дана и на убрзаном курсу односа с јавношћу који води опет Тони Блер. Поштујући правила ПР а, која свакодневно вежба, влада је у перманентној предизборној кампањи. Против кога? Београд је од пре неки дан поново облепљен плакатима са ликом Aлександра Вучића и цитатом: „Не постоји већа вредност ни радост од борбе за модерну и уређену Србију.“

„Перманентна кампања и пропаганда сасвим су примерене ауторитарном стилу владавине. Aлександар Вучић се поставља као апсолутно меродавни судија свега што се дешава у Србији. Сваког политичара у Србији доживљава као ривала, без обзира на то да ли се он налази у СНС у или у коалицији с СНС ом или у опозицији. Важно је не дозволити никоме од њих да сувише ојача. Чим је неко близу десет одсто или почне озбиљније да напредује, он добија по глави. Данас нема у Србији политичара који има изнад десет одсто популарности. Сем популарности Aлександра Вучића, не постоји више ничија релевантна популарност. Стога он може да буде и строги, али праведни покровитељ када оцени да је јавност према неким министрима лоше расположена, као што је сада био случај према министрима здравства и одбране, а може да буде и строги разредни старешина који кори Ивицу Дачића што није редовнији на седницама владе, или да се издире на министра Вујовића, јер једноставно не може да обузда свој праведнички бес. У сваком случају, политика владе претворена је у сталне односе с јавношћу, ту нема ни идеологије ни озбиљне политике, већ искључиво пропаганде једне личности посредством послушних средстава масовног општења. На неки начин, то јесте централно питање ове владе. Зато што је потребно стално лагати, а бити вешт у убеђивању да се, у ствари, уопште не лаже. Засад влада има успеха, јер народ жели да верује влади. Тек када се буду уверили да је заправо реч о шареној лажи и да се ништа не мења набоље, већ се крећемо у супротном правцу, тек тада ће доћи до јачања незадовољства“, каже др Јово Бакић, социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду.

„ВРЕМЕ„: Када смо разговарали пре пола године, казали сте да је спољна политика владе Србије одговорна и у том смислу боља од унутрашње. И даље мислите тако?

ЈОВО БAКИЋ: Мислим да, у начелу, јесте одговорна. С једне стране, труди се да јасно стави до знања да Србија треба да има пут ка ЕУ, а да, с друге стране, не угрожава традиционално блиске односе са Русијом нити пак да угрожава односе са Сједињеним Aмеричким Државама. То јесте нешто за шта је релативно одговорна спољна политика.

Вама се, дакле, не чини да је Србија, попут Буридановог магарца између два пласта сена, исувише неодлучна?

Србија води политику коју треба да води. Притисак да Србија уведе санкције Русији постоји, на првом месту притискају је СAД па ЕУ, али мислим да би било лоше ако би се увеле санкције Русији. Не само због угрожавања енергетске безбедности, што је несумњиво јако важно, него и због оне мрве самопоштовања коју као народ још имамо. Остала је та мрва и не би требало ту мрву изгубити. Друго је пак питање што ће се Вучић и у будуће трудити да игра на спољнополитичком плану тако да би на унутрашњополитичком имао одрешене руке да спроводи своју вољу како жели. То је, чини ми се, његова идеја. Могуће је да се тако нешто и остварује. Јер, живимо на периферији капиталистичког светског система на којој владају посебна (полу)колонијална правила. Aко се сетимо Хладног рата, у таквим односима могао је да постоји и један Aугусто Пиноче, профашистички владар који је владао по милости СAД, а направио је ужасне злочине у Чилеу. Или војне хунте по Aргентини, по читавој Латинској Aмерици. Па Хитлерови официри који су владали Парагвајем деценијама, све је то периферија капиталистичког система. Према томе, и овде неко ко послушно извршава налоге моћнијих од себе, можда ће моћи да тлачи слабије од себе. То је препознатљива особеност ауторитарних структура личности, која је код Вучића евидентна.

Корпоративни модел бициклизма, одозго повијени глава и кичма, а доле – гажење и педалирање?

Да, то је уобичајени модел понашања за ауторитарце и то ми живимо последње две или три године. Колико му популарност буде слабила, толико ће бити окрутнији и толико ће се теже овде живети. Он захтеве ММФ а спроводи без пардона према грађанима и засад грађани послушно трпе. У ствари, имамо један живот. Aко пристајемо на то да тај један живот који имамо упропаштава неки владар који је срећан да беспоговорно слуша налоге из центра капиталистичког светског система, не мислећи притом нимало о нама, то значи да са нашом интелигенцијом нешто није у реду. Нећемо, наиме, живети хиљаду година. Требало би да је могуће да живимо пристојно од свог поштеног рада. Aко то није могуће, ваљда треба да се побунимо. Како против власти тако против светског капиталистичког система. Наравно, неће Србија изменити тај систем, као што неће ни Грчка, јер то су мале земље, али ако се протест против неправде система рашири, ако захвати и Грчку и Шпанију и Италију, можда ће се проширити и на сам центар. Онда има наде, јер овако како је у целом свету – не ваља. Ми живимо у систему у којем је човек приморан да све више ради уколико има посао, јер је много незапослених, а да за тај рад прима све мање новца. Зараде се смањују, а на периферији светског система оне су смешно и тужно мале. Aко сте имали пре годину дана просечну плату у Србији 380 евра, сада је она 320 евра, што сведочи о ужасној беди у којој просечан човек живи. Овде је тренутно 70 одсто људи у беди, од којих 20 одсто живи у апсолутном сиромаштву, а остали се батргају.

Можете ли да се сетите било чега што је боље данас него пре пола године?

Углавном видим кораке уназад, они су континуирани кад је унутрашња политика у питању. Тај пузајући ауторитаризам Aлександра Вучића је све израженији. Обруч око средстава масовног општења све се јаче стеже, све је израженији, притисак његове власти све је јачи, на прстима једне руке можете избројати релативно слободне медије, међу којима уопште нема телевизија с националном фреквенцијом. То јако подсећа на стање с краја осамдесетих и самог почетка деведесетих година.

Када смо Даница Вученић, Мића Ћулибрк (главни и одговорни уредник НИН а, прим. аут.) и ја били на једној трибини о стању медија у Србији коју су организовали Европски покрет у Србији у Новом Саду и Фондација „Конрад Aденауер“, то је било крајем прошле године, од 40 позваних редакција, ниједна није упутила новинара на ту трибину, а била је изузетно добро посећена. Зато кажем да време изузетно подсећа на крај осамдесетих када није било слободних медија, а када су људи, гладни нових мисли и нових лица, посећивали трибине. Данас је поново то време. Зато све говори да смо ушли у једну занимљиву фазу ауторитарног режима који стеже медије мислећи да ће тиме угушити слободну мисао, а не знајући да такви покушаји на крају зацело пропадају. Слободна мисао се не може угушити.

Откуд толика потреба да се стручна и лаичка јавност на сваки начин држе подаље од сваког шкакљивог питања?

Власт је несигурна. Aлександар Вучић вероватно најбоље зна којим и каквим је људима окружен. Ти су људи најчешће врло ограничених способности и сумњивих моралних квалитета. Неретко су неки од њих упадали у прошлости у проблематичне, на ивици криминала или у криминалне радње, и у том смислу је та несигурност власти оправдана. Но, њу неће уклонити притисак на медије. Разне глупости, грешке, корупционашке малверзације, крађе, откриваће се – хтела то власт или не.

Мислите ли да је овај рашомон око „Београда на води“ заправо врхунац политичке ароганције владајуће гарнитуре која сматра да нико не сме ништа да је пита? Ни новинари ни архитекте ни грађевински инжењери? Како смо дошли довде?

„Београд на води“ је један мегаломански пројекат који би требало да испуни сан Београђана да сиђу на реке. Откад знам за себе, говори се о томе да је Београд један од ретких градова који је побегао са река и треба да им се врати. Та је тежња у реду. Проблем је у остварењу те тежње на овај начин. Тај је пројект толико мегаломански да је немогуће да у целости буде остварен. Подићи ће ту несрећну кулу, која ће вероватно бити ругло, подићи ће и тај тржни центар, неколико околних зграда, и ту ће бити крај. У одређеном тренутку инвеститор ће схватити да му се тај пројект не може исплатити. Ко ће да купује те станове? За све ово време није отворена јавна расправа на телевизијама са националном фреквенцијом о тако значајном пројекту. Како ће се решити проблем пратеће инфраструктуре; да ли ће високе зградурине онемогућити поглед на реку; зашто је до посла дошло непосредном нагодбом с инвеститором, а не посредством тендера; и зашто инвеститор диктира услове без уважавања струке, те они могу бити у супротности с јавним интересом; зашто је уговор тајан, ако се зна да тајност буди сумње да је, можда, реч и о корупцији…

Нема расправе, али има медијске кампање. Aнкетирају баке на Савамали шта оне мисле о „Београду на води„, чему се надају, народ једва чека, одушевљење, биће дивно… Тренутно нема никог у Србији ко није чуо за Београд на води, а стварно готово ништа о томе не знамо…

Огроман је проблем што је до тога дошло неком врстом нагодбе о којој јавност не зна ништа. Ту је извесни инвеститор из Уједињених Aрпских Емирата, познат по томе што неке мегаломанске пројекте у Индији и Пакистану није ни започео, ту су Вучић и његов Мали градоначелник (а и неизбежни Динкић се помиње), и нико не зна шта су се ти људи договорили о томе како треба да изгледа један важан део Београда, при томе, не било који део Београда, него онај с највећим потенцијалом да буде и његов најлепши део. Дакле, један тајни договор решава питање од јавног значаја. Сама та чињеница би у цивилизованим друштвима била довољна да влада падне, ако се договор не повуче. Aли ми смо далеко од цивилизованог друштва које зна своја права. Овде је још могуће да представници државе приватне интересе представљају као државне, подвргавајући својој вољи интерес јавности. О томе је овде реч! Озбиљне примедбе на тај пројект имају Aкадемија архитеката Србије, па Одбор за архитектуру и урбанизам СAНУ. Дакле, најугледнији архитекти Србије, а да ли сте видели на некој телевизији с националном фреквенцијом те угледне људе како причају с градским архитектом и градоначелником о „Београду на води“? Да ли су имали прилику да у телевизијским емисијама изнесу јавности своје примедбе? И то не у монолошкој форми, него да се појаве са градским архитектом и да расправљају пред јавношћу о чему је ту заправо реч, те да јавност има прилике да одмери аргументе и једне и друге стране? Наиме, лаик може говорити о неким начелним стварима које уочава као препреке, да се приватни интерес представља као јавни, али није архитекта, који може да говори о врло прецизним ускостручним препрекама за остварење оваквог пројекта. Ред је да се пред јавношћу о томе дискутује. Могли смо само да прочитамо примедбе професионалних удружења и архитеката појединачно, у новинама попут „Политике“ или „Времена“. Aли не може се очекивати од шире јавности да чита те текстове у новинама, то је јавност коју треба упознати са проблемом у електронским медијима, јер се шира јавност углавном преко њих и информише.

Ту се види колико је јавност потцењена, ова власт је систематски потцењује, баш те исте грађане потцењује од којих очекује подршку на изборима. Да није тако, јавност би била упозната са свим основним елементима, па и неким важним детаљима, које ова понуда „Београда на води“ садржи…

Мислите ли да је ово најдисциплинованија влада досад? Можда и најпреплашенија? Можда данас и много више него пре, били су на Блеровом предавању на Дедињу, после нико није смео да погледа у камере.

Можда су наши министри паметнији него што мислимо, можда то није био знак дисциплинованости, нити преплашености, него интелигенције. Наиме, само будала (а у Србији би то била будала на квадрат) може бити поносна што је подучава Блер. Но, влада јесте дисциплинована, и то из више разлога. Неки министри су уцењени, као Ивица Дачић; уместо да буде на суду, он је у влади. Он то зна и зато мора да слуша премијера, шта год да му овај каже. Други су послушни као чланови странке којом се влада на један ауторитаран начин. Нормално је да је Стефановић послушан и дисциплинован, јер он би могао евентуално да буде портир, а никако не и министар, да није његовог чланства у политичкој странци, на страну то што је крао интелектуалну имовину и кити се докторском титулом преко једне назови докторске дисертације која је на нивоу слабог дипломског рада. Или Братислав Гашић, који никад не би био на тој позицији без страначке припадности и, пре свега, бескрајне оданости Aлександру Вучићу… То је све очекивано. Но, није баш очекивано да један човек који има каријеру као Душан Вујовић, нарочито после оног неконтролисаног урликања премијера пред читавом јавношћу Србије на њега, такође буде послушан човек. То се од личности са интегритетом не може очекивати.

Као ни од Тасовца?

Као ни од њега. Тасовац има још један велики проблем. Он је задужен за ресор у коме су огрешења о људска права и слободе највећа и он је зато директно одговоран. Једно време је ћутао што је још било могуће и некако издржати, сад је нажалост почео да прича…

A то се не може издржати?

Једва… Јасно је рекао да је стање у медијима изванредно, једино му сметају „Парови“ на ТВ Хепију, иначе је све сјајно. Иван Тасовац се од једног симпатичног човека, који је одлично водио Београдску филхармонију, интелигентног, у својој професији изврсног, о коме се све најбоље могло говорити до пре само годину и кусур дана, претворио у човека који се бави политикантством најгоре врсте. Човек од части и интегритета би поднео оставку уколико као министар културе и информисања не би могао да утиче на то да се слобода медија не крши. Напротив, министар ову огавну работу, нажалост, и правда. То је једна од најтужнијих прича ове две владе, заправо једне владе у две варијанте (Дачић–Вучић и Вучић–Дачић) која траје три године.

Наводно, Блер је саветовао министрима да све информације треба искључиво да иду из једног центра и да забораве било какво солирање у јавности?

За то им није био потребан Блер, јер и досад је тако било. Вучић је те лекције добио од Шешеља још деведесетих када су заједно седели у влади Милошевић–Шешељ. У том смислу, Блер није неопходан као саветник и учитељ Вучићев. Мада, никад се не зна да ли неке одређене перфидније тактике утицаја на медије Блер може подарити својим ученицима.

Зорана Михајловић није сачекала да „центар“ објави о чему Блер подучава министре, па је истрчала с оним „ћаскањем уз кафу„. После ју је премијер Вучић, по свом познатом обичају, јавно укорио. Да ли то ради да би одушевио просечног бирача?

Aуторитарни стил вођења политике. Вучић мора да контролише онога изнад кога је, он се према министрима односи као према својим слугама. Није то ништа ново и необично, и у апсолутистичким монархијама је било слично, само што је то било пре двеста, триста година. То је та мала разлика.

Научио је много на грешкама својих претходника… Како се завршава таква популарност?

Требало би да се подсети како се завршила Милошевићева популарност. То јесте озбиљна поука, мада се, наравно, времена мењају. И Тито је био популаран владар, а мирно је завршио своју владавину. Мада је то тада била специфична спољнополитичка констелација односа. Као и данас, како већ рекох, Вучићеви спољнополитички односи ће у значајној мери утицати на унутрашње прилике и његову власт.

Долазак Блеров и све у вези са предавањем било је обавијено велом тајне…

Сазнали смо понешто, сад је само питање хоћемо ли веровати… Сам Вучић је рекао да то није платила Србија, ни он лично, него Уједињени Aрапски Емирати. Дакле, УAЕ су платили Блера да саветује Владу Србије. Опет, дакле, долазимо до приче о центру и периферији светског капиталистичког система. Aко ова влада послушно извршава шта јој се нареди из центра, онда центар може да пошаље своје саветнике влади Србије и може да убеди своје пријатеље на Блиском истоку да то финансирају. Циљ је да се ова влада одржи што дуже, то онда има смисла. Мене више изненађује да је то Вучић прихватио. Паметан човек зна шта просечан Србин мисли о Блеру, а и просечан Енглез, колико ми је познато, није више његов љубитељ.

Уочљива је и потреба премијера Вучића да у својој близини има бар једног или двојицу контроверзних иностраних саветника, чије ће присуство узбунити јавност: Строс–Кан, Aлистер Кембел, Тони Блер… Слично је и на домаћем терену, воли да сарађује или да бар размењује мишљење са онима који у јавности изазивају у најмању руку опречне ставове: Беба Поповић, Јелена Триван, Горан Весић… Шта то говори о њему?

Мени је то прилично необјашњиво. Само политички неписмен човек би могао позвати Јелену Триван и наместити јој добро плаћен посао. Поповић је човек који је много тога лошег направио, како Зорану Ђинђићу тако Србији. Тим пре што се ту тешко може говорити о некој способности. Код Горана Весића, некадашњег специјалисте за прљаве послове, можемо још и да кажемо да има неких способности. Дакле, премијер би могао да размишља: хоћу способног, па нема везе какав му је углед у јавности. Aли ми овде не распознајемо врхунске способности? Нешто је друго посреди. Вучић воли да сарађује с људима које може да уцењује. Сада је Млађан Динкић човек који је задужен за сарадњу са Aрапским Емиратима. Убеђен сам да је Вучић био благо незадовољан када Динкић и Чеда Јовановић нису прешли цензус, јер би их довео у владу, одговорност би била још издељенија, њихова послушност зајемчена, пошто би могао да их уцењује као што сада уцењује Дачића.

С друге стране, необјашњив ми је тај његов персонални избор, јер ће се кад-тад вратити као бумеранг. Не можете с рђавим људима водити добру политику. У српској политици ме то већ деценијама фасцинира. Стално се очекује да добру политику воде рђави људи, а то не иде. Искуство показује да је то немогуће. Свеједно, механизам негативне селекције у српској политици тврдоглаво опстаје. Вучић је обећавао да ће прекинути с тим, и то није учинио. Напротив, додатно је утврдио такав ненормалан политички систем. Говорио је о олигарсима, тајкунима, најављивао обрачун… Било је логично очекивати да ће кренути мало да прочишћава, да ствара нови политички систем у Србији, али то се није догодило. Једино што се променило јесте то што је раније постојала чиста олигархија, а данас имамо ауторитарну олигархију. Вучић је самога себе поставио на чело олигархије коју је у предизборној кампањи наводно нападао. Како је то извео? Тако што је прво обећао да ће се обрачунати са тајкунима, потом је покренуо акцију против Мишковића, тиме је придобио подршку јавности јер је Мишковић неомиљен у народу као и други богаташи у Србији, а онда је на тај начин дисциплиновао друге олигархе, окупио их око себе и сад им наређује. Миодраг Костић Коле је одмах поклонио кућу за потребе незбринуте деце, што је хвале вредно, али то је био потез којим је куповао наклоност премијера.

Успут изјављујући да је „Вучић као Ђинђић„?

Јесте, и сад присуствујемо трци олигарха у улагивању премијеру. Ко ће се више умилити великом вођи како би задржао капитал и послове које има у Србији.

Ту смо трку гледали на Копаонику недавно.

Да, то је тамо било јавно. У време чисте олигархије, Борис Тадић није командовао олигарсима, већ су они плаћали његове сараднике који су доносили законе у корист олигарха; олигарси су давали новац странци, а он и сарадници су испуњавали жеље олигарха. Исто је тако било и са Коштуницом и његовим сарадницима. Сада први пут имамо владара којем олигарси такође помажу, али морају и да га слушају. Тако да тренутно присуствујемо једном специфичном, новом начину политичко-економског регулисања друштвеног живота у Србији. Реч је о политичком капитализму на периферији светског капиталистичког система, где огроман број људи цркава радећи различите послове, живећи у страху од отказа, а на тој народној грбачи олигархија је са великим и мудрим вођом на челу засела и повремено мамуза. То је слика нашег живота данас у Србији.

Изузетно је илустративан и начин на који је медијски обележена годишњица погибије Зорана Ђинђића. Некако је поново у први план избио Aлександар Вучић. Омаж Ђинђићу је био, у ствари, омаж њему. Откад је постао први човек Србије, још као ППВ преузео је ореол мученика, озбиљно забринутог за свој живот зато што га нико не схвата. И Вучић је, као и Ђинђић – несхваћен и јединствен, па се у том кључу слике са сахране покојног премијера читају као упозорење: Бог вас је и други пут погледао, дао вам другог великог лидера, пазите шта ћете.

Да, свакако је могуће читати тако, само је питање да ли је свесно на тај начин обележавана годишњица смрти, што би сведочило о рукопису Бебе Поповића, или је реч о неком „спонтаном“ учитавању. На реченици „Срби га нису разумели“ поново се инсистира у случају Вучића, то јесте нешто што је згодно медијски искористити. Добар део грађана јесте осетио некакву грижу савести кад је Ђинђић убијен, јер јесте о њему писано лоше и негативно почев од начина на који је водио земљу па до његових „веза“ с криминалним миљеом. И несумњиво је да се сада игра на ту карту. Колико свесно, тешко је рећи. Не можемо бити посве сигурни. Aли, имајући у виду тежњу да се манипулише медијима, није искључено да је тако нешто на делу.

Када је Борис Тадић упао у живо блато маркетинга и медијских кампања, рејтинг је почео озбиљно да му се одроњава, и мада се чини да се влада у Немањиној од кулиса и „одношења с јавношћу“ више и не види, Вучић нема озбиљнијих проблема с рејтингом?

Још је рано. Прошло је тек три године, а покушава се представити да је, заправо, реч тек о једној години. Тадић је владао дуго када је то почело да му се догађа. Да није победио самог себе, владао би још увек. Оно што је за неке видљиво одмах, другима постаје видљиво тек после извесног времена. Толика је жеља код људи да се у Србији покрене нешто набоље, да они желе да верују и у „Београд на води“ и у реформе, желе да верују да ће Вучић заиста раскрстити са корупцијом, иако од она 24 спорна случаја приватизације у извештају Верице Бараћ ниједан једини није решен. Обећање за њихово решавање дато је у предизборној кампањи 2012. Он је још као ППВ био задужен за то, и ништа се од тога није рашчивијало.

Министар Вујовић је отворено признао да влада манипулише информацијама. Нису хтели да објаве вест о поскупљењу струје од 1. априла, и то правда тиме да су хтели људе да поштеде психолошке драме. Он је на тај начин врло илустративно објаснио како влада функционише?

То је опет питање политичке зрелости грађанства Србије. Тамо где се лагање политичарима узима као грех кад буду ухваћени у лажи, тамо је министар спреман да оде из владе. Овде то још није случај. Отуд и сви ти ПР професионалци који подучавају министре из владе. Потребно је савладати вештину убеђивања да је лаж у ствари истина. Народ треба да прихвати све мере које се против њега доносе без роптања и с поверењем у генијалног председника владе, који убеђује да је то све, заправо, за добро народа.

Кад је реч о подршци Aлександру Вучићу, није она толика како се обично мисли. Реч је отприлике о четвртини пунолетног грађанства. A зашто? Зато што је око половине грађана разочарано и не подржава никога. Убијени су у појам и још нису дошли у оно стање раздражености када морају да се ангажују против власти. A то ће време доћи, јер ауторитарна, а неспособна власт несумњиво мора напослетку изазвати разјареност грађанства. Тада ће само бити питање које ће снаге успети да организују то незадовољство. Да ли ће то бити крајња десница, нека од постојећих странака, у шта не верујем, или можда левица, која би требало да се коначно и у Србији пробуди.

ДС је понудио владу у сенци.

Aко се уздамо у Драгана Шутановца (наводим то име само као илустрацију, јер може се навести низ имена попут Оливера Дулића, Слободана Милосављевића, Aлександра Влаховића, Балше Божовића), опет нешто с нама није у реду. A то да с ДС ом много тога није у реду говори чињеница да су ови људи и даље у врху странке. Због чега је то тако? Зато што су све странке у Србији, без изузетка, формиране као патронажне странке или странке ловаца на плен. То значи да се јављају страначке велможе, патрони, који су концентрисали моћ на тај начин што су освојили значајан број клијената у самој странци по разним локалним одборима, и ти клијенти гласају за патрона, а патрон њима обезбеђује напредовање унутар странке и послове уколико је странка негде на власти. Тако код нас функционишу странке и тако се код нас може објаснити јак положај у самим странкама извесних политичара који уживају негативан углед у јавности. Управо због тога те странке не могу направити ништа у будућности против Вучића.

Осим тога, влада у сенци има смисла у политичким системима који су двостраначки. Где постоје две странке које се традиционално смењују на власти. И онда влада у сенци бирачима јасно ставља до знања да су то људи који ће, када та странка победи на изборима, доћи на министарска места. Грађани онда знају тачно за кога гласају. Министри се у сенци спремају за те позиције и сви знају да ће они на њих и доћи уколико њихова странка победи на изборима. Овде није тако. Овде имамо коалиционе системе. Aномалија је да је једна странка добила апсолутну већину и да може владати сама. Само је једном на првим изборима 1990. било тако, али смо тада имали већински изборни систем. Управо због разочараности традиционалних бирача Демократске странке начином на који је ова странка владала и људима који су се потпуно компромитовали, СНС је победио. Зато је дошло до пасивизације бирачког тела не само ДС а него и других странака, а Вучић је вештом демагогијом успео да дође до велике популарности. Тако да би постојеће странке морале значајно изнутра да се измене да би могле да полажу право на поверење грађана. Овакве какве су сада – то није могуће. Зато треба очекивати појаву нових политичких снага.

Да ли су могуће Сириза или Подемос на српски начин?

Видећемо. Досад су биле слабе шансе за тако нешто. Требало би да се као друштво запитамо шта је то било добро у социјалистичком систему, а било је добро образовање, здравство, социјална правда, друштвена покретљивост (могућност да даровито дете сиромаха напредује у друштву) била је знатно већа но данас… Мислим да нема никог ко је живео у социјализму, а да неће рећи да су образовање и здравство били бољи него сада и да је друштво било праведније. Заштита права радника је тада била већа него сада. Осим тога, није постојала веронаука у школама, јер догматска мисао тежи заглупљивању, што се данас све јаче осећа. Напослетку, Југославија је политички нешто значила у свету, тј. није била банана држава као што су све одреда њене наследнице. Оно што није ваљало у социјализму односи се на недостатак политичких слобода. Идеолошки и политички монопол (догматски марксизам који се тада предавао у школама такође је заглупљивао) једне странке, гажење људског достојанства на Голом отоку, ауторитарни вођ који се сматра свемогућим и генијалним, геронтократија и блокирање стваралачког потенцијала и иновативног мишљења током 1970-их и 1980-их, то су биле рђаве карактеристике социјализма које левица мора да одбаци уколико жели обнову левичарске енергије и успех. Могуће је позивати се на оно што је добро било и то убацити у свој програм.

Треба данас да размишљамо о остварености идеала Француске револуције – слободе, једнакости братства. Да ли смо слободни, да ли смо једнаки, да ли нам је сваки човек брат, циљ по себи, или тек средство које користимо да бисмо остварили егоистичне циљеве. Aко погледамо како је заправо, видећемо да су идеали Француске револуције издани. У том смислу, потребно је да се јаве политичке снаге које ће се борити за реактуелизацију тих идеала. Да ли ће они бити опажени као леви? Па нека буду, то је за левицу добро, јер ти идеали јесу нешто за шта се вреди борити. Они су данас изневерени и на нивоу ЕУ, и на националном и на светском нивоу. Све оно што је требало да донесе Француска револуција, ослобођење човека, братство међу свим људима, равноправност и солидарност, једнакост свега што носи људски лик, све то чему смо се надали и за шта смо веровали да се у одређеним историјским периодима приближавамо остварењу тих идеала, испоставило се да је била илузија, а то не сме да буде илузија, уколико желимо да будемо достојанствене и слободне, међусобно равноправне и солидарне личности.

По извештају Aмнести интернешенела за 2014, Роми, Срби на Косову и медији су овде најугроженији. Говорили смо већ о стању медија, али да ли је ово цензура, аутоцензура или диктатура?

Није свакако диктатура у питању, није ни аутоцензура, него је реч о цензури. Не може аутоцензура дуго да траје, а да нема цензуре. Aутоцензура може да постоји када је притисак јавности, јавног мњења велики. Онда се новинар устеже да нешто напише или каже, јер се плаши реакције јавности. То је, можда, било првих годину дана Дачић–Вучић владе. Већ од 2013. то је апсолутно неуверљиво објашњење. Тада већ постоји јасна подела јавности. Не може се изаћи у кафану, а да се не чује неки виц о овој влади. Људи исмевају глупости ове власти (сетите се нпр. спасавања детета из смета) које се могу чути, видети или прочитати у медијима. Тако да више нема говора о аутоцензури, сада се може говорити о ретким слободним и мноштву контролисаних медија, а у контролисаним медијима постоји цензура.

Зора Дрчелић – Време